| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 16.12.2010 | Број: Уж-1824/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Д.о.о за посредовање, унутрашњу и спољну трговину на велико и мало „Врачар“ Жабаљ, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. децембра 2010. године, донео је
ОДЛУКА
Одбија се као неоснована уставна жалба Д.о.о за посредовање, унутрашњу и спољну трговину на велико и мало „Врачар“ Жабаљ изјављена против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 1697/06 од 5. априла 2007. године, пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 55/08 од 20. фебруара 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 1955/08 од 27. маја 2009. године.
1. Д.о.о за посредовање, унутрашњу и спољну трговину на велико и мало „Врачар“ Жабаљ, преко пуномоћника Зорана Ристића, адвоката из Новог Сада, поднело је Уставном суду 2. октобра 2009. године уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе се истовремено позива и на повреду права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи да је пресудом Врховног суда Србије Рев. 1955/08 од 27. маја 2009. године, као и пресудама нижестепених судова пропуштено да се утврди одговорност стечајног управника због неоснованог раскида уговора које је подносилац закључио са стечајним дужником, услед чега му је начињена штета. У том смислу истиче да су наведени судови утврђивали само одговорност Трговинског суда у Зрењанину, а не и стечајног управника, иако је стечајни управник државни орган. Такође, подносилац указује и да се ревизијском одлуком образлаже наводно право на подношење правног средства против одлуке стечајног већа којом је дата сагласност на одлуку стечајног управника да раскине наведени уговор, при чему у стечајном поступку то правно средство није могло да се користи, због чега му је одузето право на правни лек. Полазећи од наведеног, подносилац уставне жалбе сматра да му је наведеним пресудама повређено Уставом зајемчено право на правично суђење, те предлаже да се те пресуде укину.
2. Уставна жалба је установљена као правно средство Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 32. став 1. Устава на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Како је одредбмом члана 32. став 1. Устава зајемчено право које је по својој садржини истоветно праву из члана. 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду овог права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у уставном жалбом оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Д.о.о за посредовање, унутрашњу и спољну трговину на велико и мало „Врачар“ Жабаљ, овде подносилац уставне жалбе, поднело је Општинском суду у Зрењанину тужбу, ради накнаде штете, против тужене Републике Србије.
Општински суд у Зрењанину је донео оспорену пресуду П. 1697/06 од 5. априла 2007. године, којом је у ставом првом изреке одбио као неоснован примарни тужбени захтев да се тужена обавеже да тужиоцу по основу изгубљене добити исплати тражени износ, са затезном каматом, у ставу другом изреке одбио као неоснован евентуални тужбени захтев да се тужена обавеже да исплати тужиоцу тражени износ, са законском затезном каматом, док је у ставу трећем изреке тужилац обавезан да туженој накнади трошкове поступка. У образложењу ове првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је решењем Привредног суда у Зрењанину Ст. 108/99 од 30. марта 1999. године отворен стечајни поступак над ППК „1. октобар“ из Башаида; да је решењем наведеног суда Ст. 108/99 од 5. маја 1999. године именован стечајни управник који је у току стечајног поступка у име и за рачун дужника са тужиоцем, закључио уговор о закупу број 1050 од 1. августа 2001. године и уговор о заједничкој производњи број 1590 од 25. октобра 2001. године; да је новоименивани стечајни управник одлукама бр. 1681 и 1682 од 17. децембра 2001. године ставио ван снаге наведене уговоре; да је стечајно веће Трговинског суда у Зрењанину донело решење Ст. 108/99 од 29. марта 2002. године, којим је дало сагласност на одлуке стечајног управника којима је ставио ван снаге наведене уговоре; да је решењем Трговинског суда у Зрењанину Ст.108/99 од 12. марта 2003. године закључен поступак стечаја над ППК „1. октобар“ из Башаида, и прихваћен је извештај стечајног управника од 5. марта 2003. године о намирењу трошкова стечајног поступка, те је обавезан Д.о.о „Универзал лукс“ Лукићево, као купац стечајног дужника ППК „1. октобар“ из Башаида, да из стечајне масе у својству јемца измири обавезе стечајног дужника, поред осталог, и тужиоцу по основу уговора о јемству, а у вези наведених уговора који су стављени ван снаге; да је тужилац 5. марта 2002. године поднео Трговинском суду у Зрењанину тужбу против туженог ППК „1. октобар“ из Башаида у стечају којом је тражио, поред осталог, да се тужени обавеже да у целини испуни наведени уговор о закупу и уговор о заједничкој потрошњи; да је пресудом Трговинском суду у Зрењанину П. 155/02 од 13. новембра 2003. године утврђено да су наведени уговори ништави и тужбени захтев за накнаду штете и испуњење уговора одбијен у целини, која је потврђена пресудом Вишег трговинског суда Пж. 778/04 од 19. фебруара 2004. године, да би наведене пресуде биле укинуте решењем Врховног суда Србије Прев. 300/04 од 16. септембра 2004. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. Тумачећи одредбу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, првостепени суд је закључио да је, у конкретном случају, неоснован тужбани захтев за накнаду штете, будући да не постоје околности које упућују на незаконит и неправилан рад органа тужене у наведеном стечајном поступку, да је у том поступку тужилац имао могућност улагања правних лекова које је током поступка користио, као и из разлога што тужиоцу радњама тужених није проузрокована штета, а о тужиочевом захтеву за накнаду штете коју је тужилац евентуално претрпео као последицу неиспуњења уговора већ се води поступак пред Трговинском судом у Зрењанину против туженог Д.о.о „Универзал лукс“ Лукићево.
Поступајући по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 1697/06 од 5. априла 2007. године, Окружни суд у Зрењанину је оспореном пресудом Гж. 55/08 од 20. фебруара 2008. године одбио жалбу и потврдио наведену првостепену пресуду. У образложењу обе пресуде се истиче да је првостепени суд без битних повреда одредаба парничног поступка потпуно и правилно утврдио чињенично стање, на које је правилно применио материјално право. При томе је, тумачећи одредбе члана 123. Устава Републике Србије и члана 154. став 1. и члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, другостепени суд нашао да се, у конкретном случају, не може говорити о противправном поступању службених лица органа тужене, па самим тим ни о њиховој кривици ни одговорности за материјалну штету у виду изгубљене добити коју је тужилац претрпео раскидом наведених уговора.
Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 55/08 од 20. фебруара 2008. године, Врховни суд Србије је донео оспорену пресуду Рев. 1955/08 од 27. маја 2009. године којом је ту ревизију одбио као неосновану. У образложењу ревизијске пресуде је, поред осталог, наведено да да је тужилац против одлука донетих у стечајном поступку који је Трговински суд у Зрењанину водио под бројем Ст. 108/99 имао могућности да улаже правне лекове и то право је искористио током поступка и да је стечајно веће као орган тужене приликом давања сагласности на одлуке стечајног управника поступало у складу са својим законским овлашћенима, као и да је такво поступање било предмет инстанционе контроле од стране Трговинског суда, те да је правилан закључак нижестепених судова да се не може говорити о противправном поступању судија Трговинског суда.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће законске одредбе:
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), чије су се одредбе, сагласно члану 491. став 1. тог закона, примењивале на окончање поступка пред првостепеним судом, као и на другостепени поступак и поступак по ревизији, прописано је: да пресудом суд одлучује о захтеву који се тиче главне ствари и споредних тражења (члан 330. став 1.); да другостепени суд одлучује о жалби, по правилу, без расправе (члан 369. став 1.); да другостепени суд може у седници већа или на основу одржане расправе одбити жалбу као неосновану и потврдити првостепену пресуду (члан 373. став 1. тачка 2)); да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да ће ревизијски суд пресудом одбити ревизију као неосновану ако утврди да не постоје разлози због којих је ревизија изјављена, као ни разлози на које пази по службеној дужности (члан 405. став 1.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99 и 44/99) је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбом члана 6. став 1. Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 58/09, 104/09) је прописано да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија.
Законом о принудном поравнању, стечају и ликвидацији („Службени лист СФРЈ“, број 84/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96), који је важио у време спровођења стечајног поступка, било је прописано: да се одлуке у стечајном поступку доносе у облику решења или закључка (члан 9. став 1.); да се против решења може се изјавити жалба, ако овим законом није друкчије одређено (члан 10. став 1.); да се у стечајном поступку сходно се примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим законом није друкчије одређено (члан 12.); да су органи стечајног поступка стечајно веће, стечајни судија и стечајни управник (члан 53. став 1.); да је стечајно веће састављено је од тројице судија, од којих је један председник већа (члан 54. став 1.); да стечајно веће може по службеној дужности, по приговору или предлогу, мењати одлуке стечајног судије или стечајног управника ако утврди да су незаконите и нецелисходне (члан 55. став 2.); да стечајни управник, поред осталог, врши права и дужности органа управљања дужника сходно потребама стечајног поступка, ако овим законом није друкчије одређено и руководи пословима дужника и заступа дужника (члан 60. ст. 1. и 2.); да је стечајни управник непосредно одговоран сваком учеснику у стечајном поступку за штету коју му нанесе намерно или крајњом непажњом, а ако је штета настала због радње стечајног управника коју је одобрило стечајно веће или стечајни судија или због поступања по упутству стечајног судије, стечајни управник није одговоран, осим ако је одобрење или упутство издејствовао на преваран начин (члан 61. став 2.); да стечајни управник подноси писмене извештаје о току стечајног поступка и о стању стечајне масе, и то једанпут у три месеца или кад то затражи стечајни судија, односно стечајно веће или одбор поверилаца (члан 62.); да даном отварања стечајног поступка престају права пословодног органа, заступника, као и органа управљања дужника и те функције прелазе на стечајног управника (члан 92.); да двострано теретни уговори закључени са дужником пре дана отварања стечајног поступка остају на снази, с тим што стечајни управник, уз одобрење стечајног судије, може одустати од уговора, а ако стечајни управник одустане од уговора, друга уговорна страна може тражити накнаду штете као стечајни поверилац (члан 108. ст. 1. и 3.); да уговоре о закупу стечајни управник може отказати независно од законских или уговорних рокова, и то сваког првог дана у месецу са отказним роком од 30 дана, с тим да се отказом уговора о закупу, у смислу става 1. овог члана, не дира у право друге уговорне стране на накнаду штете коју та страна остварује као стечајни поверилац (члан 109.); да кад од стечајног управника прими извештај да су сви послови из стечајног поступка окончани, стечајни судија подноси стечајном већу предлог за закључење стечајног поступка, да по закључењу стечајног поступка, стечајни управник подноси стечајном већу завршни извештај о свом пословању, са мишљењем стечајног судије, а кад размотри извештај, стечајно веће разрешава стечајног управника, а ако у његовом пословању постоје неправилности - предузима против њега одговарајуће мере (члан 149. ст. 1, 3. и 4.)
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права на правично суђење на коју подносилац указује у односу на оспорене пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 1697/06 од 5. априла 2007. године, Окружног суда у Зрењанину Гж. 55/08 од 20. фебруара 2008. године и Врховног суда Србије Рев. 1955/08 од 27. маја 2009. године, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе као тужиоца у поступку против тужене Републике Србије, ради накнаде штете, одлучивали законом установљени судови, који су поступали у оквиру својих законом прописаних надлежности и који су у току поступка примењивали одговарајуће законске одредбе приликом утврђивања одговорности Републике Србије за рад својих органа у стечајном поступку. Наиме, према одредбама Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, који се примењивао у време спровођења стечајног поступка над стечајним дужником ППК „1. октобар“ из Башаида, обавезни органи стечајног поступка били су стечајно веће, стечајни судија и стечајни управник. У систему поделе надлежности органа стечајног поступка наведени Закон је прецизирао њихове улоге и одговорности у стечајном поступку. У том смислу стечајно веће је било судски орган, састављен од тројице судија, који је по сили закона било дужно да обезбеди законито спровођење стечајног поступка. Отуда и одговорност државе као правног лица у смислу одредаба члана члана 6. став 1. Закона о судијама, односно члана 172. став 1 Закона о облигационим односима, за накнаду штете проузроковану незаконитим или неправилним радом стечајног већа. При томе, Уставни суд сматра да орган који поступа у оквиру свог законског овлашћења није одговоран за погрешно тумачење законске норме. Примена неодговарајуће законске норме, као ни погрешно заузет правни став у одлуци донетој у вршењу функције државног органа, не представља такву повреду дужности која сама по себи може бити квалификована као незаконит или неправилан рад. Одговорност државе за штету коју проузрокује њен орган постоји ако је штета настала прекорачењем или злоупотребом његових овлашћења, јер се таква поступања државних органа могу сматрати незаконитим или неправилним радом. Како је у предметном парничном поступку који се водио по тужби подносиоца уставне жалбе пасивно легитимисана Република Србија, и с обзиром на то да нису доказане наведене околности које упућују на незаконит или неправилан рад стечајног већа приликом давања сагласности на одлуке стечајног управника којима је ставио ван снаге уговор о закупу и уговор о заједничкој производњи, Уставни суд је оценио да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права на чињеничном стању које је утврђено на основу неспорних доказа.
У погледу навода да је оспореним пресудама пропуштено да се утврди одговорност стечајног управника због неоснованог раскида уговора које је подносилац закључио са стечајним дужником, Уставни суд указује да према Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, иако је орган који учествовао у стечајном поступку, као врсти судског поступка, стечајни управник није био судски орган, него оперативни орган који је имао права и обавезе органа управљања стечајног дужника и који је заступао дужника и руководио његовим пословима. У формулацији одговорности стечајног управника пошло се од његовог правног положаја, односно пословне природе одлука које је доносио. У том смислу наведени Закон је предвидео основни принцип одговорности стечајног управника за штету, тј. обавезу накнаде штете проузроковану његовом кривицом. Дакле, кривица је основ одговорности и њено постојање се мора доказати у сваком конкретном случају. Међутим, Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији ослобађа стечајног управника од одговорности за штету проузроковану предузимањем поједине радње које је одобрио стечајни судија или стечајно веће уколико то одобрење стечајни управник није издејствовао на преваран начин. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је у току спровођења стечајног поступка над ППК „1. октобар“ из Башаида првобитно именовани стечајни управник у име и за рачун стечајног дужника са подносиоцем уставне жалбе закључио уговор о закупу и уговор о заједничкој производњи, које је касније новоименивани стечајни управник одлукама од 17. децембра 2001. године ставио ван снаге, као и да је стечајно веће Трговинског суда у Зрењанину донело решење Ст. 108/99 од 29. марта 2002. године којим је дало сагласност на одлуке стечајног управника којима је ставио ван снаге наведене уговоре.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да је, у конкретном случају, правно ирелевантна одговорност стечајног управника за штету коју је подносилац уставне жалбе евентуално претрпео због одлука стечајног управника којима је ставио ван снаге поменуте уговоре. Наиме, и да је у конкретном случају наведеним одлукама стечајног управника наступила штетна последица по подносиоца уставне жалбе, давањем одобрења на те одлуке од стране стечајног већа стечајни управник се ослобађа одговорности у погледу одобрене одлуке уколико то одобрење није издејствовао на преваран начин. Пошто није доказано да је стечајни управник наведено одобрење издејствовао на преваран начин, као и из разлога што је стечајно веће државни орган за чији је рад одговорна Република Србија, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није пружио уставноправно утемељене аргументе за тврдњу да је оспореним пресудама требало утврдити одговорност стечајног управника, односно да та тврдња представља израз подносиочеве субјективне оцене о постојању повреде Уставом зајемченог права на правично суђење.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је право на правично суђење повређено чињеницом да против решења стечајног већа Трговинског суда у Зрењанину Ст. 108/99 од 29. марта 2002. године којим је дата сагласност на одлуке стечајног управника, којима је ставио ван снаге наведене уговоре, није била дозвољена жалба, Уставни суд је утврдио да наведено решење представља акт којим се управља поступком, те да, у смислу одредбе члана 311. став 5. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време доношења тог решења, а у вези са чланом 12. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, на такво решење није била дозвољена жалба. Међутим подносилац је имао могућност подношења тужбе против стечајног дужника као туженог, ради испуњења наведених уговора. У том смислу, Уставни суд истиче да је парнични поступак управо вођен поводом такве тужбе подносиоца уставне жалбе, да је подносилац имао могућност да свој предмет презентује суду, да буде упознат са доказима које је суд извео, да је могао да даје изјашњења на доказе и наводе супротне стране. Подносилац уставне жалбе је даље имао могућност да изјави жалбу, о којој је одлучивао надлежни суд, као и да подносе ванредни правни лек о којем је одлучивао Врховни суд Србије. С обзиром да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено да коришћењем својих процесних права учествује у поступку, предузима законом допуштене радње и улаже правне лекове, Уставни суд је утврдио да није било повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, због чињенице да није имао права улагања жалбе против наведеног решења стечајног већа.
Имајући у виду наведено, Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
6. На основу свега изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић