| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 18.10.2018 | Број: Уж-8801/2016 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставн ој жалб и В. Н . из К. код Жабара , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. октобра 2018. године, донео је
1. Усваја се уставна жалб а В. Н . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу у предмету П. 1218/10 (раније предмет Општинског суда у Жабарима П. 31/08) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подноситељке уставн е жалб е на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подноситељке за накнаду материјалне штете.
4. Одбацује се уставна жалба В. Н . изјављена против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године.
1. В. Н . из К. код Жабара је , 21. новембра 2016. године, преко пуномоћника Р . Д, адвоката из Жабара, Уставном суду поднела уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу у предмету П. 1218/10 као и против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године због повреде права на правично суђење и права на имовину , из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе је детаљно образложила чињенично стање, хронолошки ток предметног поступка као и садржину судских одлука донетих у парничном поступку у коме је имала својство тужене у парници вођеној ради утврђења постојања стварне службености, наводећи да је предметан поступак, који није био сложен , трајао скоро девет година, те јој је због дужине трајања парнице чијем трајању подноситељка ничим није допринела, повређено право на суђење у разумном року; да јој је оспореним решењем Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године повређено право на правично суђење и право на имовину јер је тим решењем преиначено првостепено решење о трошковима поступка и подноситељки је досуђен мањи износ трошков а него што јој је био досуђен првостепеном пресудом ; да је Виши суд у Пожаревцу у оспореном решењу одбио захтев подноситељке за накнаду трошкова заступања на 11 неодржаних рочишта образлажући да тужиља ни је крива што су рочишта одлагана, али је овакво тумачење другостепеног суда произвољно, супротно одредбама Закона о парничном поступку по којима је странка која изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове; да је тужиља у целости изгубила парницу и иста је била у обавези да туженој-подноситељки уставне жалбе накнади све трошкове парничног поступка, а не само трошкове одржаних рочишта како је то погрешно и произвољно у свом решењу одредио Виши суд у Пожаревцу, јер је неоснованим тужбеним захтевом тужиља проузроковала туженој и трошкове на име свих неодржаних рочишта чије одлагање није скривила подноситељка уставне жалбе, као и трошкове састава поднесака од стране пуномоћника подноситељке уставне жалбе.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права као и да поништи оспорено решење.
Захтевала је накнаду нематеријалне и материјалне штете и накнаду трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Пожаревцу П. 1218/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиља Р.В. је 5. фебруара 2008. године поднела тужбу Општинском суду у Жабарима против тужене подноситељке уставне жалбе и Н.Р. ради утврђивања постојања стварне службености. Подноситељка је 18. фебруара 2008. године дала одговор на тужбу. Предмет је добио број П. 31/08.
Пред првостепеним судом било је одржано 21 рочиште, на којима су у више наврата саслушане парничне странке, извршен је увид у одређену документацију, два пута је извршен увиђај суда на лицу места, извршено је вештачење и допунско вештачење од стране два вештака геометра, саслушани су вештаци ради усаглашавања мишљења, извршено је вештачење од стране вештака грађевинске струке и вештака пољопривредне струке, и саслушани су вештаци, док 13 рочишта није било одржано , и то: шест из процесних разлога, два јер вештак није доставио суду свој налаз, једно због недоласка вештака, једно на захтев вештака, једно на захтев тужиоца, а два због штрајка адвоката.
Поднеском од 21. јануара 2013. године тужиља је повукла тужбу против Н.Р.
Решењем Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима П. 1218/10 од 11. марта 2013. године одбијено је објективно преиначење тужбе.
Решењем Вишег суда у Пожаревцу Гж. 507/13 од 3. јула 2013. године укинуто је решење Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима П. 1218/10 од 11. марта 2013. године.
Тужбени захтев је прецизиран 24. јануара и 18. марта 2014. године као и 18. фебруара 2015. године.
Пресудом Основног суда у Пожаревцу П. 1218/10 од 8. априла 2015. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев да се установи-конституише право сезонске службености пешачког и колског пролаза, пролаза ручним колицима и фрезом, ради формирања засада ораха, одржавања истог применом агротехничких мера, обрађивања, коришћења, бербе-сакупљања и изношења воћних плодова, одношења сувог грања, дрвне масе, и то периодично током целе године, почев од правноснажности пресуде па убудуће, а у временски дефинисаним интервалима како је то ближе одређено изреком пресуде, у корист повласне к .п. бр. 1298 КО К. на терет послужне к .п. бр. 1297 КО К. у мерама и границама како је то наведено изреком пресуде, што је тужена дужна да призна и трпи, да тужиља ово установљено право службености несметано врши, а ова пресуда ће тужиљи служити као основ за упис установљеног права сезонске стварне службености, код Службе за катастар непокретности Жабари; у ставу друг ом изреке одбијен је приговор недостатка активне легитимације за вођење овог спора; у став у трећ ем изреке обавезана је тужиља да туженој исплати трошкове поступка у износу од 832.150,00 динара.
Против наведене првостепене пресуде парничне странке су изјавиле жалбе, и то тужиља против ставова прв ог и трећ ег изреке, а тужена због одлуке о трошковима поступка, садржане у ставу трећем изреке.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1672/15 од 5. априла 2016. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље, и потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Пожаревцу П. 1218/10 од 8. априла 2015. године у ставу првом њене изреке; у ставу другом изреке укинута је првостепена пресуда у ставу трећем њене изреке у погледу одлуке о трошковима поступка и у том делу је враћена првостепеном суду на поновно одлучивање.
У поновном првостепеном поступку решењем Основног суда у Пожаревцу П. 1218/10 од 27. маја 2016. године обавезана је тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 895.000,00 динара, са законском затезном каматом.
Тужиља је изјавила жалбу против наведеног решења о трошковима поступка и оспореним решењем Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године преиначено је решење Основног суда у Пожаревцу П. 1218/2010 од 27. маја 2016. године, тако што је обавезана тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 651.300,00 динара, све са законском затезном каматом од 8. априла 2015. године, па до исплате.
У образложењу решења је наведено: да је првостепени суд неосновано досудио туженој трошкове на име таксе за састав одговора на жалбу у износу од 950,00 динара, јер и по ставу Вишег суда, одговор на жалбу није нужан трошак, будући да састав одговора на жалбу у конкретном случају, није био потребан ради заштите и остваривања права странке која га је поднела, с обзиром на то да је у одговору на жалбу пуномоћник – адвокат навео чињенице које је већ истицао током првостепеног поступка, у својим поднесцима и на одржаним рочиштима; да је такође, првостепени суд неосновано досудио туженој износ од 45.000,00 динара, на име састава жалбе на пресуду Основног суда у Пожаревцу П. 1218/10 од 8. априла 2015. године, јер се и по налажењу Вишег суда, тужена жалила само на трошкове спора, што се сматра жалбом на решење, а не жалбом на пресуду, па се има тарифирати са износом од 12.000,00 динара, а не 45.000,00 динара, како је то погрешно одлучио првостепени суд; да је основана жалба тужиље и у делу где се наводи да је суд неоправдано досудио туженој трошкове за 11 неодржаних рочишта, по 12.750,00 динара, јер те трошкове није изазвала, односно, скривила тужиља, те се може закључити да ниједно од 11 неодржаних рочишта није одложено услед кривице тужилачке стране, па стога, тужиља и не може да сноси трошкове за њихово одлагање; да се, т акође, жалбом тужиље основано указује да нису оправдани трошкови дангубе и доласка тужене на рочиште, у износу од 2.000,00 динара и Виши суд налази да су ти трошкови неосновано досуђени туженој, јер тужена живи у селу К . које припада општини Жабари, а тужена је 26. марта 2012. године дала исказ у згради, тада судске јединице у Жабарима, па трошкове превоза није било , а исто тако, тужена је жена старије животне доби, па доласком на рочиште, засигурно није изгубила од зараде, те јој стога не спадају ни трошкови на име дангубе; да су основани и жалбени наводи тужиље да је првостепени суд неосновано досудио туженој трошкове за три образложена поднеска, јер поднесак од 27. маја 2013. године представља одговор на жалбу, што није била нужна радња, обзиром на то да је у том одговору пуномоћник – адвокат навео чињенице које већ истицао у првостепеном поступку, у својим поднесцима и на одржаним рочиштима; да, затим, поднесак од 26. јануара 2015. године представља изјашњење на поднесак пуномоћника тужиље на допунски налаз и мишљење вештака пољопривредне струке, а поднесак од 9. марта 2015. године је изјашњење на допунски налаз вештака пољопривредне струке и захтев за допунско изјашњење вештака геометра, што је пуномоћник тужене све могао да истакне усмено на расправи, тако да ти трошкови нису били нужни, нити оправдани; да је у преосталом делу побијано решење о трошковима правилно и законито, и у складу је са успехом странака у спору, таксеном тарифом и тарифом о наградама и накнада трошкова за рад адвоката, као и са испостављеним трошковником, а такође, ти трошкови су били нужни, па се супротним жалбеним наводима пуномоћника тужиље, не доводеи у питање.
4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року; да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ст. 1. и 2.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту (члан 312. став 2.).
5. Разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа захтева, односно значај предметног спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену разумне дужине судског поступка.
Оцењујући спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, полазећи при томе од праксе и критеријума Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио да надлежни судови нису ефикасно и делотворно поступали како би се предметни парнични поступка окончао у разумном року и да би се о тужби против подноситељке одлучило без непотребног одуговлачења.
Наиме, укупно трајање парничног поступка од осам година и седам месеци, рачунајући од дана подношења тужбе против подноситељке – 5 . фебруара 2008. године па до правноснажног окончања поступка 28. септембра 2016. године представља његово неразумно трајање како по пракси овога суда, тако и по критеријумима и мерилима међународних организација за заштиту људских права и прекорачује стандард суђења у разумном року.
По оцени Уставног суда, одговорност за неразумно дуго трајање поступка сноси првостепени суд који је мериторно одлучио након седам година од поднете тужбе. Такође, шест рочишта пред тим судом није било одржано, због процесних недостатака, а без навођења разлога за њихово неодржавање.
Међутим, остали поступајући судови су делотворно поступали и одлучивали су у редовним роковима. Тако је први жалбени поступак трајао годину дана, а одлучивање о трошковима поступка пред првостепеним и другостепеним судом , након укидања првостепен е одлуке у делу одлуке о трошковима поступка, трајао је укупно пет месеци.
Уставни суд налази да је предмет спора био од значаја за подноситељку, а испитујући њено понашање, Суд указује да подноситељка уставне жалбе није допринела дужем трајању парнице.
Уставни суд налази да иако су током трајања поступка извршена вештачења и допунска вештачења од стране вештака различитих струка, предметни поступак није био сложен јер током његовог трајања није било посебно комплексних чињеничних и правних питања које је поступајући суд требало да разјасни пре одлучивања.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу у предмету П. 1218/10 (раније предмет Општинског суда у Жабарима П. 31/08). те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.0 00 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања парничног поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду, пре свега, актуелну праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године. Наиме, наведеном пресудом је констатовано да се утврђивањем од стране Уставног суда да је повређено право подносилаца на суђење у разумном року, признаје повреда на коју су се жалили и да је тиме задовољен само први услов утврђен у судској пракси Европског суда, али да статус жртве зависи од тога да ли је правично задовољење које је додељено адекватно, а како је то предвиђено чланом 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Европски суд за људска права је у вези са овим подсетио да се у предметима који се односе на дужину поступка, једна о карактеристика довољног обештећења које може да отклони статус жртве странке односи на додељени износ, који зависи, посебно од карактеристика и делотворности правног лека. Да ли досуђени износ може да буде сматран разумним, мора да буде оцењено у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање поступка у конкретном случају, већ и вредност досуђеног износа у светлу животног стандарда у држави која је у питању и чињенице да ће накнада на основу штете по основу националног система генерално бити досуђена и исплаћена много брже него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права на основу члана 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Овакав став Европски суд је заузео и у пресудама Благојевић и други против Србије, од 24. маја 2016. године, М.Б. - МАК Чачак ДОО и други против Србије, од 27. септембра 2016. године, Ковић и други против Србије, од 4. априла 2017. године, Павловић и Пантовић против Србије, од 4. априла 2017. године, Живковић против Србије, од 4. априла 2017. године, Боровић и други против Србије, од 11. априла 2017. године, Билић против Србије, од 17. октобра 2017. године и Миловановић против Србије, од 19. децембра 2017. године. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због неажурности поступања судова.
Исти став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-2936/16 од 24. маја 2018. године.
7. У вези захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд налази да подноситељка није пружила адекватне доказе о претрпљеној материјалној штети, као и јасне узрочне везе између евентуалне штете и радње државног органа којом је та штета проузрокована, односно између утврђеног неблаговременог поступања суда и материјалне штете коју потражује.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је захтев подноситељке за накнаду материјалне штете одбацио у тачки 3. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
8. Имајући у виду наводе уставне жалбе у делу изјављеном против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године, Уставни суд налази да подноситељка уставне жалбе, формално се позивајући на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, од Уставног суда заправо тражи да поступа као ревизијски парнични суд и да још једном, након редовн ог суда, оцени законитост оспореног акта.
Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост судских одлука, како у погледу утврђеног чињеничног стања, тако и у погледу правилне примене материјалног права, или оцене изведених доказа, односно прихватања или неприхватања одређених доказа. Стога Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати ваљаност закључака поступајућих судова, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање судова у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је утврђено у члану 32. став 1. Устава.
По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи разлоге такве природе који прима фацие доводе у сумњу правичност спроведеног поступка, нити су у уставној жалби наведени уставноправно утемељени разлози који би указивали на то да је у предметном парничном поступку дошло до произвољне или арбитрарне примене материјалног и процесног права, већ се од Уставног суда у суштини тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспореног акта, за који Суд не налази да је заснован на очигледно неправичној, произвољној или арбитрарној примени меродавног права.
Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво образложење из оспореног решења Вишег суда у Ужицу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године којим је преиначено првостепено решење против кога је друга страна, односно тужиља , поднела жалбу, и којом је обавезана тужиља да подноситељки као туженој накнади трошкове парничног поступка у мањем износу него што је то било досуђено у првостепеном решењу и да је дргостепени суд за своју одлуку дао уставноправно утемељене разлоге и уставноправно прихватљиво образложење, полазећи од трошкова који су били нужни у предметном поступку, од вредности спора и важеће Адвокатске тарифе.
Уставни суд указује да су наводи подноситељке о повреди права на имовину из члана 58. Устава засновани на истим разлозима као за повреду права на правично суђење , те налази да како нису прихватљиви наводи подноситељке да јој је оспореним решењем повређено право на правично суђење, то не постоје ни уставноправни разлози који би били основ за тврдњу да је подноситељки повређено право на имовину.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у делу изјављен ом против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1075/16 од 28. септембра 2016. године одбацио у тачк и 3. изреке, сагласио одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања претпоставки утврђених Уставом за вођење поступка.
9. У вези захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка по уставној жалби, Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом (видети нпр. Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
10. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.