| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 09.11.2016 | Број: Уж-2105/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Данице Гавриловић из Горобиља, код Пожеге и Ружице Симић, Мирка Раденковића, Мирослава Ћосовића, Николе Станића, Радомира Богосављевића, Светлане Миловановић, Данила Пантовића, Наде Топаловић, Драгана Мијатовића, Миленка Милутиновића и Зорана Средића, свих из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2016. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Данице Гавриловић, Ружице Симић, Мирка Раденковића, Мирослава Ћосовића, Николе Станића, Радомира Богосављевића, Светлане Миловановић, Данила Пантовића, Наде Топаловић, Драгана Мијатовића, Миленка Милутиновића и Зорана Средића и утврђује да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Ужицу у предмету П1. 37/10 (иницијално предмет Општинског суда у Ужицу П1. 721/06) повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
1. Даница Гавриловић из Горобиља код Пожеге и Ружица Симић, Мирко Раденковић, Мирослав Ћосовић, Никола Станић, Радомир Богосављевић, Светлана Миловановић, Данило Пантовић, Нада Топаловић, Драган Мијатовић, Миленко Милутиновић и Зоран Средића, сви из Ужица, поднели су Уставном суду, 7. марта 2014. године, преко пуномоћника Слободана Витића, адвоката из Ужица, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Ужицу у предмету П1. 37/10 (иницијално предмет Општинског суда у Ужицу П1. 721/06).
У уставној жалби, између осталог, наведено је: да су подносиоци, заједно са другим тужиоцима, поднели 13. децембра 2006. године заједничку тужбу тадашњем Општинском суду у Ужицу ради поништаја решења о престанку радног односа; да је поступак за неке од тужилаца окончан пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1019/12 од 20. јуна 2013. године, након седам година од подношења тужбе, док је за остале подносиоце предмет поново враћен Апелационом суду у Крагујевцу, на поновно одлучивање; да је Апелациони суд у Крагујевцу донео пресуду Гж1. 3227/13 од 5. фебруара 2014. године, против које су подносиоци изјавили ревизију, о којој у време изјављивање уставне жалбе, није било одлучено.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду права на суђење у разумном року и право на накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 500.000,00 динара сваком од подносилаца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Ужицу П1. 37/10 (иницијално предмет Општинског суда у Ужицу П1. 721/06), и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе су, заједно са другим тужиоцима, поднели 13. децембра 2006. године, заједничку тужбу Општинском суду у Ужицу против туженог "СИНТЕР" АД из Ужица, ради поништаја решења о престанку радног односа и враћању на рад. Тужба је у судском уписнику заведена под бројем П1.721/06. До доношења пресуде заказано је десет рочишта за главну расправу, од којих два рочишта нису одржана, и то због спречености поступајућег судије и због изостанка пуномоћника тужилаца. У спроведеном доказном поступку саслушани су предложени сведоци и парничне странке и извршен је увид у прибављену писмену документацију.
Пресудом Општинског суда у Ужицу П1. 721/06 од 14. априла 2008. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се пониште као незаконита решења директора туженог о престанку радног односа и да се обавеже тужени да их врати на посао.
Тужиоци су изјавили жалбу против наведене првостепене пресуде.
Решењем Окружног суда у Ужицу Гж1. 369/08 од 29. маја 2008. године враћени суд списи предмета П1. 721/06 првостепеном суд, ради отклањања процесних недостатака, односно како би првостепени суд определио време кад је закључена главна расправа и кад је донета првостепена пресуда.
Решењем Окружног суда у Ужицу Гж1. 415/08 од 20. јула 2009. године укинута је пресуда Општинског суда у Ужицу П1. 721/06 од 14. јануара 2008. године исправљена решењем П1. 721/06 од 9. јуна 2008. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, због непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Поновни првостепени поступак је вођен пред Општинским судом у Ужицу у предмету П1. 217/09, а након 1. јануара 2010. године пред Основним судом у Ужицу у предмету под новим бројем П1. 37/10. До доношења пресуде је заказано седам рочишта за главну расправу, од којих једно није одржано због штрајка адвоката.
Пресудом Основног суда у Ужицу П1. 37/10 од 29. јуна 2010. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се пониште као незаконита решења директора туженог о престанку радног односа и да се обавеже тужени да их врати на посао.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3047/10 од 5. новембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена ожалбена пресуда Основног суда у Ужицу П1. 37/10 од 29. јуна 2010. године.
Решењем Врховног ксасационог суда Рев2. 78/11 од 26. јануара 2012. године укинута је пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3047/10 од 5. новембра 2010. године и предмет враћен Апелационом суду у Крагујевцу на поновно одлучивање, са налогом да другостепени суд отвори расправу, отклони нејасноће на које му је указано и донесе мериторну одлуку.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 326/11 од 11. јула 2012. године укинута је пресуда Основног суда у Ужицу П1. 37/10 од 29. јуна 2010. године, усвојени су тужбени захтеви тужилаца и поништена као незаконита решења о престанку радног односа, обавезан тужени да тужиоце врати у радни однос и распореди на послове који одговарају њиховој стручној спреми и да тужиоцима накнади парничне трошкове.
Тужени је изјавио ревизију против другостепене пресуде.
Пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1019/12 од 20. јуна 2013. године делимично је преиначена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 326/12 од 11. јула 2012. године тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца Н. Ћ, М. Б, М. Ђ, и С. Ђ, и укинута пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 326/12 од 11. јула 2012. године у односу на остале тужиоце, међу којима и овде подносиоце уставне жалбе, и предмет враћен Апелационом суду у Крагујевцу на поновно одлучивање у укинутом делу, са образложењем да ће другостепени суд у поновном поступку употпунити чињенично стање како је указано, па ће поново одлучити о основаности тужбеног захтева тужилаца у укинутом делу, при чему ће имати у виду изнето правно становиште Врховног касационог суда.
Апелациони суд у Крагујевцу је одржао два рочишта за главну расправу, на којима је саслушао странке и извршио увид у целокупну писмени документацију, нако чега је донео пресуду. Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3227/13 од 3. децембра 2013. године укинута је пресуда Основног суда у Ужицу П1. 37/10 од 29. јуна 2010. године, одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужилаца и тужиоци обавезани да туженом накнаде парничне трошкове.
Тужиоци су изјавили ревизију против другостепене пресуде.
Пресудом Врховног касационог суда Рев2. 369/2014 од 29. децембра 2015. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца Н. Ћ. и одбијена као неоснована ревизија осталих тужилаца изјављена против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1- 3227/13 од 3. децембра 2013. године.
Писмени отправак ревизијске пресуде је 29. марта 2016. године достављен пуномоћнику тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позивају подносиоци у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак започео подношењем тужбе , 13. децембра 2006. године , Општинском суду у Ужицу, а да је окончан пресудом Врховног касационог суда Рев2. 369/2014 од 29. децембра 2015. године, из чега произлази да је подступак трајао готово пуних девет година.
Наведено трајање парничног поступка, само по себи, указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока, посебно ако се има у виду да је парница вођена ради поништаја решења о престанку радног односа и враћању на рад. Међутим, приликом одлучивања о томе да ли је подносиоцима уставне жалбе, у конкретном случају, повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о којима се у поступку одлучује за подносиоца.
Разматрајући утицај сваког од наведених чинилаца на трајање оспореног поступка, Уставни суд је оценио да предметни поступак није био нарочито чињенично и правно сложен, имајући у виду да је одлучивано о тужбеним захтевима више тужилаца који су се налазили у истој чињеничној и правној ситуацији, као и радње које је суд предузео током спроведеног поступка, у циљу утврђивања чињеница битних за пресуђење у овој правној ствари.
Испитујући поступање надлежних судова у предметном парничном поступку, Уставни суд је, на основу претходно утврђених чињеница и околности, оценио да поступање надлежних судова није било ефикасно, ни делотворно. Овакав закључак Суд је извео имајући у виду да су у спроведеном судском поступку донете две првостепене пресуде, једно другостепено решење, три другостепене пресуде, једно ревизијско решење и две ревизијске пресуде, из чега произлази да је предмет разматран пред судом највише инстанце чак три пута и да је враћање предмета више пута на поновно одлучивање нижестепеним судовима резултирало продужењем његовог трајања, односно довело је до тога да спор о престанку радног односа, иако је хитне природе и подразумева брзо и приоритетно решавање, траје готово пуних девет година.
Уставни суд констатује да подносиоци уставне жалбе нису допринели дужини трајања поступка, као и да су имали легитиман интерес да суд у примереном року оконча предметну парницу коју су водили у својству тужилаца ради поништаја решења о престанку радног односа, која је за њих била и од егзистенцијалног значаја.
Уставни суд констатује да је дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
Уставноправна оцена укупно спроведеног поступка у овој правној ствари нужно доводи до закључка да је у конкретном случају парница неоправдано дуго трајала и да није задовољила стандард суђења у разумном року.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Ужицу у предмету П1. 37/10 (иницијално предмет Општинског суда у Ужицу П1. 721/06) повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава
На основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од по 900 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, посебно дужину трајања оспореног поступка, поступање надлежних судова, као и значај предмета спора за подносиоце уставне жалбе. Уставни суд сматра да досуђени новчани износ представља адекватну правичну компензацију подносиоцима за утврђену повреду Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, учињену неделотворним поступањем надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду како сопствену, тако и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић