| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 03.07.2014 | Број: ИУз-729/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јула 2014. године, донео је
1. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 1. до 3. Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, број 88/11).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредбе члана 24. став 1. Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, бр. 44/95, 46/98, 1/01-УСРС, 101/05-др. закон, 27/11-УС и 88/11).
3. Одбацује се захтев за „забрану примене“ одредаба чл. 1. до 3. Закона из тачке 1.
Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, број 88/11), којима су, након Одлуке Уставног суда ИУ-95/2006 од 17. марта 2011. године, допуњене одредбе члана 18. став 1, члана 21. став 3, члана 22. став 2. и члана 24. став 1. Закона из тачке 2. изреке. Поводом ових иницијатива, Уставни суд је формирао предмете ИУз-729/2011 и ИУз-46/2014. На основу одредбе члана 43. став 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је спојио предмет ИУз-46/2014 са предметом ИУз-729/2011, као првоформираним, ради вођења јединственог поступка у овој правној ствари.
У иницијативама се истиче: да је Одлуком Уставног суда ИУ-95/2006 од 17. марта 2011. године („Службени гласник РС“, број 27/11) утврђено да одредбе чл. 18, 21. и 22. Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, бр. 44/95, 46/98 и 1/01), у делу којим је било одређено да сагласношћу власника станова и других посебних делова зграде којима припада више од половине укупне површине станова и других посебних делова зграде, скупштина зграде може донети одлуке о: санацији равног крова изградњом, односно адаптацијом стана (члан 18.); претварању заједничких просторија у стан или пословни простор (члан 21.) и припајању заједничке просторије стану, односно пословној просторији (члан 22.), нису у сагласности са Уставом Републике Србије и потврђеним међународним уговором; да је у поступку усаглашавања оспореног Закона са Уставом Народна скупштина 22. новембра 2011. године донела Закон о допунама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, број 88/11) којим су допуњене одредбе чл. 18, 21. и 22. Закона тако што је сада прописано већинско одлучивање чланова скупштине зграде о извођењу грађевинских радова на заједничким деловима зграде одређеним овим законским одредбама; да прописивањем већинске сагласности власника станова, законодавац „није применио ставове Уставног суда“ из Одлуке ИУ-95/2006, „већ је доносећи овакве одредбе још једном повредио Устав“; да „потврду навода о неуставности Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда“ представља део из наведене одлуке Суда у коме се, поред осталог, истиче „да се одлуке о питањима која се односе на промену намене заједничке недељиве својине могу доносити под условом да сви етажни власници имају право једнаког одлучивања о начину коришћења заједничких делова зграде“; да стога, из истих разлога изнетих у образложењу Одлуке ИУ-95/2006, ни одредбе наведеног закона нису у сагласности са одредбама члана 58. Устава и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, које дозвољавају одузимање или ограничавање права својине само у јавном интересу, док се оспореним законским одредбама „лишавање права својине врши у интересу дела власника зграде који о томе одлучују против воље осталих власника, а у циљу задовољења потреба трећег лица, а не у општем интересу свих власника зграде“; да оспорени Закон „не поштује“ Закон о основама својинскоправних односа „где се у члану 15. став 4. овог закона тражи сагласност свих сувласника за предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђење целе ствари, промена намене ствари итд.)“ и да стога „одлучивање у вези заједничке својине мора бити резултат сагласности свих власника зграде“; да се санација равног крова надзиђивањем новог спрата не може сматрати „општим интересом“, јер се иста сврха, у смислу одржавања зграде, може постићи поправком или заменом крова. Предложено је да Уставни суд донесе „привремену меру забране примене“ оспорених одредаба Закона. Једном од иницијатива оспорена је и сагласност одредбе члана 24. став 1. интегралног текста Закона са одредбама члана 3, чл. 18. до 21, члана 58. ст. 1. и 3. и члана 194. став 5. Устава, чл. 1, 14. и 17. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и одредбама члана 1. Протокола 1 и члана 1. Протокола 12 уз наведену конвенцију, уз наводе: да се трошкови одржавања стамбене зграде не могу одредити сразмерно учешћу површине станова њихових власника у површини свих станова у згради, јер величина станова „нема никаквог утицаја на обавезу одржавања, већ те обавезе морају подједнако пасти на укупан број свих власника станова, независно од величине њихових станова, јер је власништво на заједничким деловима зграде недељиво“; да оспорена законска одредба доводи до дискриминације власника станова веће површине који су у приземљу зграде у случајевима поправке лифта и крова, с обзиром на то да ова лица тада „плаћају много већу цену, иако уопште не користе лифт и не трпе никакву штету од неисправног крова“, као и у случају поправке фасаде зграде која се не налази на оној страни зграде где су станови веће површине; да величина станова може утицати једино на трошкове одржавања самих станова, али да „та чињеница није од утицаја на одржавање заједничких делова зграде, јер је власништво на њима недељиво“.
Уставни суд је дописом од 13. септембра 2013. године доставио иницијативе Народној скупштини на мишљење. Како Народна скуштина у остављеном року, а ни накнадно, није доставила мишљење, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС), наставио поступак.
Полазећи од навода изнетих у иницијативама, Уставни суд је утврдио да су предмет оспоравања одредбе чл. 1. до 3. Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда и одредба члана 24. став 1. интегралног текста овог закона.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Закон о одржавању стамбених зграда објављен у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 44/95, а ступио је на снагу 4. новембра 1995. године. Закон је последњи пут мењан 2011. године доношењем оспореног Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда, којим су допуњене одредбе члана 18. став 1, чл. 21. и 22. Закона.
Одредбама члана 18. став 1, члана 21. став 3. и члана 22. став 2. Закона („Службени гласник РС“, бр. 44/95, 46/98, 1/01-УСРС и 101/05-др. закон) је, пре оспорених допуна ових законских одредаба, било прописано: да скупштина зграде, сагласношћу власника станова и других посебних делова зграде којима припада више од половине укупне површине станова и других посебних делова зграде, може донети одлуку о извођењу радова на санацији равног крова односно кровне конструкције којом се, сагласно прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката, може изградити, односно адаптирати нови стан (члан 18. став 1.); да истом већином скупштина зграде може донети и одлуку да се заједничке просторије претворе у стан или пословни простор (члан 21. став 3.), односно одлуку да се заједничка просторија припоји суседном стану, односно пословној просторији (члан 22. став 2.). Одредбе члана 18. став 1. у делу који гласи: „сагласношћу власника станова и других посебних делова зграде којима припада више од половине укупне површине станова и других посебних делова зграде“ и наведене одредбе члана 21. став 3. и члана 22. став 2. Закона, престале су да важе 20. априла 2011. године када је у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 27/11, објављена Одлука Уставног суда ИУ-95/2006 од 17. марта 2011. године којом је Суд у тачки 1. изреке утврдио да ове законске одредбе нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима.
Након Одлуке Уставног суда, односно 2. децембра 2011. године, ступио је на снагу Закон о допунама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, број 88/11). Оспореним члановима Закона је допуњена одредба члана 18. став 1. Закона тако да гласи: „Скупштина зграде већином од укупног броја чланова може донети одлуку о извођењу радова на санацији равног крова односно кровне конструкције којом се, сагласно прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката, може изградити, односно адаптирати нови стан.“( члан 1. Закона). Члан 21. Закона допуњен је новим ставом 3. којим је прописано да се одлука о претварању заједничких просторија у стан или пословни простор доноси већином од укупног броја чланова скуштине зграде (члан 2. Закона), док је члан 22. Закона допуњен новим ставом 2. којим је предвиђено да се већином од укупног броја чланова скупштине зграде доноси и одлука о припајању заједничке просторије суседном стану, односно пословној просторији (члан 3. Закона).
Преосталим одредбама чл.18, 21. и 22. интегралног текста Закона („Службени гласник РС“, бр. 44/95, 46/98, 1/01-УСРС, 101/05-др. закон, 27/11-УС и 88/11) прописано је: да скупштина зграде може одлучити да радове на санацији равног крова, односно кровне конструкције изградњом или адаптирањем новог стана, као и радове на претварању заједничке просторије у стан или пословни простор, изводи неко од власника станова, односно других посебних делова у згради, односно неко од чланова њиховог породичног домаћинства или треће лице ако утврди да власници станова, односно других посебних делова зграде, или чланови њихових породичних домаћинстава нису за то заинтересовани (члан 18. став 2. и члан 21. став 2.); да инвеститор наведених радова и стамбена зграда своје међусобне односе уређују уговором, који се закључује у писменој форми и оверава у суду, да уговор садржи нарочито: услове под којима се даје на коришћење заједнички део зграде, податке о згради, податке о радовима, права и обавезе инвеститора и зграде, рокове за завршетак извођења радова, рокове за прикључење на инсталације у згради, посебне обавезе за поједине власнике, односно кориснике станова и других посебних делова зграде, правне последице у случају неизвршења обавеза и да овај уговор служи као доказ о праву извођења радова у смислу прописа о планирању и уређењу простора и изградњи објеката (члан 18. ст. 3. до 5.); да скупштина зграде може донети одлуку да се заједничке просторије претворе у стан или пословни простор, ако су за то испуњени услови по прописима о планирању и уређењу простора и изградњи објеката (члан 21. став 1.) и да скупштина зграде може донети одлуку о припајању заједничке просторије суседном стану, односно пословној просторији, ако та заједничка просторија не испуњава прописане услове за претварање у посебан стан (члан 22. став 1.). Сагласно одредбама члана 21. став 4. и члана 22. став 3. Закона, на закључивање уговора о уређивању међусобних односа зграде и инвеститора претварања заједничке просторије у стан или пословни простор, односно њеног припајања суседном стану, односно пословној просторији, сходно се примењују одредбе члана 18. ст. 3. до 5. овог закона.
Када је у питању оспорена одредба члана 24. став 1. интегралног текста Закона, Уставни суд констатује да је овом одредбом прописано да трошкове одржавања стамбене зграде сносе власници станова, односно других посебних делова зграде сразмерно учешћу површине својих станова, односно других посебних делова зграде у површини свих станова и других посебних делова у згради, према стварно учињеним трошковима.
Уставни суд сматра да су за разматрање уставности оспорених законских одредаба од значаја и следеће одредбе Закона о одржавању стамбених зграда којима је прописано: да се овим законом утврђују права и обавезе власника станова и других посебних делова зграде у погледу одржавања и коришћења стамбене зграде и станова и других посебних делова у згради, одређују радови на одржавању којима се спречава или отклања опасност по живот и здравље људи, односно којима се обезбеђује сигурност корисника зграде и околине и уређује начин управљања стамбеном зградом (члан 1.); да се стамбена зграда одржава на начин којим се обезбеђује употребљивост и исправност заједничких уређаја и опреме, заједничких делова зграде, употребљивост зграде као целине и безбедност њеног коришћења и да се одржавањем стамбене зграде сматра и извођење радова у стану или другом посебном делу зграде ако су од утицаја на одржавање, безбедно коришћење зграде и безбедност зграде као целине (члан 3.); да су радови на одржавању стамбене зграде, према природи, обиму и динамици извођења, радови на инвестиционом и на текућем одржавању (члан 5. став 1. тач. 1) и 2)); да радови на одржавању стамбене зграде чијим извођењем се спречава или отклања опасност по живот и здравље људи, односно којима се обезбеђује сигурност корисника зграде и околине јесу: поправка или замена кровне конструкције, кровног покривача и других елемената крова (димњаци, вентилациони канали, кровни отвори); поправка или замена лифта са припадајућим деловима (кућица, лифтовско окно са инсталацијама и уређајима) као и испитивање исправности са издавањем употребне дозволе према важећим прописима о лифтовима; поправка или замена противпожарног степеништа и инсталација и уређаја за заштиту од пожара; поправка или замена громобрана и поправка или замена оштећених и дотрајалих фасада, степеништа и других заједничких делова зграде, које представљају опасност по живот и здравље људи (члан 6.); да средства за одржавање стамбене зграде обезбеђују власници станова и других посебних делова зграде, на начин и под условима утврђеним овим законом (члан 9. став 2.); да управљање стамбеном зградом, у смислу овог закона, јесте старање о одржавању стамбене зграде као целине и заједничких делова у згради, одлучивање о обезбеђивању и коришћењу финансијских средстава за одржавање, о начину коришћења заједничких делова зграде и о другим питањим од значаја за одржавање стамбене зграде (члан 10.); да се у стамбеној згради образује скупштина зграде коју чине сви власници станова и других посебних делова зграде (члан 12. став 1.); да је инвеститор из члана 18. став 2. Закона дужан да: о свом трошку отклања кварове и оштећења која настану на постојећем делу зграде услед извођења радова; у случају неопходне потребе привременог исељења из стана, власнику, односно кориснику стана, односно другог посебног дела зграде, док трају радови обезбеди на привремено коришћење други стан који му не погоршава услове становања, сноси трошкове његовог пресељења у стан који се даје на привремено коришћење и трошкове поновног пресељења у његов стан, као и сноси трошкове који су увећани због привременог смештаја; на погодан начин обавештава власнике, односно кориснике станова, односно других посебних делова зграде, о припреми и почетку извођења радова, најкасније 30 дана пре започињања радова (члан 19.).
У решавању спорног уставноправног питања о томе да ли је прописивањем већинског начина одлучивања чланова скупштине зграде, на начин како је то учињено оспореним одредбама чл. 1. до 3. Закона, дошло до повреде имовинских права власника станова и других посебних делова зграде (етажни власници) на заједничким деловима зграде, Уставни суд је пошао од одредаба члана 20. Устава којим су одређене границе законодавних овлашћења при уређивању Уставом зајемчених људских права и слобода, тако што је утврђено: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.) и да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.). Одредбама члана 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.) и утврђује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.), као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.).
Одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 „Службени гласник РС-Међународни уговори“, број 12/10) прописано је да: свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.), да претходне одредбе ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).
Како одредбе члана 58. Устава садржински одговарају одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд није посебно разматрао сагласност оспорених законских одредаба са наведеним чланом Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Уставни суд констатује да из садржине поднетих иницијатива произлази да иницијатори разлоге оспоравања прописаног већинског начина одлучивања етажних власника о извођењу радова на заједничким деловима зграде заснивају на схватању да и у односу на ново законско решење важе оцене и ставови Уставног суда изнети у Одлуци ИУ-95/2006, о „праву једнаког одлучивања етажних власника о начину коришћења заједничких делова зграде“, а који, према мишљењу иницијатора, подразумевају да се одлука може донети само „једногласним одлучивањем“ свих етажних власника. Међутим, Уставни суд указује да је овакво схватање иницијатора неосновано, пошто се приликом разматрања уставности оспорених одредаба чл. 1. до 3. Закона мора имати у виду целина ставова Суда изнетих у наведеној Одлуци. Наиме, Уставни суд је истакао следеће: „да је одредбом члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о основним својинскоправним односима („Службени лист СРЈ“, број 29/96) прописано да на заједничким деловима зграде и уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право заједничке недељиве својине; да, с обзиром на то да се ради о недељивој својини заједничара,њихова својинска овлашћења на заједничким деловима зграде не могу бити условљена величином површине станова и других посебних делова зграде чији су власници, те да то значи да власник посебног дела зграде веће површине не може имати и већа својинска овлашћења на заједничким деловима зграде, од власника посебног дела зграде мање површине; да се, по оцени Суда, одлуке о питањима која се односе на промену намене заједничке недељиве својине могу доносити под условом да сви етажни власници имају право једнаког одлучивања о начину коришћења заједничких делова зграде.“ Дакле, став Уставног суда је да „право једнаког одлучивања етажних власника о начину коришћења заједничких делова зграде“ значи да глас сваког појединог етажног власника има једнаку вредност независно од површине стана који ово лице поседује или неког другог критеријума, а не да се наведена одлука може донети искључиво једногласно, односно сагласношћу свих етажних власника, како то иницијатори сматрају. Стога је мишљење иницијатора о повреди „права једнаког одлучивања етажних власника“ прописаним већинским начином одлучивања ових лица о извођењу радова на заједничким деловима зграде утврђеним одредбама чл. 18, 21. и 22. Закона, последица њиховог погрешног тумачења става Суда из Одлуке ИУ-95/2006.
Са друге стране, полазећи од цитираних уставних одредаба, Уставни суд констатује да Устав гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, али да ово право није апсолутно, будући да Устав у члану 58. ст. 2. и 3. предвиђа могућност дозвољеног ограничења права својине и начина коришћења имовине, односно дозвољеног мешања у право на имовину. Имајући у виду одредбе члана 20. Устава, Уставни суд налази да до Уставом допуштеног ограничења права на мирно уживање имовине, односно ограничења које не представља повреду права из члана 58. Устава, може доћи под следећим, кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да постоји правична равнотежа између захтева од јавног интереса и захтева за заштиту права на имовину појединца, имајући у виду суштину права које се ограничава, важност сврхе ограничења, природу и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и то да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Испитујући да ли је испуњен први од три кумулативно постављена услова за Уставом допуштено мешање у право на мирно уживање имовине у конкретној правној ствари, Уставни суд је, имајући у виду ставове из Одлуке ИУ-95/2006 о имовинским правима етажних власника на заједничким деловима зграде, као и о особености ових права, закључио да права етажних власника на заједничким деловима зграде одређеним одредбама чл. 18, 21. и 22. Закона, несумњиво представљају „имовину“ етажних власника, у значењу одредаба члана 58. Устава, из чега произлази да уживају и заштиту зајемченог права на имовину. Полазећи од одредаба чл. 18, 21. и 22. интегралног текста Закона, Уставни суд је такође утврдио да одлуком о санацији равног крова или кровне конструкције, изградњом, односно адаптацијом новог стана и одлуком о претварању заједничких просторија у стан или пословни простор или припајању заједничке просторије стану, односно пословној просторији, етажним власницима који се нису сагласили са извођењем наведених радова може, против њихове воље, да буде одузето право заједничке својине на овим деловима зграде. Ово из разлога што на надзиданом или адаптираном новом стану, адаптираним или припојеним заједничким просторијама, право својине стиче инвеститор који је извео наведене грађевинске радове, а етажним власницима престаје право заједничке својине на тим деловима зграде. С тим у вези, Уставни суд сматра да прописивање могућности да већина етажних власника одлучује о отуђењу права заједничке својине на заједничким деловима зграде, како је то учињено оспореним законским одредбама, представља мешање у мирно уживање имовине оних етажних власника који нису учествовали у поступку одлучивања или су се противили одлуци.
Међутим, мешање у мирно уживање имовине може да буде уставноправно допуштено, у смислу одредбе члана 58. став 2. Устава, уколико је у „јавном интересу“, односно уколико служи остваривању одређених циљева у интересу заједнице у целини. С тим у вези, чињеница да је одредбама чл. 18, 21. и 22. Закона омогућено одузимање права заједничке својине дела етажних власника у корист појединца (инвеститор), а не заједнице у целини, не мора, према схватању Уставног суда, значити да наведено мешање у мирно уживање заједничке својине није извршено у јавном интересу. Напротив, сагласно ставу Европског суда за људска права, и овакав пренос власништва са етажних власника на инвеститора може, у зависности од околности конкретне уставноправне ствари, представљати легитимно средство за остваривање јавног интереса. У том смислу, према ставу Европског суда за људска права, мешање у мирно уживање својине које је извршено ради спровођења економске, социјалне или друге политике може бити у „јавном интересу“, чак и ако заједница нема непосредне користи од овог мешања (видети пресуду у предмету Јамес и други против Уједињеног Краљевства, апликација број 8793/79 од 21. фебруара 1986. године, ст. 40. и 45.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је доношењу Закона о одржавању стамбених зграда претходила приватизација друштвеног стамбеног фонда у Републици Србији, откупом станова у друштвеној својини од стране дотадашњих носилаца станарског права, која је створила потребу да се у условима потпуне промене својинских односа у стамбеним зградама, питање њиховог одржавања и управљања уреди на нов начин. Имајући у виду да су се прописи којима је у време наведене приватизације било уређено одржавање стамбених зграда, показали у примени као недовољно ефикасни, да није постојала традиција етажног власништва, ни свест власника станова о искључиво њиховој обавези и одговорности одржавања заједничких делова зграде, да својински статус ових делова зграде није био нормативно уређен, да је ниво инвестирања етажних власника у одржавање био низак и недовољан, дошло је до пропадања вредности стамбеног фонда, све веће опасности по здравље и живот људи и смањења квалитета становања. У намери да обезбеди што бољу заштиту и очување вредности стамбеног фонда, као значајног сегмента стамбене политике, и истовремено заштиту појединачних интереса власника станова, законодавац је донео Закон о одржавању стамбених зграда. Из одредаба Закона произлази да је његов главни циљ да се одржавање стамбених зграда и станова врши на начин којим се спречава или отклања опасност по живот и здравље људи, односно обезбеђује сигурност корисника зграде и околине (члан 1.). Од посебног значаја за остваривање наведеног циља су радови на одржавању заједничких делова зграде утврђени чланом 6. Закона који, с обзиром на своју природу, обим и динамику извођења, а у смислу Уредбе о одржавању стамбених зграда и станова („Службени гласник РС“, број 43/93), спадају у категорију инвестиционих радова који, по правилу, захтевају и већа материјална улагања етажних власника када настане потреба њиховог извођења. На значај наведених радова за очување сигурности корисника зграде и околине упућују и одредбе члана 29. ст. 1. и 2. Закона којима је законодавац обезбедио њихово извођење уколико су етажни власници то пропустили да учине, тако што је прописао да ће у тој ситуацији, а по налогу лица које врши надзор над применом одредаба овог закона, надлежни орган општине обезбедити извођење радова на одржавању стамбене зграде из члана 6. овог закона, преко јавног предузећа за стамбене услуге, односно другог предузећа или предузетника, а на терет стамбене зграде која, у овом случају, трошкове за изведене радове на одржавању стамбене зграде накнађује општини, у роковима и на начин који одреди општина. Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да уређивање питања одржавања стамбених зграда и станова ради очувања и заштите безбедности живота и здравља људи, јесте легитиман циљ од јавног интереса којим се може оправдати мешање законодавца у мирно уживање заједничке својине дела етажних власника.
Како би обезбедио остваривање наведеног легитимног циља законодавац је предвидео одређене мере, тј. могућност да, сагласношћу већине етажних власника, инвеститор стекне право својине на заједничким деловима зграде, конкретно на надзиданом или адаптираном новом стану, у смислу одредбе члана 18. став 1. Закона, уз обавезу да, за узврат, изврши радове на санацији равног крова, односно кровне конструкције (изгради коси кров или реконструише постојећи коси кров). За разлику од члана 18. Закона, чл. 21. и 22. Закона не садрже циљ доношења одлуке о претварању заједничких просторија у стан, односно њиховом припајању суседном стану. Међутим, полазећи од питања која се уређују Законом, Уставни суд сматра да и одлуке које се доносе на основу одредаба чл. 21. и 22. Закона имају за циљ да инвеститор, који стиче право својине на адаптираним, односно припојеним заједничким просторијима, за узврат, изврши одређене радове на одржавању стамбене зграде према конкретним приликама и потребама етажних власника, о којима са скупштином зграде сачињава уговор о међусобним правима и обавезама.
Уставни суд је даље разматрао питање да ли су прописане мере пропорционалне циљу који се жели постићи, односно да ли се овим мерама нарушава правична равнотежа између заштите права на имовину наведених етажних власника и јавног интереса утврђеног Законом. С тим у вези, Уставни суд указује да како из права заједничке својине етажних власника на заједничким деловима стамбене зграде произлази и њихова обавеза да одржавају стамбену зграду, и то без обзира да ли за поједине видове одржавања имају лични интерес или не (на пример за поправку лифта или санацију крова), може се закључити да, у условима њихове материјалне, организационе или друге немогућности да обезбеде одржавање стамбене зграде, ова лица треба да сносе одређени терет ради остваривања наведене обавезе и легитимног циља утврђеног Законом. Међутим, наведени терет, у виду прописане могућности одузимања права својине на заједничким деловима зграде и оним етажним власницима који са тим нису сагласни, не представља, према схватању Суда, прекомерни терет за ова лица. Ово из разлога што је циљ прописаних мера (надзиђивање равног крова, адаптација кровног простора, односно адаптација или припајање заједничких просторија) превасходно заштита стамбених зграда од пропадања, односно њихово одржавање, а не погодовање појединачним интересима инвеститора, како то иницијатори погрешно сматрају. Иако прописане мере представљају мешање у мирно уживање својине етажних власника на заједничким деловима зграде, ове мере су у интересу свих етажних власника, па и оних који се противе њиховом спровођењу, јер спречавају или отклањају опасност по њихов живот и здравље, али истовремено обезбеђују и сигурност околине.
Уставни суд указује да спровођење наведених мера представља само могућност за етажне власнике која се реализује искључиво на начин и под условима одређеним Законом чиме се обезбеђује правна сигурност етажних власника. С тим у вези, Законом је као један од услова за спровођење прописаних мера предвиђен већински начин одлучивања свих етажних власника. Оспорени начин одлучивања је, према схватању Суда, управо у функцији остваривања легитимног циља у овој правној ствари, с обзиром на то би начин доношења одлука „сагласношћу свих власника зграде“, на чију повреду иницијатори указују, могао довести у питање заштиту стамбених зграда и безбедност живота и здравља људи имајући у виду степен сагласности етажних власника који треба остварити код оваквог начина одлучивања. Такође, из начина на који је оспореним одредбама чл. 1. до 3. Закона одређен већински начин одлучивања етажних власника произлази да гласови ових лица „једнако вреде“, с обзиром на то да вредност гласа сваког појединог етажног власника, тј. његов утицај на доношење одлука о спровођењу мера из чл. 18, 21. и 22. Закона, нису опредељени површином стана који то лице поседује или неким другим критеријумом. Коначно, Уставни суд указује да је један од основних принципа сваког демократског друштва да воља већине која тежи легитимном циљу, обавезује мањину.
У прилогу становишта да оспорено мешање у право на имовину дела етажних власника задовољава захтев правне сигурности су и одредбе чл. 19. и 20. Закона. Наиме, иако се међусобна права и обавезе инвеститора и скупштине зграде, када је у питању надзиђивање равног крова, односно адаптација кровног простора, уређују уговором, законодавац је чланом 19. Закона предвидео и додатне обавезе за инвеститора које су у функцији заштите интереса власника станова у згради у којој се ови радови изводе, а етажни власници, сагласно члану 20. Закона, имају и могућност да у поступку пред надлежним судом побијају одлуке скупштине зграде о извођењу радова које се доносе на основу одредаба чл. 18, 21. и 22. Закона, уколико сматрају да им је овим одлукама повређено неко право или правни интерес заснован на закону. Надаље, за прописано мешање у право на имовину етажних власника који се нису сагласили са отуђењем права заједничке својине, законодавац је предвидео постојање накнаде и то у виду обавезе инвеститора да изврши радове на санацији равног крова или кровне конструкције (члан 18. став 1.) или друге радове на одржавању зграде (чл. 21. и 22.), чиме је испуњен један од Уставом утврђених услова за поштовање правичне равнотеже између супротстављених интереса у овој правној ствари. Прописана накнада, према оцени Суда, испуњава и захтев адекватности имајући у виду природу, обим, па и вредност радова на одржавању стамбене зграде утврђених одредбом члана 18. став 1. Закона (санација равног крова, односно кровне конструкције) које је инвеститор у обавези да изврши на име стицање права својине на надзиданом или адаптираном стану, као и да у случају стицања права својине на адаптираним или припојеним заједничким просторијама, природу, обим и вредност радова одређују уговором скупштина зграде и инвеститор с обзиром на актуелне потребе власника станова на одржавању зграде. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним законским одредбама није нарушен принцип правичне равнотеже између заштите права на имовину етажних власника који се нису сагласили са отуђењем права својине на заједничким деловима зграде и захтева јавног интереса утврђеног Законом, те да је стога мешање у мирно уживање заједничке својине наведених етажних власника прописано у складу са основним начелима из члана 20. Устава и одредбом члана 58. став 2. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд је нашао да разлозима изнетим у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба чл. 1. до 3. Закона о допунама Закона о одржавању стамбених зграда („Службени гласник РС“, број 88/11), па је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду, решио да иницијативе одбаци.
У вези са наводима једног од иницијатора о несагласности одредбе члана 24. став 1. Закона са Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд указује да се ови наводи не могу сматрати ваљаним разлозима за оспоравање наведене законске одредбе, већ представљају мишљење иницијатора о прописаном начину учешћа власника станова у трошковима одржавања стамбене зграде, а које се тиче оправданости и целисходности оспореног решења. С тим у вези, Уставни суд указује да је оспореном законском одредбом утврђен општи принцип сразмерног учешћа власника станова, у односу на површине њихових станова, у трошковима одржавања стамбене зграде и да је избор оваквог решења у домену законодавне политике, а да Суд, сагласно одредбама члана 167. став 1. Устава, није надлежан да одлучује о питању његове оправданости и целисходности. Сагласно изнетом, Уставни суд је иницијативу одбацио, у складу са одредбом члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду, због ненадлежности да по њој поступа.
Уставни суд указује да није надлежан да донесе привремену меру “забране примене“ оспорених одредаба чл. 1. до 3. Закона, како је то затражио један од иницијатора, већ да, сагласно члану 168. став 4. Устава, може да обустави извршење појединачног акта или радње предузете на основу оспореног Закона до доношења своје коначне одлуке. Сагласно изнетом, Уставни суд је одбацио наведени захтев иницијатора, у смислу одредбе члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 46. тачка 5), члана 47. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК СУДА
Весна Илић Прелић