| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 13.06.2012 | Број: ИУо-122/2008 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 5. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. јуна 2012. године, донео је
1. Утврђује се да одредбе чл. 31. до 41. Општих услова пословања аутобуских станица („Службени гласник РС“, број 26/08) нису у сагласности са Уставом и законом.
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба чл. 18. до 30. и члана 42. Општих услова пословања аутобуских станица из тачке 1.
И
Уставном суду поднете су две иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и законитости појединих одредаба Општих услова пословања аутобуских станица („Службени гласник РС“, број 26/08). Подносилац прве иницијативе сматра да одредбе чл. 18. до 30. Општих услова, којима су уређени критеријуми за категоризацију аутобуских станица, нису у сагласности са одредбама члана 82. ст. 1. и 2. и члана 84. ст. 1. и 4. Устава, јер се утврђеним критеријумима, посебно критеријумом гравитационо подручје и величина насеља у коме аутобуска станица постоји, супротно наведеним одредбама Устава, стављају у неравноправан положај аутобуске станице у мањим местима, са мањим бројем становника и мањим бројем путника од којих се наплаћују станичне услуге. Оспорене одредбе Одлуке, по наводима иницијатора, нису у сагласности ни са чланом 25. став 1. Закона о превозу у друмском саобраћају, јер тим чланом Закона, није дато овлашћење Привредној комори Србије да врши категоризацију аутобуских станица. Поред тога, оспорене одредбе чл. 18. до 30. Општих услова, нису у сагласности ни са чланом 29. став 6. Закона, сагласно коме министар прописује ближе саобраћајно-техничке услове за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта. По мишљењу овог подносиоца иницијативе, одредбама чл. 31. до 42. Општих услова којима се уређује начин утврђивања цена за станичне услуге, Привредна комора Србије прекорачила је овлашћење утврђено чланом 25. став 1. Закона о превозу у друмском собраћају, јер Комори није дато овлашћење да прописује мере непосредне контроле цена. Будући да оспорене одредбе Општих услова, како наводи, имају значење прописивања мере непосредне контроле цена, оспорене одредбе су стога у супротности и са Законом о друштвеној контроли цена, сагласно коме је прописивање мера непосредне контроле цена у надлежности Владе, а спровођење тих мера у надлежности органа за цене. Осим тога, применом предвиђеног начина утврђивања цена путници који путују истим аутобусом, како се наводи у иницијативи, плаћају различиту цену, чиме се повређује Уставом утврђено право грађана на једнакост и равноправност, односно право да под једнаким условима и на исти начин користе станичне услуге. Другом иницијативом оспорена је уставност и законитост одредаба чл. 32. до 39. Општих услова, са становишта овлашћења Привредне коморе Србије да својим актом уређује питања начина одређивања цена. Подносилац иницијативе сматра да наведене одредбе Општих услова које се односе на начин одређивања цена аутобуске станице немају императивни карактер, већ да представљају препоруку за њено формирање. Међутим, у случају да ове одредбе, како наводи, имају императивни карактер, онда нису у сагласности са Уставом, Законом о превозу у друмском саобраћају и Законом о друштвеној контроли цена. У том смислу подносилац иницијативе указује на Одлуку Уставног суда ИУ број 190/96, од 14. октобра 1999. године, према којој Привредној комори није дато овлашћење да прописује мере непосредне контроле цена, као и на различито тумачење правне природе оспорених одредаба Општих услова од стране редовних судова са становишта њихове обавезности за аутобуске станице, као даваоце услуга.
У одговору Привредне коморе Србије се наводи да су Општи услови пословања аутобуских станица групацијски договор привредних субјеката који обављају превоз путника и привредних субјеката који пружају станичне услуге, са циљем обезбеђења квалитетније услуге и спречавања монополског положаја на тржишту. Стога су, сагласно одредби члана 84. став 1. Устава, Општи услови донети управо из разлога обезбеђења једнаког положаја учесника у саобраћају на тржишту, а да би се сходно члану 84. став 2. Устава, спречила злоупотреба монополског положаја аутобуских станица на тржишту. Даље се наводи да у складу са чланом 25. став 2. Закона о превозу у друмском саобраћају опште услове пословања аутобуских станица утврђује Привредна комора Србије и да цене услуга аутобуских станица спадају у опште услове пословања тих аутобуских станица, да се одредба члана 29. Закона о превозу у друмском саобраћају не односи на материју коју регулишу Општи услови, као и да би утврђивање било ког критеријума могло да представља разлог за покретање иницијативе од стране субјекта који не испуњава неки од предвиђених критеријума. С обзиром на то да аутобуске станице имају монополски положај у свим насељеним местима, те да би формирање цена станичних услуга без икаквих критеријума утицало на неоправдано повећање цена превоза у друмском путничком саобраћају, како се наводи у одговору, постигнут је наведени групацијски договор према коме су учесници у пружању услуге превоза формирали критеријуме за сврставање аутобуских станица у четири категорије, а у циљу утврђивања јединствених цена на тржишту за исте услуге, сагласно члану 4. став 3. Закона о ценама. У прилогу је достављена и одговарајућа документација у вези са поступком доношења Општих услова пословања аутобуских станица, као и решење Комисије за заштиту конкуренције којим се одобрава изузимање Општих услова од забране конкуренције.
ИИ
Уставом Републике Србије је утврђено: да је правни поредак Републике Србије јединствен (члан 4. став 1. и члан 194. став 1.); да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине и да је Република Србија јединствено привредно подручје са јединственим тржиштем роба, капитала и услуга (члан 82. ст. 1. и 2.); да сви имају једнак правни положај на тржишту, да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја, и да права стечена улагањем капитала на основу закона, не могу законом бити умањена (члан 84. ст. 1. до 3.); да Република Србија штити потрошаче (члан 90. став 1.); да Република Србија, поред осталог, уређује и обезбеђује: јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката, систем обављања појединих привредних и других делатности, друге економске и социјалне односе од општег интереса, режим и безбедност у свим врстама саобраћаја (члан 97. тач. 6, 8. и 13.); да се поједина јавна овлашћења могу законом поверити и предузећима, установама, организацијама и појединцима (члан 137. став 2.); да сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону (члан 195. став 1.).
Законом о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, бр. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05, 62/06 и 31/11) прописано је: да се овим законом уређује јавни превоз и превоз за сопствене потребе лица и ствари, услови изградње, одржавања и рада аутобуских станица и аутобуских стајалишта и други услови у погледу огранизације и обављања превоза у друмском саобраћају (члан 1.); да се јавни превоз путника и ствари обавља у складу са овим законом, прописима донетим на основу овог закона и општим условима превоза, да опште услове превоза утврђује Привредна комора Србије, те садржина ових услова (члан 11.); да превозник може отпочети и обављати линијски превоз ако има регистрован и оверен ред вожње и доказ о исправности возила (члан 16.); да се превозник мора придржавати регистрованог и овереног реда вожње (члан 19. став 1.); да се пријем путника у возило и искрцавање путника у линијском превозу врши на аутобуским станицама и аутобуским стајалиштима који су унети у ред вожње (члан 24.); да привредно друштво које управља аутобуском станицом мора вршити услуге превозницима и путницима под једнаким условима и у складу са општим условима пословања аутобуских станица, да опште услове пословања аутобуских станица утврђује Привредна комора Србије, да Привредна комора Србије прописује категоризацију аутобуских станица, да је привредно друштво које управља аутобуском станицом дужно да станичне услуге пружа и наплаћује у складу са категоријом аутобуске станице и да привредно друштво које управља аутобуском станицом мора на видном месту истаћи опште услове превоза и опште услове пословања аутобуске станице (члан 25.); да су привредно друштво које управља аутобуском станицом и превозник, дужни да закључе уговор о пружању станичних услуга, са роком важења од годину дана у међумесном саобраћају и са роком важења до истека важења дозволе у међународном превозу, у складу са законом и општим условима пословања аутобуских станица (члан 28. став 3.); да аутобуска станица мора имати пословну зграду са простором за продају возних карата и других превозних исправа и давање обавештења о превозу; чекаоницу; гардеробу и јавни санитарни чвор са текућом водом, као и простор за аутобусе са перонима и паркиралиште за аутобусе и испуњавати друге прописане услове и да министар прописује ближе саобраћајно-техничке и друге услове за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта (члан 29. ст. 1. и 6.).
Законом о трговини („Службени гласник РС“, број 53/10) прописано је да је цена у смислу овог закона новчани износ за који трговац нуди своју робу/услугу купцу, да је образовање цена на тржишту слободно, осим за робу/услуге за које је законом утврђен друкчији начин образовања цена, да се Влада у условима слободног образовања цена на тржишту, стара да путем мера економске политике обезбеди стабилност тржишта и цена, да министарство надлежно за послове трговине обавља стручне и друге послове у области цена, те да ако је законом одређено да Влада даје сагласност на цене одређене робе/услуга, да утврђује критеријуме за њихово образовање или да их формира својом одлуком, Влада о тим питањима одлучује на предлог министра за трговину и министра надлежног за одговарајућу област (члан 36.). Законом су одређене и привремене мере заштите тржишта тако што је прописано да ради спречавања поремећаја на тржишту или отклањања штетних последица поремећаја на тржишту у погледу снабдевања робом и услугама од виталног значаја за живот и здравље људи и за рад привредних субјеката, установа и других организација од општег интереса, Влада може да одреди привремене мере које се односе, поред осталог, и на цене и да ће Влада одредити привремене мере, као и временски период примене тих мера, сразмерно циљу и очекиваним резултатима, који не може бити дужи од шест месеци од дана одређивања привремене мере, односно најдуже до испуњења обавезе када је у питању спровођење обавеза преузетих међународним уговором (члан 46.).
Законом о заштити конкуренције („Службени гласник РС“, број 51/09) прописано је да се овим законом уређује заштита конкуренције на тржишту Републике Србије, у циљу економског напретка и добробити друштва, а нарочито користи потрошача, као и оснивање, положај, организација и овлашћења Комисије за заштиту конкуренције (члан 1.); да се повредом конкуренције у смислу овог закона сматрају акти или радње учесника на тржишту које за циљ или последицу имају или могу да имају значајно ограничавање, нарушавање или спречавање конкуренције (члан 9.) да су рестриктивни споразуми споразуми између учесника на тржишту који имају за циљ или последицу значајно ограничавање, нарушавање или спречавање, конкуренције на територији Републике Србије, да рестриктивни споразуми могу бити уговори, поједине одредбе уговора, изричити или прећутни договори, усаглашене праксе, као и одлуке облика удруживања учесника на тржишту, а којима се, поред осталог, непосредно или посредно утврђују куповне или продајне цене или други услови трговине, као и да су рестриктивни споразуми забрањени и ништави, осим у случајевима изузећа од забране у складу са овим законом (члан 10.); да рестриктивни споразуми могу бити изузети од забране уколико доприносе унапређењу производње и промета, односно подстицању техничког или економског напретка, а потрошачима обезбеђују правичан део користи под условом да не намећу учесницима на тржишту ограничења која нису неопходна за постизање циља споразума, односно да не искључују конкуренцију на релевантном тржишту или његовом битном делу (члан 11.); да на захтев учесника у рестриктивном споразуму, Комисија може изузети поједини рестриктивни споразум од забране и да период на који се односи појединачно изузеће не може бити дужи од осам година (члан 12.).
ИИИ
У вези са наводима подносиоца иницијативе да су оспорене одредбе Општих услова пословања аутобуских станица у супротности са одредбама чл. 82. и 84. Устава, Уставни суд указује да су наведеним одредбама Устава утврђена начела за уређивање одређених односа везано за обављање привредних и других делатности на јединственом тржишту, односно обавеза законодавних и других надлежних органа да ове односе уреде на начин којим се не доводи у питање остваривање ових Уставом утврђених начела. С обзиром на то да се, сагласно Уставу, јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката и систем обављања појединих привредних и других делатности уређују законом, за оцену основаности ових навода подносиоца иницијативе, као претходно, поставља питање оцене сагласности оспорених одредаба Општих услова са законом. С тим у вези Уставни суд је констатовао и да су, сагласно уставном овлашћењу, услови за обављање делатности међумесног јавног превоза путника уређени Законом о превозу у друмском саобраћају, те да ову делатност, под условима прописаним законом, обављају привредна друштва која врше превоз путника и аутобуске станице, односно привредна друштва која пружају услуге пријема и отпреме аутобуса (и путника) којима се врши међумесни јавни превоз. Наведеним законом прописано је и да се одређени односи учесника у међумесном превозу, односно привредних друштава која обављају превоз и привредних друштава која обављају делатност аутобуских станица, сагласно Закону, уређују и одговарајућим актима Привредне коморе Србије. У том смислу Законом је прописано да се јавни превоз путника и ствари обавља у складу са овим законом, прописима донетим на основу овог закона и општим условима превоза које утврђује Привредна комора Србије (члан 11.) и да привредно друштво које управља аутобуском станицом мора вршити услуге превозницима и путницима под једнаким условима и у складу са општим условима пословања аутобуских станица које утврђује Привредна комора Србије (члан 25. ст. 1. и 2.).
ИВ
Одредбама чл. 18. до 30. Општих услова пословања, које су оспорене једном од поднетих иницијатива, предвиђено је да се изграђене аутобуске станице сврставају у четири категорије, у зависности од дефинисаних критеријума и броја бодова и да су основни критеријуми - 1) гравитационо подручје аутобуске станице (који се према члану 23. Општих услова бодује у зависности од броја становника, односно града где је лоцирана аутобуска станица), 2) обавезни капацитети аутобуске станице за превознике, 3) обавезни капацитети аутобуске станице за путнике и 4) технолошки ниво рада аутобуске станице, а да су додатни критеријуми - 1) додатни капацитети аутобуске станице за превознике, 2) додатни капацитети аутобуске станице за путнике и 3) конкурентност на релевантном тржишту, те одређен начин њиховог бодовања ради разврставања аутобуске станице у одговарајућу категорију.
У вези са наводима подносиоца да је Комора одредбама чл. 18. до 30. Општих услова којим је уредила критеријуме за категоризацију аутобуских станица прекорачила Законом утврђено овлашћење из члана 25. став 2, те да је уређивање ових односа актом Коморе у супротности са одредбом члана 29. став 6. Закона о превозу у друмском саобраћају, Уставни суд је утврдио: да је Законом о превозу у друмском саобраћају прописано да привредно друштво које управља аутобуском станицом мора вршити услуге превозницима и путницима под једнаким условима и у складу са општим условима пословања аутобуских станица и да Привредна комора Србије утврђује опште услове пословања аутобуских станица (члан 25. ст. 1. и 2.), да наведеним као ни другим одредбама Закона, није ближе одређена садржина овог овлашћења Коморе у смислу ближег одређивања који се „општи услови пословања“ аутобуских станица утврђују актом Коморе, да је Законом о изменама и допунама Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, број 31/11) извршена допуна члана 25. Закона тако што је изричито предвиђено овлашћење Привредне коморе Србије да прописује категоризацију аутобуских станица и обавеза привредног друштва које управља аутобуском станицом да станичне услуге пружа и наплаћује у складу са категоријом аутобуске станице (нови ст. 3. и 4. члана 25. Закона), те да наведеним, као ни другим одредбама Закона није ближе одређена садржина овог овлашћења Коморе да прописује категоризацију аутобуских станица.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да је одредбом члана 29. става 6. Закона, у односу на који се тражи оцена законитости одредаба чл. 18. до 30. Општих услова, предвиђено да министар прописује ближе саобраћајно-техничке и друге услове за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта, да је на основу наведеног овлашћења министар донео Правилник о ближим саобраћајно-техничким и другим условима за изградњу, одржавање и експлоатацију аутобуских станица и аутобуских стајалишта („Службени гласник РС“, бр. 20/96, 18/04, 56/05 и 11/06), и да овим правилником нису прописани критеријуми за категоризацију аутобуских станица.
Полазећи од тога да је Закон о превозу у друмском саобраћају прописао овлашћење Привредне коморе Србије да утврђује опште услове пословања аутобуских станица, не одређујући ближе који се „општи услови пословања“ уређују актом Коморе на основу овог законом прописаног овлашћења, да је (каснијом) изменом Закона изричито утврђено овлашћење Коморе да својим актом прописује категоризацију аутобуских станица, као и да одредбом члана 29. став 6. Закона и актом министра донетим на основу овлашћења садржаног у наведеној одредби Закона није уређена категоризација аутобуских станица, Уставни суд је оценио да оспореним одредбама чл. 18. до 30. Општих услова којима су уређени критеријуми и мерила за категоризацију аутобуских станица, Комора није прекорачила Законом утврђено овлашћење.
У вези са оспоравањем критеријума прописаних наведеним одредбама чл. 18. до 30. Општих услова, те посебно критеријума „величина насеља и гравитационо подручје“, са становишта Уставом утврђеног начела једнаког положаја привредних субјеката на тржишту, Уставни суд сматра да Законом утврђено овлашћење Коморе да прописује категоризацију аутобуских станица, у одсуству било каквог ближег одређења овог овлашћења, претпоставља и овлашћење Коморе да утврди одговарајуће критеријуме, као и мерила сагласно којима се врши категоризација аутобуских станица. У том смислу, избор критеријума и њиховог вредновања ствар је целисходности доносиоца акта, а питање једнаког положаја са становишта Устава, поставља се као питање да ли се предвиђени критеријуми односе једнако на све привредне субјекте који се нађу у истој прописаној ситуацији. Будући да се прописани критеријуми и мерила односе на све аутобуске станице, те да се категорија свих аутобуских станица одређује применом истих утврђених критеријума и мерила, Уставни суд, полазећи од тога да, сагласно члану 167. Устава, није надлежан да оцењује целисходност предвиђених критеријума и мерила, налази да је иницијатива у овом делу неприхватљива, па је одлучио као у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
В
Одредбе чл. 31. до 42. Општих услова пословања аутобуских станица којима се уређује начин утврђивања цена за станичне услуге, по мишљењу подносиоца прве иницијативе, имају значење прописивања мера непосредне контроле цена, па је стога Комора, уређујући ове односе, прекорачила овлашћење из члана 25. став 1. Закона о превозу у друмском саобраћају и супротно Закону о друштвеној контроли цена уредила односе за чије уређивање није надлежна. И подносилац друге иницијативе оспорава уставност и законитост одредаба чл. 32. до 39. Општих услова, са становишта овлашћења Привредне коморе да својим актом уређује питања начина одређивања цена. Сматра да ове одредбе Општих услова уколико, како наводи, имају императивни карактер, нису у сагласности са Уставом, Законом о превозу у друмском саобраћају и Законом о друштвеној контроли цена.
Оспореним одредбама чл. 31. до 42. Општих услова, које се налазе у одељку пет Општих услова, који је означен као „утврђивање цена за станичне услуге“: предвиђено је да привредно друштво које управља аутобуском станицом самостално утврђује износе цена сваке врсте станичне услуге, поштујући одредбе ових општих услова (члан 31. став 1.), те да препоручену максималну висину цене за пријем, односно отпрему аутобуса за међумесне линије и методологију за одређивање исте утврђује Групација за превоз путника у друмском саобраћају и аутобуске станице Удружења за саобраћај и телекомуникације Привредне коморе имајући у виду тржишне услове (члан 32.); уређена је методологија за одређивање препоручене максималне висине цене за пријем и отпрему аутобуса (чл. 33. до 37.); прописано да препоручену максималну висину цене за паркирање аутобуса на паркингу аутобуске станице за сваки започети сат паркирања утврђује Групација за превоз путника у друмском саобраћају и аутобуске станице Удружења за саобраћај и телекомуникације Привредне коморе Србије, те уређен начин одређивања ових цена (члан 38.); одређен је начин утврђивања максималне накнаде за продате возне карте и остале превозне исправе (члан 39.); предвиђено да привредно друштво које управља аутобуском станицом самостално утврђује цену станичне услуге коју плаћа путник уз поштовање параметра зона путовања и меродавне цене превоза путника, која је утврђена од стране надлежног органа ПУ „Србија транспорт“, Београд, те ограничења да цена станичне услуге износи до 10% од максималне цене у зони путовања (члан 40.); утврђене су границе зоне путовања путника и коефицијенти за одређивање (максималне) цене станичне услуге коју путник плаћа приликом куповине возне карте и перонске карте (члан 41.); прописано је да привредно друштво које управља аутобуском станицом самостално утврђује цене за остале станичне услуге које плаћају путници и остали корисници-грађани (члан 42.).
Оцењујући основаност навода подносилаца иницијативе којима се доводи у питање уставност и законитост одредаба чл. 31. до 42. Општих услова пословања аутобуских станица, као и наводе из одговора доносиоца оспореног акта, Уставни суд је утврдио да се овим одредбама Општих услова уређује начин одређивања „максималних цена“ сагласно којима привредна друштава која пружају услуге аутобуских станица у међумесном линијском превозу путника образују (самостално) цене својих услуга, те да ове цене, како то произлази из наведених одредаба Општих услова представљају „препоручене максималне висине цена“, које утврђује Групација за превоз путника у друмском саобраћају и аутобуске станице Удружења за саобраћај и телекомуникације Привредне коморе Србије
Полазећи од тога да Закон о превозу у друмском саобраћају у одредби члана 25. став 2. прописује овлашћење Привредне коморе Србије да утврђује „опште услове пословања“ аутобуских станица, те да није ближе одредио садржину овог овлашћења Коморе, Уставни суд је, као прво, оценио да ово овлашћење Коморе има карактер повереног јавног овлашћења у смислу члана 137. став 2. Устава, те да тако посматрано оспорени акт по својој правној природи има карактер општег акта донетог у вршењу поверених јавних овлашћења, односно прописа који обавезује привредна друштва која пружају станичне услуге. Стога је, при одсуству ближег законског одређења садржине овог овлашћења Коморе, за оцену основаности навода подносилаца иницијативе, по схватању Суда, од значаја одређивање правне природе односа уређених оспореним одредбама чл. 31. до 41. Општих услова, те с тим у вези и овлашћења Коморе да их уређује актом који доноси у вршењу повереног јавног овлашћења. По схватању Суда, оспорене одредбе Општих услова, полазећи од садржине односа које уређују, имају значење одређивања начина формирања цена одговарајућих услуга, односно начина одређивања „препоручених максималних цена“ које аутобуске станице, као даваоци ових услуга могу да уговоре са корисницима својих услуга. Како су ова питања уређена општим актом који Привредна комора доноси у вршењу повереног јавног овлашћења, следи и да оспорене одредбе Општих услова, по својој правној, природи имају у суштини карактер прописа којим се уређују „мере контроле цена“. Будући да се, сагласно одредбама чл. 36. и 46. Закона о трговини, цене роба и услуга формирају слободно, осим за робу и услуге за које је законом утврђен другачији начин образовања цена, те да је за предузимање привремених мера заштите тржишта ради спречавања поремећаја на тржишту и за одређивање привремених мера које се односе поред осталог и на цене, надлежна Влада, да Привредна комора Србије, према Закону о трговини, нема овлашћење да својим актом уређује цене пружања услуга, те да такво овлашћење Коморе није изричито утврђено ни одредбом члана 25. став 2. Закона о превозу у друмском саобраћају, као ни другим одредбама тог закона, Уставни суд је оценио да је оспореним одредбама чл. 31. до 41. Општих услова којим је уређен начин формирања „препоручених максималних цена“ станичних услуга, те утврђено да привредна друштва самостално утврђују цене својих услуга поштујући одредбе Општих услова, Комора прекорачила законом утврђено овлашћење, јер је уредила односе за чије уређивање, сагласно закону, није надлежна. Оспорена одредба члана 42. Општих услова којом је предвиђено да привредно друштво које управља аутобуском станицом самостално утврђује цене за остале станичне услуге које плаћају путници и остали корисници-грађани, по оцени Суда, није у супротности са Законом, имајући у виду да се на основу Закона о трговини цене роба и услуга образују слободно, осим оних за које је законом прописан друкчији начин образовања.
У вези са наводима Привредне коморе Србије да оспорене одредбе Општих услова имају карактер „групацијског договора“ привредних друштава која обављају станичне услуге и услуге превоза, те да су актом Комисије за заштиту конкуренције изузети од забране, Уставни суд указује да је оспорени акт донет на основу одредбе члана 25. став 2. Закона о превозу у друмском саобраћају, односно у извршавању законом повереног јавног овлашћења Привредне коморе Србије да утврђује опште услове пословања аутобуских станица. Стога оспорени акт, по форми и садржини односа које уређује, по оцени Суда, има карактер општег акта у смислу Устава, за чију оцену уставности и законитости је, сагласно одредбама члана 167. Устава, надлежан Уставни суд. Полазећи од тога да Законом о превозу у друмском саобраћају на основу кога је оспорени акт донет, није прописано овлашћење Привредне коморе Србије да уређује начин формирања „препоручених максималних цена“ станичних услуга, те да такво овлашћење Комора нема ни на основу Закона о трговини, Уставни суд је оценио да је одредбама чл. 31. до 41. Општих услова Комора прекорачила законом утврђено овлашћење. Међутим, то не значи да облици удруживања привредних субјеката на тржишту, па и Групација за превоз у друмском саобраћају и аутобуске станице, не могу да закључују одговарајуће рестриктивне споразуме у смислу прописа о заштити конкуренције, већ да ти односи, у конкретном случају, не могу бити предмет уређивања општег акта донетог у извршавању повереног јавног овлашћења, будући да такво овлашћење Коморе законом није прописано.
С обзиром да оспорене одредбе Општих услова нису у сагласности са законом, то сагласно одредби члана 195. став 1. Устава, оспорене одредбе Општих услова нису у сагласности ни са Уставом.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, одлучио без доношења решења о покретању поступка јер је у спроведеном поступку утврдио да је о истом спорном правном питању већ заузео став у предмету ИУ-број 190/96. Наиме, у том предмету Уставни суд је утврдио да одредбама члана 25. ст. 1. и 2. Закона о превозу у друмском саобраћају („Службени гласник РС“, број 46/05) којима је прописано да предузеће које управља аутобуском станицом мора вршити услуге превозницима и путницима под једнаким условима и у складу са општим условима пословања аутобуских станица које утврђује Привредна комора Србије, Привредној комори Србије није дато овлашћење да у оквиру утврђивања општих услова пословања аутобуских станица прописује мере непосредне контроле цена.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 4) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе Општих услова пословања аутобуских станица наведене у тачки 1. изреке престају да важе даном објављивања ове одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић