| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 18.10.2003 | Број: Пзз.8/02 |
| Абстракт: | |||
Правилно је другостепени суд применио материјално право и то одредбу члана 63. Закона о радним односима, у вези са чланом 65. ст. 1. Закона о радним односима, када је на основу утврђеног чињеничног стања купац, платио је цену.
Тужени, продавац, није испоручио робу.
Уследила је тужба купца за извршење уговора-испоруку робе-лима.
Захтев тужиоца је одбијен правоснажном пресудом Привредног суда у Б. Разлог одбијања тужбеног захтева је застарелост тужиочевог потраживања.
По пријему ове одлуке тужилац је 23.4.2001. године обавестио туженог-продавца да раскида уговор и месец дана након тога поднео је тужбу којом је тражио да му се врати плаћена цена за робу, као логична правна последица дејства раскида уговора.
Као основ свог потраживања навео је неосновано обогаћење.
Првостепени суд је одбио тужбени захтев позивајући се на одредбу члана 374. Закона о облигационим односима.
Другостепени суд је прихватио одлуку првостепеног суда да је тужбени захтев неоснован, али не са разлога које наводи првостепени суд.
Наиме, наводи другостепени суд, погрешно се првостепени суд, позвао на одредбу члана 374. Закона о облигационим односима.
То позивање било би могуће да се у овој парници тражи извршење уговора.
Како је правни основ тужбеног захтева стицање без основа, у ком случају важи општи рок застарелости потраживања то, по мишљењу другостепеног суда разлог неоснованости тужбеног захтева има друге правне разлоге.
Другостепени суд закључује да није спорно да је уговорна обавеза туженог за испоруку робе - лима, застарела.
Застарелошћу (члан 360. ЗОО) престаје право захтевати испуњење обавезе.
И управо због тога што је наступила застарелост уговорне обавезе туженог тужилац више није могао да раскине уговор са туженим због неиспуњења уговорне обавезе, да би након тога, након раскида стекао право да у смислу члана 132. ст. 2. и 5. Закона о облигационим односима, као последицу раскида, потражује од туженог повраћај датог са каматом од дана исплате.
Врховни суд Србије прихвата закључак и изражено мишљење Вишег привредног суда.
Али, овакав закључак Вишег привредног суда наметнуо је питање у ком року застарева право на раскид уговора, у овом случају уговора о продаји.
Сваки закључени уговор подразумева активно држање странака-пре свега испуњење уговорних обавеза.
У то активно држање странака убрајају се све оне активности које је Закон о облигационим односима дао странама уговорницама у вршењу својих права и обавеза.
Једна од могућих активности је и право да се изјави да се раскида уговор, као последица неиспуњења обавеза једне од уговорних страна (члан 122. ЗОО).
Стога, кад застарелошћу престаје право захтевати извршење обавезе (члан 360. ЗОО), кад застарелост почиње тећи првог дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. ст. 1. ЗОО) онда и право да се раскине уговор може се тражити у истом оном року у коме се може тражити испуњење уговорне обавезе.
Са ових разлога Врховни суд прихвата закључак Вишег привредног суда да је са протеком времена да се захтева извршење обавезе, дакле са застарелошћу извршења уговорне обавезе застарело и право на раскид уговора.
Како је правна судбина уговора када је застарело право да се захтева испуњење уговорне обавезе.
Уговор као правни факт наставља да постоји и право из уговора постоји.
Па шта онда не постоји? Не постоји могућност да се пружи правна заштита права из таквог уговора.
Наступањем застарелости дужник није дужан да изврши уговорну обавезу, тако да поверилац не може раскинути уговор са дужником због неизвршења.
Све ово под условом да се поред првог елемента за наступање застарелости (протек времена) остварио и други - вољни елеменат, односно ако се страна позвала на овај материјално-правни приговор.
Значи, застарелошћу не престаје право, али га суд не може признати ако се обавезно лице не позове на застарелост.
Са изнетих разлога Врховни суд није прихватио наводе захтева за заштиту законитости да се право на раскид уговора, као једно од субјективних права заснованих уговором и рок у коме се то право може остваривати, не може везивати за рокове у којима се може захтевати извршење обавезе.
Напротив, субјективно право се врши у целини у року који је законодавац предвидео.
Рокови одређени законом су предвиђени пре свега због правне сигурности физичких и правних лица.
Субјективна права која проистичу из облигационих односа представљају целину.
Пасиван став имаоца права према било ком сегменту тог права мора да има исте правне последице.
То даље значи да се не могу одвојено посматрати рокови застарелости за испуњење обавезе и рокови застарелости на раскид уговора.
Врховни сзд Србије, Пзз.8/02 од 23.10.2002