| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 17.04.2014 | Број: Уж-2663/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. А. из В, на основу члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. априла 2014. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Д. А. и утврђује да је у управном поступку који се водио пред Министарством унутрашњих послова – Управа за људске ресурсе, у предмету 06/2 број 120-1-266/10, и Жалбеном комисијом Владе у предмету 120-01-394/10-01 као и у управном спору пред Управним судом у предмету У. 22656/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе.
1. Д. А. из В. је 8. јуна 2011. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из В, поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступцима који су се водили пред Министарством унутрашњих послова – Управа за људске ресурсе у предмету 06/2 број 120-1-266/10, Жалбеном комисијом Владе у предмету 120-01-394/10-01, као и у управном спору пред Управним судом у предмету У. 22656/10.
Подносилац је у уставној жалби детаљно описао ток предметног поступка наводећи да поступак поводом његовог захтева за исплату додатака на плату траје већ четири и по године. Захтева да Уставни суд утврди повреду права на суђење у разумном року, те да наложи да се предметни поступак што пре оконча. Захтева и накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС) је истоветна одредби члана 170. Устава, док је ставом 2. тог члана прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства у случају када је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Министарства унутрашњих послова, Управа за људске ресурсе 06/2 број 120-1-266/10 и предмета Управног суда У. 22656/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, као полицијски службеник, заједно са другим колегама, је 4. децембра 2006. године поднео захтев првостепеном органу управе, Министарству унутрашњих послова – Сектору за заштиту и спасавање, Београд, за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и на дан државног и верског празника, у периоду од 4. децембра 2003. године до 4. децембра 2006. године.
Како првостепени орган није донео решење, жалиоци међу којима је и подносилац су 11. јануара 2007. године изјавили жалбу Жалбеној комисији Владе због недоношења решења првостепеног управног органа и Жалбена комисија Владе је решењем број 120-00-15/07-01 од 2. фебруара 2007. године одбила као неосновану жалбу жалилаца међу којима је и подносилац уставне жалбе. Против наведеног коначног управног акта подносилац и друга лица су поднели тужбу Врховном суду Србије, која је пресудом тог суда У. 2205/07 од 26. новембра 2009. године усвојена и поништено је решење Жалбене комисије Владе број 120-00-15/07/01 од 2. фебруара 2007. године. У поновном поступку Жалбена комисија Владе је решењем 120-01-460/09-1 од 21. децембра 2009. године усвојила жалбу, међу осталим лицима и подносиоца и наложила првостепеном органу да спроведе поступак и донесе одговарајуће решење.
Затим је у поновном поступку, првостепени орган Министарство унутрашњих послова – Управа за људске ресурсе решењем 06/2 број 120-1-266/10 од 22. марта 2010. године одбила захтев полицијских службеника међу којима је и подносилац, за исплату додатка на плату по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу. Полицијски службеници међу којима је и подносилац су изјавили жалбу на то решење и Жалбена комисија Владе је решењем број 120-01-394/2010-01 од 26. априла 2010. године одбила њихову жалбу, као неосновану. Затим је подносилац заједно са осталим лицима поднео тужбу Управном суду 31. маја 2010. године против тужене Жалбене комисије Владе број 120-01-394/10-01 од 26. априла 2010. године.
Пресудом Управног суда У. 22656/10 од 24. новембра 2011. године у ставу првом изреке уважена је тужба тужилаца међу којима је и подносилац па је поништено решење Жалбене комисије Владе број 120-01-394/2010-01 од 26. априла 2010. године и предмет је враћен надлежном органу на поновно одлучивање; у ставу другом изреке обавезује се тужени орган Жалбена комисије Владе да тужиоцима међу којима је и подносилац исплати трошкове управног спора.
Поступајући по пресуди Управног суда, Жалбена комисија Владе је донела решење број 120-01-1595/2011-01 од 13. јануара 2012. године којим је у ставу првом изреке усвојила жалбу подносилаца уставне жалбе, поништила решење Министарства унутрашњих послова – Управе за људске ресурсе 06/2 број 120-1-266/10 од 22. марта 2010. године; у ставу другом изреке предмет је враћен Министарству унутрашњих послова на поновни поступак.
У поновном поступку првостепени орган је донео решење 06/1 број 120-1-8/12 од 15. новембра 2012. године којим је одбијен захтев за исплату додатка на плату, а решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-930/12-01 од 28. децембра 2012. године усвојена је жалба жалилаца, поништено је решење Министарства унутрашњих послова – Сектора људских ресурса 06/1 број 120-1-8/12 од 15. новембра 2012. године и предмет је враћен Министарству унутрашњих послова на поновни поступак. Одлучујући о жалби између осталих и подносиоца због недоношења решења првостепеног органа у поновном поступку у прописаном року, решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-298/13-01 од 17. јуна 2013. године усвојена је њихова жалба због недоношења решења првостепеног органа у поновном поступку по решењу Жалбене комисије Владе број 120-01-930/12-01 од 28. децембра 2012. године и наложено је Министарству унутрашњих послова да донесе одговарајуће решење. Затим је првостепени орган поступајући по решењима Жалбене комисије Владе број 120-01-930/12-01 од 28. децембра 2012. године и број 120-01-298/13-01 од 17. јуна 2013. године у поновном поступку донео решење 06/1 број 120-1-8/12-1 од 3. фебруара 2014. године којим је одбијен као неоснован захтев за исплату додатака на плату. Решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-128/14-01 од 28. марта 2014. године одбијена је жалба изјављена против наведеног решења. 4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Разумна дужина судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену разумне дужине судског поступка.
Оцењујући до сада спроведени поступак у предметној управноправној ствари, полазећи при томе од праксе и критеријума Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд налази да надлежни управни органи у оспореном поступку нису делотворно и ефикасно поступали и нису предузели све законске мере да се поступак оконча у разумном року.
Анализирајући дужину трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак отпочео 4. децембра 2006. године, подношењем захтева подносиоца првостепеном органу управе за исплату додатака на плату, односно за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника и да је окончан 28. марта 2014. године доношењем коначног управног акта.
Трајање поступка од седам година и три месеца само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока.
Наиме, пре покретања управног спора коначни управни акт је донет после три године од покретања управног поступка, док је након поништаја одлуке другостепеног управног органа у управном спору коначан управни акт донет након шест месеци. Затим је након поновног поништаја другостепене одлуке у управном спору после годину и по дана коначни управни акт донет након две и по године. Дакле, предметни поступак је трајао преко седам година, што представља неразумно дуго трајање управног поступка.
По оцени Суда, подносилац није допринео дужини трајања поступка, поступао је по свим налозима управних органа и при томе није злоупотребљавао своја процесна овлашћења, а сам предмет спора је за њега био од значаја.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у предметном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, те је сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све изнете околности, а посебно време трајања поступка, те сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за утврђену повреду права. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду своју постојећу праксу, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете која оштећеном треба да пружа одговарајуће задовољење.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.