| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 23.12.2015 | Број: Уж-10824/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Уба , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 201 5. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба М. В . изјављена против решења Вишег суда у Ваљеву Гж. 1116/13 од 24. октобра 2013. године и решења Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Убу Р1. 106/12 од 20. јуна 2013. године.
1. М. В . из Уба је , 14. децембра 201 3. године, преко пуномоћника М. М, адвоката из Уба, подне о Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Ваљеву Гж. 1116/13 од 24. октобра 2013. године и Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Убу Р1. 106/12 од 20. јуна 2013. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се, поред осталог, нав оди: да је оспореним решењима подносиоцу правноснажно досуђена накнада за експроприсану непокретност – катастарску парцелу број 1329 КО Р; да је висина накнаде утврђена као да је реч о пољопривредном земљишту, а због чињенице да је код Службе за катастар непокретности предметна катастарска парцела била уписана као пашњак 3. класе; да судови нису узели у обзир да је експропријација извршена током 2009. године, а да је предметном земљишту још 2007. године, на основу Плана детаљне регулације („Службени гласник општине Уб“, број 4/07), промењена намена у јавно грађевинско земљиште, док је Генералним урбанистичким планом (ГУП) „Уб 2020“ исто предвиђено за изградњу објеката; да се промена намене земљишта, на основу одговарајућег планског документа, врши тек пошто се земљиште приведе намени, односно пошто се започне са изградњом објеката; да су исти судови, у неколико других предмета, накнаду за одузето земљиште, које се налази на истој локацији, одређивали према тржишној вредности грађевинског земљишта, с обзиром на то да је исто обухваћено ГУП „Уб 2020“ , на који начин је подносиоцу, поред права на правично суђење и права на имовину, повређено и право на једнаку заштиту права пред судовима, у вези којег се подносилац позвао на члан 21. Устава. Међутим, Уставни суд ће наводе о повреди овог права посматрати са аспекта члана 36. став 1. Устава, којим је оно зајемчено.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и наложи Вишем суду у Ваљеву да понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против оспореног првостепеног решења .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступ ку, извршио увид у оспорене акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Убу Р1. 106/12 од 20. јуна 2013. године обавезан је противник предлагача РБ „К.“ д.о.о. Л. да предлагачу М. В, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде за катастарску парцелу број 1329, по култури пашњак 3. класе, површине 0.83.32 ха, уписану у ЛН број 525 КО Р, експроприсану правноснажним решењем Општинске управе општине Уб – Одељење за имовинско-правне послове, урбанизам и стамбено-комуналне послове број 465-634/10-04 од 21. марта 2011. године, исплати износ од 924.852 динара, са затезном каматом од 20. јуна 2013. године до коначне исплате. У образложењу оспореног првостепеног решења је, између осталог, наведено: да је ради утврђивања висине накнаде за експроприсану непокретност суд прибавио извештај Пореске управе – Експозитура у Убу, чија је Комисија за процену тржишне вредности непокретности утврдила да је предметна катастарска парцела по карактеру пољопривредно земљиште, да се налази у засеоку Г. Р, да је неправилног, трапезастог до троугластог облика, да се налази уз асфалтни пут на раскрсници пута за Ј, да је прилаз парцели са асфалтног пута, те да тржишна цена по 1м2 износи 111 динара; да је предлагач на дату процену изнео примедбе у којима је указао да није реч о пољопривредном, већ о грађевинском земљишту, да је без утицаја чињеница како је одређена непокретност уписана у катастру непокретности, да цену земљишта одређује његова намена утврђена планским документом, те да сама чињеница да је предметна парцела обухваћена ГУП Уб 2020 има за последицу већу тржишну цену; да суд наведене примедбе предлагача није прихватио, с обзиром на то да је у самом решењу о експропријацији предметна непокретност означена као пољопривредно земљиште (пашњак), а што се може утврдити и из листа непокретности; да је предметна парцела обухваћена Планом детаљне регулације и да је путем препарцелације ушла у површину веће парцеле, за потребе стварања услова за утврђивање јавног интереса за спровођење експропријације, као предуслова за експропријацију земљишта и проглашење јавног грађевинског земљишта; да је на основу наведеног Плана донето решење о утврђивању јавног интереса, а касније и решење о експропријацији предметне парцеле; да је на предметном земљишту планским актом предвиђена изградња објеката који су потребни зарад несметане експлоатације рудног блага, што, по оцени суда, представља основ да се предметна парцела и даље води као пољопривредно земљиште.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд у Ваљеву је оспореним решењем Гж. 1116/13 од 24. октобра 2013. године жалбу одбио и ожалбено решење Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Убу Р1. 106/12 од 20. јуна 2013. године у целини потврдио . У образложењу оспореног другостепеног решења је, између осталог, наведено: да и према налажењу Вишег суда, предлагачу, као ранијем власнику експроприсане парцеле, припада накнада као за пољопривредно земљиште, имајући у виду да је она као таква експроприсана и да је предлагачу служила као пољопривредно земљиште, без обзира на то што је Планом детаљне регулације проглашена за јавно грађевинско земљиште, ради стварања предуслова за утврђивање општег интереса као предуслова за експропријацију; да није битно за какве се потребе земљиште експроприше, већ да је, у складу са природом новчане накнаде за експропријацију, битно какво је то земљиште било у време експропријације, будући да тај карактер земљишта одређује и висину накнаде.
Уставни суд је извршио увид у решења Вишег суда у Ваљеву Гж. 1150/11 од 8. децембра 201 1. године и Гж. 1115/13 од 10. октобра 2013. године , којима су потврђен а решења Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Убу Р1. 278/10 од 31. марта 2011. године и Р1. 62/12 од 6. септембра 2012. године.
Уставни суд констатује да су у ванпарничним поступцима, који су правноснажно окончани наведеним „упоредним“ решењима, предмети одлучивања били исплате накнаде из члана 1. став 3. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, и то за земљиште у КО Уб, које је одузето по основу Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама из 1953. године, односно конфисковано због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа по прописима о обавезном откупу .
У предмету који је правноснажно окончан решењем Гж.1150/11 од 8. децембра 2011. године реч је о неколико катастарских парцела које се у катастру непокретности воде као пољопривредно земљиште (њиве, ливаде и пашњаци), које су обухваћене ГУП Уб 2020 и које се налазе у индустријској зони. Према утврђеном чињеничном стању, на тим парцелама су изграђени одређени индустријски објекти, из ког разлога се оне сматрају изграђеним грађевинским земљиштем, па је накнада из члана 3. став 1. наведеног закона досуђена у тржишној вредности грађевинског, а не пољопривредног земљишта. Што се тиче предмета који је правноснажно окончан решењем Гж. 1115/13 од 10. октобра 2013. године, питање накнаде се расправљало у вези три катастарске парцеле, које су конфисковане правном претходнику предлагача, а које се у катасттру непокретности воде као пољопривредно земљиште. Ове парцеле су такође обухваћене ГУП Уб 2020. На њима се налази јама од копања земље, а исте су у поседу Ф. г. м. „Т.“ д.о.о. Уб (противник предлагача), у непосредној близини фабричког круга, дакле у индустријској зони, због чега је накнада досуђена према тржишној вредности грађевинског, а не пољопривредног земљишта.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега .
Одредбом члана 36. став 1. Устава је сваком зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбама члана 58. Устава зајемчено је мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.) и утврђено да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.).
Одредбама Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, бр. 53/95, 23/01 , 20/09 и „Службени лист СРЈ“, број 16/01-Одлука СУС) је прописано : да се непокретности могу експроприсати или се својина на њима може ограничити само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 1.); да се јавни интерес за експропријацију непокретности утврђује законом или одлуком Владе у складу са овим законом (члан 2.); да експропријацијом непокретности корисник експропријације стиче право да ту непокретност користи за сврху ради које је експропријација извршена (члан 9.) ; да јавни интерес за експропријацију може да се утврди ако је, у складу са законом, донет одговарајући плански акт, ако овим законом није друкчије одређено (члан 20. став 4.); да п редлог за експропријацију може поднети корисник експропријације тек пошто је у складу са овим законом утврђен јавни интерес за експропријацију непокретности (члан 25. став 1.); да п оступак по предлогу за експропријацију спроводи и решење доноси служба општинске управе надлежне за имовинско правне послове општине на чијој се територији налази непокретност предложена за експропријацију (члан 29. став 1.); да се в исина накнаде у новцу за експроприсане непокретности одређује по тржишној цени, према околностима у моменту закључења споразума о висини накнаде, а ако споразум није постигнут, према околностима у моменту доношења првостепене одлуке о накнади (члан 41. став 2.); да се накнада за експроприсано пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује у новцу према тржишној цени таквог земљишта, ако законом није друкчије прописано, да процену тржишне цене из става 1. овог члана врши орган надлежан за утврђивање пореза на пренос апсолутних права на непокретностима ( члан 42.).
Одредбама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа ("Службени гласник РС", бр. 18/91, 20/92 и 42/98 ) (у даљем тексту: Закон о начину и условима признавања права и враћању земљишта) је прописано: да ће се з емљиште одузето по основу Закона о пољопривредном земљишном фонду друштвене својине и додељивању земље пољопривредним организацијама ("Службени лист ФНРЈ", број 22/53, "Службени лист СФРЈ", број 10/65, "Службени гласник СРС", бр. 51/71 и 52/73 и "Службени лист САПВ", број 26/72) и земљиште конфисковано због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа по прописима о обавезном откупу врати ти у својину ранијем сопственику односно његовом правном следбенику (у даљем тексту: ранији сопственик), под условима, на начин и по поступку утврђеним овим законом, да је предмет враћања, по одредбама овог закона , земљиште које се налази у друштвеној својини на дан подношења захтева, да у случају кад су на земљишту из става 2. овог члана изграђени објекти трајног карактера чија вредност прелази вредност тог земљишта или су подигнути трајни засади у комплексу већем од три хектара који су млађи од 15 година, као и земљиште које се користи као фудбалско игралиште (спортски терени) ранијем сопственику на име накнаде даће се у својину друго одговарајуће земљиште (по површини и квалитету), а ако таквог земљишта нема, односно ако се не може обезбедити, исплатиће му се новчана накнада у висини тржишне вредности, уколико се странке друкчије не споразумеју, да право на накнаду у облику другог одговарајућег земљишта, односно на новчану накнаду у смислу става 3. овог члана има и ранији сопственик одузетог земљишта које је до дана ступања на снагу овог закона отуђено из друштвене својине (члан 1. ст. 1 – 4.); да к ад комисија нађе да је захтев основан, а да нису испуњени услови за враћање одузетог земљишта, нити да постоји могућност за давање другог одговарајућег земљишта, решењем ће утврдити да подносиоцу захтева припада право на новчану накнаду, да у случају из става 1. овог члана странке се пред комисијом могу споразумети о висини накнаде (члан 7.); да а ко није постигнут споразум о облику и висини накнаде, одмах по правоснажности решења из члана 7. овог закона орган ће све списе предмета доставити месно надлежном општинском суду, који ће у ванпарничном поступку одлучити о накнади, у коме ће се накнада одредити на начин и по прописима за утврђивање накнаде за експроприсану непокретност (члан 9. ст. 1. и 3.).
5.1. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подносилац, у суштини, указује да је висину накнаде за експроприсану катастарску парцелу број 1329 КО Р. требало одредити према тржишној вредности грађевинског, а не пољопривредног земљишта, те да судови нису узели у обзир да је Планом детаљне регулације из 2007. године предметна катастарска парцела претворена у јавно грађевинско земљиште, а ГУП-ом „Уб 2020“ предвиђена за изградњу објеката.
Према томе, спорно уставноправно питање је да ли су судови висину накнаде за експроприсану непокретност – катастарску парцелу број 1329 КО Р, која је у катастру непокретности уписана као пољопривредно земљиште, били у обавези да досуде према тржишној вредности таквог земљишта или је, због чињенице да је предметна непокретност важећим планским документима за општину Уб била предвиђена за изградњу објеката, накнада требало да буде одмерена према вредности грађевинског земљишта.
Имајући у виду спорно уставноправно питање, а полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе несумњиво био власник катастарске парцеле број 1329 КО Р, која је правноснажним и коначним решењем надлежне службе Општинске управе општине Уб експроприсана, Уставни суд је основаност навода уставне жалбе, пре свега, посматрао са аспекта гаранција права на имовину из члана 58. Устава.
Уставни суд најпре указује да Устав гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, али да ово право није апсолутно, будући да Устав предвиђа могућност дозвољеног одузимања или ограничења права својине. Сагласно члану 58. став 2. Устава, до дозвољеног одузимања права својине, које не представља повреду права на имовину, може доћи под кумулативно испуњеним условима, односно да је учињено у јавном интересу утврђеном на основу закона и да је учињено уз накнаду која не може да буде нижа од тржишне. Дакле, приликом одузимања права својине, Устав захтева да се успостави правична равнотежа између интереса појединца чија се својина одузима и јавног интереса, и то кроз обезбеђену накнаду која не може бити нижа од тржишне.
У својој Одлуци Уж-5686/2011 од 28. фебруара 2013. године, Уставни суд је, поред осталог, истакао: да је правична равнотежа успостављена уколико накнада која је утврђена представља тржишну накнаду, односно уколико је поступак утврђивања накнаде спроведен у складу са законом; да, према ставу Европског суда за људска права заузетог у вези примене члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, не постоји право на било какву одређену висину накнаде, али да до повреде члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију може доћи уколико је умањење накнаде толико да се може угрозити сама суштина права (Одлука Комисије за људска права у предмету Компанија X против Аустрије, представка број 7987/77 од 13. децембра 1979. године), из чега произлази да је одузимање имовине без накнаде (компензације) која по висини разумно одражава вредност одузете имовине, непропорционално; да је за разлику од члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, одредбом члана 58. став 2. Устава изричито утврђено да накнада која се даје за одузето право својине не може бити нижа од тржишне.
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе постојање одговарајућих планских докумената, којима је предметна катастарска парцела предвиђена за изградњу објеката, види као легитимно очекивање да би и њена вредност приликом експропријације требало да буде одмерена у складу са таквом наменом. Међутим, постојање планског документа је, сагласно одредби члана 20. став 4. Закона о експропријацији, услов да се утврди јавни интерес за експропријацију, што значи да се, без постојања одговарајућег планског документа не може (по правилу) уопште покренути поступак експропријације. Усвајање одређеног планског документа, по оцени Уставног суда, не значи да ће нужно доћи и до његове реализације, будући да он представља само услов за утврђивање јавног интереса, о коме одлуку доноси Влада. С тим у вези, уколико је одређено земљиште обухваћено неким планским документом, његова постојећа култура и намена не мењају се по аутоматизму. Најпре је потребно да Влада утврди постојање јавног интереса и одреди корисника експропријације, који ће код надлежног органа локалне самоуправе поднети предлог за експропријацију. Тек по извршеној експропријацији, која подразумева доношење одговарајућег решења, које је постало коначно и правноснажно, корисник експропријације стиче право да експроприсану непокретност користи за сврху ради које је експропријација извршена . Дакле, у периоду од усвајања планског акта до окончања поступка експропријације на описани начин, земљишту које је предмет експропријације се, по правилу, не може променити култура и намена, будући да корисник експропријације још увек није овлашћен да га користи. Поред наведеног, Уставни суд је имао у виду да пренамена пољопривредног у грађевинско земљиште нужно подразумева и претходно уређење земљишта и његово опремање тзв. комуналном инфраструктуром, и то средствима корисника експропријације, из ког разлога се о карактеру грађевинског земљишта може говорити тек пошто се радови на уређењу и опремању земљишта изведу.
Следом изнетог, Уставни суд је закључио да су судови на уставноправно прихватљив начин предметну накнаду досудили према тржишној вредности пољопривредног, а не грађевинског земљишта, те да је поступак утврђивања накнаде за експроприсану непокретност спроведен у складу са законом, успостављ ањем правичн е равнотеж е између интереса подноси оца и јавног интереса .
5.2. Што се тиче навода о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да до ускраћивања овог права може, пре свега, доћи због неједнаког поступања судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама.
Решења Вишег суда у Ваљеву, којима се аргументује тврдња о различитом поступању истог другостепеног суда, донета су у ванпарничним поступцима који су за предмет имали исплату накнаде из члана 1. став 3. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта . Ова накнада је предвиђена као вид обештећења за непокретности које су од ранијих сопственика одузете пре више од пола века, приликом стварања пољопривредног земљишно г фонд а друштвене својине , као и на основу конфискације због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа. Због евидентне разлике која се огледа у томе да су непокретности, за које се накнада утврђује применом одговарајућих одредаба Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта, од ранијих сопственика одузете пре више деценија, за које време су биле у друштвеној (касније у државној) својини или су из ње отуђене, док се непокретности које су у поступку експропријације у поседу ранијих сопственика налазе све док поступак експропријације не буде окончан, у ком периоду исте, по правилу, не могу бити ни приведене намени због које је експропријација извршена, Уставни суд налази да приложена решења не представљају доказ неједнаког поступања Вишег суда у Ваљеву у идентичним чињеничним и правним ситуацијама.
Подносилац је као доказ за тврдњу о неједнаком поступању доставио и једно решење Основног суда у Ваљеву, снабдевено клаузулама правноснажности и извршности. Уставни суд је, полазећи од тога да решење у ванпарничном поступку, поред осталог, може постати правноснажно протеком рока за изјављивање жалбе, повлачењем или одрицањем од наведеног редовног правног лека, оценио да приложен о првостепен о решење, само по себи, не представља доказ да су судови највише инстанце донели различите одлуке поводом идентичне чињеничне и правне ситуације . С друге стране, Уставни суд је констатовао да је и ово решење донето у ванпарничном поступку који је за предмет имао исплату накнаде из члана 1. став 3. Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспорен им решењима Вишег суда у Ваљеву Гж. 1116/13 од 24. октобра 2013. године и Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Убу Р1. 106/12 од 20. јуна 2013. године нису повређена права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчена одредбама члан а 32. став 1 , члана 36. став 1. и члан а 58. Устава. Стога је уставн а жалб а, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбијена као неоснована.
6. Полазећи од изнето г, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.