| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 18.01.2012 | Број: Уж-1502/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Далибора Стаменчића из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа, одржаној 18. јануара 2012. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Далибора Стаменчића изјављена против решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 322/11 од 9. марта 2011. године и решења Вишег суда у Краљеву Кв. 50/11 од 18. фебруара 2011. године.
1. Далибор Стаменчић из Краљева, преко пуномоћника Небојше Вујадиновића, адвоката из Краљева, поднео је Уставном суду 5. априла 2011. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора и на претпоставку невиности, зајемчених одредбама члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 322/11 од 9. марта 2011. године одбијена као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Вишег суда у Краљеву Кв. 50/11 од 18. фебруара 2011. године, којим је подносиоцу продужен притвор на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), одређен решењем истражног судије тог суда Ки. 126/10 од 28. августа 2010. године. Подносилац уставне жалбе сматра да је при доношењу оспореног решења Виши суд у Краљеву повредио његово право из члана 31. ст. 1, 2. и 3. и члана 34. став 3. Устава, јер не стоје разлози за продужење притвора из члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, пошто оваква одлука суда није утемељена на понашању окривљеног, нити је суд дао ваљане разлоге за продужење притвора који се односе на окривљеног, већ је као разлог за продужење притвора суд навео да се против окривљеног воде пред истим судом још два поступка због истоврсног кривичног дела, међутим да се у недостатку правноснажних пресуда у тим поступцима, окривљени има сматрати невиним лицем у складу са презумцијом невиности, што значи да постојање и вођење других кривичних поступака само по себи не може бити оправдан разлог за продужење притвора, као и да оваквим поступањем суда притвор није сведен на најкраће неопходно време, нити је притвореник пуштен да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен. Такође, подносилац наводи да су „оба поступајућа суда пропустили да посебно образложе разлоге за продужење притвора, наводећи ваљане и индивидуализоване разлоге који упућују на то да је продужење притвора неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка“.
Предложио је да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Краљеву вођен је кривични поступак у предмету К. 1/11 против Далибора Стаменчића, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. и 61. Кривичног законика.
Против подносиоца уставне жалбе кривични поступак је покренут доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Вишег суда у Краљеву Ки. 126/10 од 28. августа 2010. године, којим му је одређен и притвор на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, а који му се рачуна од 26. августа 2010. године, када је лишен слободе.
Након спроведене истраге, против подносиоца уставне жалбе је 13. јануара 2011. године подигнута оптужница Кт. 165/10 која, по наводима подносиоца, у време изјављивања уставне жалбе није ступила на правну снагу.
Подносиоцу је притвор више пута продужаван, последњи пут оспореним решењем Вишег суда у Краљеву Кв. 50/11 од 18. фебруара 2011. године, на основу одредби члана 142. став 1. тач. 2) и З) ЗКП. Као разлог за продужење притвора на основу тачке 2) наведеног члана ЗКП, суд је навео да „из чињеница да је из списа предмета утврђено да у току поступка истраге из оправданих разлога није саслушан сведок Д.П. на околности сачињавања бизнис планова и других исправа за одобравање кредита на захтев окривљених, то ова околност указује да ће окривљени уколико се нађу на слободи ометати поступак утицањем на сведока, те је с тога њихово даље задржавање у притвору... у циљу несметаног вођења кривичног поступка нужна мера“. У односу на притворски основ из тачке 3) суд је навео да „имајући у виду наведене околности које се односе на начин извршења дела, које им се оптужницом ставља на терет, те бројност радњи извршења овог кривичног дела учињених у релативно кратком временском периоду, а да је из списа предмета утврђено да су против окр. Далибора Стаменчића пред Основним судом у Краљеву у току још два кривична поступка због истог кривичног дела – злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 2. Кривичног законика и злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 4. Кривичног законика... то ове околности у својој укупности упућују на закључак да је окривљени склон вршењу кривичних дела ове врсте и представљају особите околности које указују да ће, уколико се нађе на слободи, поновити кривично дело“, па је, из ових разлога „а у циљу несметаног вођења кривичног поступка суд одлучио да против њега у овој фази кривичног поступка продужи притвор...“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 322/11 од 9. марта 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Краљеву Кв. 50/11 од 18. фебруара 2011. године, којим је окривљеном притвор продужен за 30 дана, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. Образлажући своју одлуку, Апелациони суд у Крагујевцу је, поред осталог, навео: да је првостепени суд правилно поступио када је окривљеном Далибору Стаменчићу продужио притвор на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, за шта је дао јасне и потпуне разлоге, које у свему прихвата и другостепени суд; да су неосновани жалбени наводи да није било места продужењу притвора зато што није саслушан сведок Д.П. који је морао бити саслушан у току истраге, јер из списа предмета првостепеног суда произлази да наведени сведок у току истраге није саслушан из оправданих разлога, због чега је нужно његово саслушање на главном претресу, те би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао утицати на сведока и тиме ометати даљи ток поступка; да је првостепени суд правилно утврдио да се против окривљеног воде још два кривична поступка због истоврсног кривичног дела, због чега је правилан закључак првостепеног суда да наведене чињенице у конкретном случају представљају особите околности које указују да ће окривљени, уколико би се нашао на слободи, поновити кривично дело, па је и по том основу нужно према њему продужити притвор.
4. Одредбама члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда.
Одредбама члана 141. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером. Чланом 142. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Одредбама члана 359. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) прописано је кривично дело злоупотреба службеног положаја.
5. Уставни суд указује да је у низу донетих одлука дао тумачење права на ограничено трајање притвора заштићеног одредбама члана 31. Устава и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети правни ставови.
6. У вези истакнуте повреде права из члана 31. Устава, Уставни суд најпре констатује да се, с обзиром на Уставом утврђену садржину права гарантованих одредбама члана 31. Устава, оспорени акт не може довести у уставноправну везу са правима зајемченим одредбама ст. 1. и 3. члана 31.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да оцена тога да ли је надлежни суд трајање мере притвора свео на најкраће неопходно време имајући у виду разлоге притвора и да ли је после подизања оптужнице меру притвора свео на најкраће неопходно време у складу за Уставом и законом, односно да ли је време трајања притвора разумно, зависи од околности сваког конкретног случаја, те по оцени Уставног суда, до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 2. долази у ситуацији када надлежни судови у својим одлукама нису навели релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и када својим поступањем не показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа, као и чињеница и околности конкретног случаја, утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези у вези става 1. у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика. Како је оспорено решење донето након подизања оптужнице којом је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење наведеног кривичног дела, а након спроведене истраге, Уставни суд констатује да је први услов за законито продужење притвора – постојање основане сумње да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му се ставља на терет, био испуњен.
Остаје да се утврди да ли су надлежни судови дали релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора и да ли су показали потребну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе притвор продужен из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП.
У односу на протворски разлог из члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП, у образложењу оспорених решења Вишег суда у Краљеву и Апелационог суда у Крагујевцу је, поред осталог, наведено „да је из списа предмета утврђено да у току поступка истраге из оправданих разлога није саслушан сведок Д.П. чије саслушање је неопходно и који је морао бити саслушан у току истраге, због чега је нужно његово саслушање на главном претресу, те би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао утицати на сведока и тиме ометати даљи ток поступка“. За притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да је суд „имајући у виду наведене околности које се односе на начин извршења дела, које се окривљенима оптужницом ставља на терет, те бројност радњи извршења овог кривичног дела учињених у релативно кратком временском периоду, а да је из списа предмета утврђено да су против окр. Далибора Стаменчића пред Основним судом у Краљеву у току још два кривична поступка због истог кривичног дела – злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 2. Кривичног законика и злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359. став 4. Кривичног законика... то ове околности у својој укупности упућују на закључак да је окривљени склон вршењу кривичних дела ове врсте и представљају особите околности које указују да ће, уколико се нађе на слободи, поновити кривично дело“, па је, из ових разлога „а у циљу несметаног вођења кривичног поступка суд одлучио да против њега у овој фази кривичног поступка продужи притвор...“.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају Виши суд у Краљеву оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. Апелациони суд у Крагујевцу је своју одлуку да одбије као неосновану жалбу подносиоца изјављену против решења о продужењу притвора аргументовано образложио, наводећи све околности које, у конкретном случају, представљају оне особите околности које оправдавају бојазан да би подносилац уставне жалбе, уколико би се нашао на слободи, могао утицати на сведока, односно поновити кривично дело, те да је у циљу несметаног вођења кривичног поступка против подносиоца неопходно продужење притвора из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, разлози дати у оспореним решењима су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе до доношења оспореног решења 18. фебруара 2011. године, налазио у притвору шест месеци, рачунајући од 26. августа 2010. године, када је лишен слободе. У наведеном периоду је против подносиоца уставне жалбе и још 19 лица спроведена истрага због основане сумње да су извршили кривично дело из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези чл. 33. и 61. КЗ, и 13. јануара 2011. године је подигнута оптужница.
Имајући у виду да се кривични поступак спроводи против 20 окривљених због великог броја кривичних дела, која се састоје из великог броја радњи извршења, те да је било потребо у истражном поступку саслушати велики број сведока и прибавити сложене налазе и мишљења вештака финансијске струке, Уставни суд је оценио да је досадашњи ток поступка у складу са захтевима ефикасног поступања судова у притворским предметима. Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да су тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава неосноване.
7. У односу на означену повреду права подносиоца из члана 34. став 3. Устава, тиме што је суд, као разлог за продужење притвора навео да се против окривљеног воде пред истим судом још два поступка због истоврсног кривичног дела, а да се у недостатку правноснажних пресуда у тим поступцима, окривљени има сматрати невиним лицем у складу са презумцијом невиности, Уставни суд, нејпре, констатује да ови наводи подносиоца уставне жалбе не одговарају чињеницама утврђеним у спроведеном уставносудском поступку.
Наиме, притвор је подносиоцу одређен, како је то већ изложено, на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, а чињеница да се пред истим судом против њега истовремено воде још два поступка за истоврсно кривично дело, представљала је суду само једну од околности које, у својој укупности, упућују на закључак да је окривљени склон вршењу кривичних дела ове врсте и представљају особите околности које указују да ће, уколико се нађе на слободи, поновити кривично дело. Дакле, у односу на подносиоца и даље егзистира претпоставка невиности која, по оцени Уставног суда, није угрожена тиме што је поступајући суд морао да узме у обзир чињеницу да се против подносиоца истовремено воде три кривична поступка за истоврнсо кривично дело.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су неосноване тврдње подносиоца о повреди права из члана 34. став 3. Устава.
8. Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 31. и члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић