| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 31.05.2018 | Број: Уж-3315/2016 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић , др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . П . из К . код Лознице , чији је посебни старалац Д . П . из К . код Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. маја 2018. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба М. П . и утврђује да је у управном поступку који се води пред Центром за социјални рад Лозница у предмету број 553-441/2 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
4. Одбацују се захтев и подноси тељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
1. М. П . из К . код Лознице, чији је посебни стара лац Д . П . из К . код Лознице, поднела је Уставном суду, 22. априла 2016. године, уставну жалбу против решења Центра за социјални рад Лозница број 15165 од 14. новембра 2012. године, решења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 553-03-212/2013-10 од 27. марта 2013. године, пресуде Управног суда У. 4928/13 од 11. октобра 2013. године, решења Центра за социјални рад Лозница број 553-441/1 од 25. септембра 2013. године, решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 553-03-2507/2013-10 од 6. јуна 2014. године и пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4397/14 од 26. фебруара 2016. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава Републике Србије, као и права на достојанство, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, те права на имовину, зајемчених одредбама члана 23. став 1, члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. Устава. Позива се и на повреде члана 6. став 1. и чл. 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију и члан 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију, чије повреде се цене у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби је у оквиру истакнуте повреде права на правично суђење наведено да је у овом предмету сврха гаранције разумног рока да се оконча несигурност у којој се подноситељка налази у погледу свог грађанскоправног положаја, да предмет поступка није сложен, да је понашање подноситељке коректно, уз поштовање процесних права и обавеза, да се евидентна кашњења могу приписати управним о рганима, да је на Управном суду посебна одговорност да осигура да управни органи учине све како б и се избегло непотребно кашњење и да је интерес подноситељке веома важан с обзиром на њену рањивост и угроженост.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених начела и права, утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 600.000,00 динара и материјалне штете на име трошкова у поступку и заосталих дугова од датума подношења захтева са обрачунатом затезном каматом, у износу од 215.000,00 динара, да поништи оспорено решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 553-03-2507/2013-10 од 6. јуна 2014. године и оспорену пресуду Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4397/14 од 26. фебруара 2016. године, врати предмет и наложи Министарству да у року од 30 дана одлучи о захтеву подноситељке од 3. марта 2012. године.
Подноситељка уставне жалбе је, преко посебног стараоца, поднела 19. маја 2016. године уставну жалбу против решења Управног суда Р4. 65/2016 од 20. априла 2016. године и пропуштања Управног суда да утврди повреду права на суђење у разумном року. У тој уставној жалби је посебно истакнута повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни суд подноситељки због повреде права на суђење у разумном року „додели исплату“ износа од 3000 евра у динарској противвредности, колико је највише предвиђено чланом 30. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року , као и накнаду новонасталих материјалних трошкова (разгледање списа, правни савети, дангуба, путни трошкови, израда и административни трошкови за подношење ове уставне жалбе) у износу од 55.000,00 динара.
Подноситељка је у поднеску од 21. децембра 2016. године навела да је у наставку поступка донето решење Центра за социјални рад Лозница број 553-441/2 од 3. октобра 2016. године, истичући да је то „нови доказ“ повреде претходно наведених начела и права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби це, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из приложене документације и списа предмета Центра за социјални рад Лозница број 553-441/2, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
3.1. Подноситељка уставне жалбе је, преко посебног стараоца мајке Д. П , 3. марта 2012. године Центру за социјални рад Лозница (у даљем тексту: првостепени орган) поднела захтев за признавање права на разлику између увећаног додатка за помоћ и негу другог лица и раније оствареног додатка код организације за пензијско и инвалидско осигурање. У захтеву је наведено да је подноситељка корисник права на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица, да је то право остварила као инвалидно дете по прописима о пензијском и инвалидском осигурању, који су били на снази до 1. јуна 1992. године, и да има органски трајни поремећај неуролошког и психичког типа, због чега испуњава услове за остваривање траженог права који су прописани одредбама члана 94. ст. 1. и 2. Закона о социјалној заштити. Уз захтев је приложена медицинска документација, решење Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања радника – Основна заједница Подринско-колубарског региона – Ваљево Служба Шабац број И-14414 од 16. октобра 1979. године, којим је подноситељки, као инвалидном детету, признато право на додатак за помоћ и негу ИИ групе, решење Центра за социјални рад у Лозници број 571-587 од 20. новембра 2000. године, којим је за посебног стараоца подноситељке уставне жалбе постављена мајка Д . П, којој ће се исплаћивати „туђа нега и помо ћ“ и решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених (у даљем тексту: РФПИО) – Филијала Шабац број 181.8-1 00013/01 од 15. јануара 2001. године, којим је подноситељки и њеној мајци утврђено право на породичну пензију.
Поводом захтева првостепеног органа да се обави вештачење степена телесног оштећења подноситељке, РФПИО – Филијала Шабац – Служба Лозница – Орган вештачења у првом степену је 31. марта 2012. године доставила службену белешку у којој је наведено да је подноситељку потребно упутити да своја права оствари у систему пензијског и инвалидског осигурања, јер је корисник породичне пензије.
Посебни старалац подноситељке уставне жалбе Д . П. је 18. априла и 5. новембра 2012. године, по позивима првостепеног органа, дала изјаве да не жели да повуче захтев и да тражи да се о њему реши без одлагања, у складу са законом.
Подноситељка се уредно одазвала позиву органа вештачења у првом степену РФПИО, али је лекар вештак сачинио само службену белешку број 3744 29 од 1. октобра 2012. године, у којој је навео да је подноситељка, по смрти оца, остварила право на породичну пензију као инвалидно дете, те је мишљења да своја права може остварити у систему пензијског и инвалидског осигурања, због чега је излишно вештачење у систему социјалне заштите као штићенице Центра за социјални рад.
Првостепени орган је решењем број 15165 од 14. новембра 2012. године одбио као неоснован захтев подноситељке за признавање права на увећани додатак за помоћ и негу другог лица, износећи у образложењу решења само садржину поменуте службене белешке од 1. октобра 2012. године.
Министарство рада, запошљавања и социјалне политике – Одељење за управне послове у области социјалне заштите (у даљем тексту: другостепени орган) је 27. марта 2013. године донело решење број 553-03-212/2013-10, којим је поништено првостепено решење и предмет враћен на поновни поступак. У образложењу другостепеног решења је наведено да првостепени орган вештачења РФПИО није извршио вештачење и о томе сачинио налаз, оцену и мишљење, што је био дужан да учини у складу са одредбама Правилника о образовању и начину рада органа вештачења РФПИО, већ је сачинио само службену белешку ближе наведене садржине . Поред тога, утврђено је да није одлучено о захтеву подноситељке којим је тражено признавање права на увећани додатак за помоћ и негу другог лица у висини разлике између износа увећаног додатка за помоћ и негу другог лица у складу са Законом о социјалној заштити и износа новчане накнаде остварене по прописима о пензијском и инвалидском осигурању, већ је одлучено о праву на увећани додатак за помоћ и негу другог лица, што подноситељка није тражила. Другостепени орган је указао првостепеном органу да у поновном поступку прибави налаз, оцену и мишљење првостепеног органа вештачења РФПИО о постојању и степену телесног оштећења или постојању органског трајног поремећаја неуролошког и психичког типа подноситељке на дан подношења захтева и уверење РФПИО о томе да подноситељка право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица остварује као инвалидно дете осигураника или као корисник пензије, као и који износ новчане накнаде прима .
Првостепени орган је у поновном поступку донео решење број 553-441/1 од 25. септембра 2013. године којим је одбијен као неоснован захтев подноситељке за признавање права на увећани додатак за помоћ и негу другог лица. У образложењу решења је наведено да је увидом у налаз , мишљење и оцену првостепеног органа вештачења РФПИО број 3744 29 од 10. јуна 2013. године утврђено да код подноситељке не постоји телесно ош тећење од 100% по једном основу, да подноситељка нема органски трајни поремећај неуролошког и психичког типа и да нема више оштећења, тако да ниво оштећења по најмање два основа износи 70% и више процената , што су услови за остваривање права на увећани додатак за помоћ и негу другог лица прописани одредбом члана 94. став 1. Закона о социјалној заштити.
Другостепени орган је решењем број 553-03-2507/2013-10 од 6. јуна 2014. године поништио наведено првостепено решење и вратио предмет на поновни поступак. У образложењу другостепеног решења је наведено да је у поступку по жалби прибављен налаз, мишљење и оцена другостепеног органа вештачења РФПИО број 109 од 12. марта 2014. године и допуна налаза број 83 од 4. јуна 2014. године, којима је на основу целокупне медицинске документације, утврђено да код подноситељке постоји т елесно оштећење у висини од 70% по глави ИИИ тачка 9 почев од налаза психолога од 13. новембра 2006. године. Поред тога што је поновио примедбе из свог претходног решења, другостепени орган је указао на то да је у поновном поступку потребно решити не само о праву на разлику између износа увећаног додатка за помоћ и негу другог лица у складу са Законом о социјалној заштити и износа остварене новчане накнаде за помоћ и негу другог лица, које је прописано одредбом члана 94. став 2. Закона, већ и о праву на разлику између износа додатка за помоћ и негу другог лица у складу са Законом о социјалној заштити и износа остварене новчане накнаде за помоћ и негу другог лица, које је прописано одредбом члана 92. став 3. Закона.
Првостепени орган је решењем број 553-441/2 од 3. октобра 2016. године одбио као неоснован захтев подноситељке за признавање права на увећани додатак за помоћ и негу другог лица у висини разлике између износа увећаног додатка за помоћ и негу другог лица и износа новчане накнаде остварене по прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Тај орган се у образложењу решења позвао на поменути извештај РФПИО од 3. јула 2014. године и поменути налаз, оцену и мишљење од 10. јуна 2013. године.
Другостепени орган је решењем број 553-03-02078/2016-10 од 6. марта 2017. године одбио жалбу подноситељке изјављену против наведеног првостепеног решења. Исти орган је дописом од 6. марта 2017. године указао првостепеном органу да је потребно да одмах по службеној дужности покрене поступак за остваривање права подноситељке из члана 92. став 3. Закона о социјалној заштити.
Подноситељка је 12. маја 2017. године поднела тужбу против наведеног другостепеног решења, поводом које се пред Управним судом води управни спор у предмету У. 7365/2017.
3.2. Подноситељка је другостепеном органу изјављивала жалбе због тога што првостепена решења од 14. новембра 2012. године, 25. септембра 2013. године и 3. октобра 2016. године нису донета у законом прописаном року. Како ни другостепени орган није решавао у законском року о жалбама изјављеним против донетих првостепених решења, подноситељка је поднела тужбе због „ћутања управе“, које је проширила на накнадно донета решења другостепеног органа од 27. марта 2013. године и 6. јуна 2014. године, о којима је Управни суд одлучио оспореним пресудама У. 4928/13 од 11. октобра 2013. године и У. 4397/14 од 26. фебруара 2016. године , тако што их је одбио. Подноситељка је због пропуштања другостепеног органа да одлучи о жалби због „ћутања администрације“ од 25. јула 2016. године поднела тужбу због „двоструког ћутања управе“, коју је Управни суд – Одељење у Новом Саду уважио пресудом У. 16248/16 од 25. јануара 2017. године и наложио доношење решења о тој жалби у року од 30 д ана од дана достављања пресуде. Подноситељка је, такође, 8. априла 2017. године поднела тужбу због недоношења одлуке о жалби од 5. децембра 2016. године изјављеној против првостепеног решења од 3. октобра 2016. године.
3.3. Оспореним решењем Управног суда Р4. 65/2016 од 20. априла 2016. године одбачен је као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзања поступка у предмету Управног суда У. 4397/14. Тај суд је утврдио да је пресуда У. 4397/14 донета 26. фебруара 2016. године, а да је приговор ради убрзања поступка поднет 8. марта 2016. године, те је нашао да подноситељка, сагласно одредби члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року ( "Службени гласник РС", број 40/ 15), нема право на заштиту прописну чланом 2. тог закона .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и следеће законске одредбе:
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10 ), који се примењивао до 31. маја 2017. године, било је прописано: да се поступак има водити брзо и са што мање трошкова и губитка времена за странку и друга лица која учествују у поступку, али тако да се прибави све што је потребно за правилно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.).
Законом о социјалној заштити ("Службени гласник РС", број 24/ 11) прописано је: да се право на различите врсте материјалне подршке остварује ради обезбеђења егзистенцијалног минимума и подршке социјалној укључености корисника (члан 5. став 2.); да материјалну подршку корисник остварује путем (…) додатка за помоћ и негу другог лица и увећаног додатка за помоћ и негу другог лица (члан 79.); да право на додатак за помоћ и негу другог лица има лице коме је због телесног или сензорног оштећења, интелектуалних потешкоћа или промена у здравственом стању неопходна помоћ и нега другог лица да би задовољило своје основне животне потребе (члан 92. став 1.); да п раво на додатак за помоћ и негу другог лица остварује лице из става 1. овог члана ако то право не може да оствари по другом правном основу (став 2.); да и зузетно од става 2. овог члана, корисник новчане накнаде за помоћ и негу другог лица који је то право остварио као инвалидно дете у организацији за пензијско и инвалидско осигурање по прописима о пензијском и инвалидском осигурању, који су били на снази до 1. јуна 1992. године, остварује право на додатак за помоћ и негу другог лица у висини разлике између износа додатка за помоћ и негу другог лица утврђеног у складу са овим законом и износа остварене новчане накнаде за помоћ и негу другог лица (став 3.); да п раво на увећани додатак за помоћ и негу другог лица има лице из члана 92. став 1. овог закона за које је, на основу прописа о пензијском и инвалидском осигурању, утврђено да има телесно оштећење од 100 % по једном основу или да има органски трајни поремећај неуролошког и психичког типа и лице из члана 92. став 1. овог закона које има више оштећења, с тим да ниво оштећења износи по 70% и више процената по најмање два основа (члан 94. став 1.); да л ице из члана 92. став 3. овог закона и лице које је по прописима о пензијском и инвалидском осигурању остварило право на новчану накнаду за помоћ и негу другог лица и испуњава услове из става 1. овог члана може остварити право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица у висини разлике између износа увећаног додатка за помоћ и негу другог лица утврђеног у складу са овим законом и износа новчане накнаде за помоћ и негу другог лица остварене по прописима о пензијском и инвалидском осигурању (став 2.).
5. Оцењујући основаност навода и разлога уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је период меродаван за оцену о повреди тог права у конкретном случају почео да тече од 3 . марта 2012. године, када је подноситељка поднела захтев за признавање права на разлику између износа увећаног додатка за помоћ и негу другог лица утврђеног у складу са Законом о социјалној заштити и износа новчане накнаде за помоћ и негу другог лица по прописима о пензијском и инвалидском осигурању, чији је корисник. Поступак још није правноснажно окончан и траје шест година и три месеца.
Имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд указује на то да је поступак остваривања права на социјалне новчане накнаде, по природи ствари, хитан поступак. Уставни суд је нашао да се у оспореном поступку не постављају сложена чињенична питања, јер се одлучне чињенице утврђују на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења образовани х по прописима којима се уређује пензијско и инвалидско осигурање , као и службене евиденције РФПИО о правима и висини права чији је корисник подноситељка. С тим у вези, нису се могла постављати ни сложена правна питања, при чему је подноситељка у захтеву и накнадним изјавама прецизно означила које право тражи и које законске одредбе се односе на његово остваривање, приложивши потребну документацију.
Када је у питању значај предмета поступка за подноситељку, Уставни суд је констатовао да, иако је подноситељка корисник породичне пензије и новчане накнаде за помоћ и негу другог лица код РФПИО, право, чије остваривање је тражила у конкретном поступку , сагласно одредби члана 5. став 2. Закона о социјалној заштити, служи обезбеђивању егзистенцијалног минимума и подршке социјалној укључености корисника .
Испитујући поступање надлежних органа у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да су у оспореном поступку донета три првостепена и три другостепена решења . Уставни суд је нашао да је досадашњи поступак обележило учестало враћање предмета на поновно решавање, због погрешне правне квалификације захтева и непотпуно утврђеног чињеничног стања, као и периоди неактивности управних органа, који су сваки пут прекорачивали законом прописане рок ове за доношење и достављање решења. Првостепени орган је тек решењем од 3. октобра 2016. године одлучио о праву подноситељке из члана 94. став 2. Закона о социјалној заштити, у погледу кога је поставила захтев од 3. марта 2012. године, који је потврдила изјавом од 18. априла 2012. године, а до тада је два пута решавао о праву из члана 94. став 1. наведеног закона, које није било предмет захтева. При томе није решио о признавању права подноситељке из члана 92. став 3. Закона, на шта му је указао другостепен орган у решењу од 6. јуна 2014. године, а потом и у допису од 6. марта 2017. године. Другостепени орган је пропустио да отклони недостатке првостепеног поступка и да сам реши управну ствар, иако је на то био овлашћен, у смислу одредбе члана 232. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку.
Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе , Уставни суд је утврдио да је подноситељка користила правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, против сваког прекорачења законом прописаних рокова за доношење и достављање решења у управном поступку.
Полазећи од свега наведеног , Уставни суд је оценио да дугом трајању оспореног поступка доприн оси споро и неделотворно поступање надлежних управних органа. Стога је Уставни суд утврдио да је у управном поступку који се води пред Центром за социјални рад Лозница у предмету број 553-441/2 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду н ематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио утврђено трајање и хитност поступка, чији је предмет, пре свега, од егзистенцијалног значаја за подноситељку, која није способна за самосталан живот и рад, животни стандард државе и чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено - адекватно, како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна о карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност досуђеног износа у односу на животни стандард државе у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције. Овакав став Европски суд је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. – МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије, од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије, од 11. априла 2017. године, Билић против Србије, од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због неажурног поступања управних органа (видети Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године).
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року .
8. Разматрајући уставну жалбу од 22. априла 2016. године изјављену против решења Центра за социјални рад Лозница број 15165 од 14. новембра 2012. године, решења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 553-03-212/2013-10 од 27. марта 2013. године, пресуде Управног суда У. 4928/13 од 11. октобра 2013. године, решења Центра за социјални рад Лозница број 553-441/1 од 25. септембра 2013. године, решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 553-03-2507/2013-10 од 6. јуна 2014. године и пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 4397/14 од 26. фебруара 2016. године, Уставни суд указује да из члана 170. Устава произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да се она подноси против појединачног акта којим је одлучено о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, као и да се уставном жалбом могу оспоравати појединачни акти и радње који су донети, односно предузети на штету подносиоца уставне жалбе, јер, по природи ствари, само таквим актом или радњом може доћи до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода.
Уставни суд је констатовао да су оспореним решењима Министарства рада, запошљавања и социјалне политике број 553-03-212/2013-10 од 27. марта 2013. године и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 553-03-2507/2013-10 од 6. јуна 2014. године уклоњена из правног промета (поништајем) оспорена решења Центра за социјални рад Лозница број 15165 од 14. новембра 2012. године и број 553-441/1 од 25. септембра 2013. године, која су бил а на штету подноситељке. Тиме јој је била пружена могућност да се у поновном поступку утврђује основаност њеног захтева. Такође, Управни суд је оспореним пресудама У. 4928/13 од 11. октобра 2013. године и У. 4397/14 од 26. фебруара 2016. године у правном п ромету задржао наведена другостепена решења којима је омогућ ено поновно одлучивање о њеном захтеву. Уставни суд је констатовао да је Решењем Уж - 10599/2013 од 30. марта 2015. године већ одбацио као недопуштену уставну жалбу подноситељке изјављену против пресуде Управног суда У. 4928/13 од 11. октобра 2013. године.
Имајући у виду наведене разлоге, као и да није окончан поступак одлучивања о правима подноситељке у управном поступку, Уставни суд је утврдио да уставна жалба у односу на оспорене акте није допуштена, због чега ју је одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. С обзиром на то да је у поднеску од 21. децембра 2016. године наведено да је решење Центра за социјални рад Лозница број 553-441/2 од 3. октобра 2016. године „нови доказ“ о повреди означених уставних начела и права, Уставни суд је констатовао да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе. При томе се под исцрпљивањем правних средстава не подразумева само њихово изјављивање, већ доношење одлуке поводом поднетог последњег дозвољеног правног средства.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да у време подношења тог поднеска није био правноснажно окончан поступак који се води по захтеву подноситељке и нису била искоришћена прописана правна средства за заштиту права подноситељке у редовном поступку.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. Уставни суд није разматрао уставну жалбу изјављену против решења Управног суда Р4. 65/2016 од 20. априла 2016. године, којима је одбачен приговор ради убрзања поступка у предмету Управног суда У. 4397/14, имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у оспореном поступку , који обухвата и трајање поменутог управног спора, те би разматрање уставне жалбе у овом делу било беспредметно.
11. Како управни поступак није правноснажно окончан, Уставни суд је захтеве подноси тељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете истакнуте у уставним жалбама 22. априла и 19. маја 2016. године одбацио као преурањене, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 4. изреке.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду да је захтев за накнаду материјалне штете у уставној жалби од 19. маја 2016. године опредељен, поред осталог, у висини „трошкова израде и административних трошкова за подношење те уставне жалбе“. У том смислу, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образло жење које је дато, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на веб страници Уставног суда: www.уставни.суд.рс).
12. Полазећи од свега наведеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13) , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.