Врста: | Судска пракса | ||
Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 01.09.2005 | Број: Рев.286/04 |
Абстракт: |
У поступку пред првостепеним судом утврђено је да су странке законски наследници (синови) покојног В. из Алексинца који је живео сам и умро у 86. години живота.Пре смрти на 47 дана закључио је уговор о доживотном издржавању са туженим који је по занимању лекар. Уговор је закључен на инсистирање туженог и одмах је покојног В. сместио у Дом за стара лица у Алексинцу, где је остао пет дана и на његово инсистирање вратио га кући. О покојном В. старала се сведок С.Р. из Алексинца почев од 1.10.1993. године и то све до његове смрти.Наведено лице ангажовао је тужилац Д., а накнаду су јој плаћали само тужилац Д. и покојни В. по л/2. О његовом чувању водила је рачуна и супруга тужиоца Д. када су долазили на одмор из иностранства. Супруга туженог и тужиоца С. нису га обилазиле.У поступку је даље утврђено да је прималац издржавања у моменту закључења уговора имао 86 година и да је боловао од више тешких болести, а најтежа поремећај спровођења срчаних импулса кроз десну грану спроводног система срца и повремених потпуних блокова спровођења срчаних импулса између срчаних преткомора и комора.Вештаци су се изјаснили да то представља тешко стање за које се може рећи да спада у стање са сталном опасношћу по живот и уколико се у време појављивања не спроведу адекватне и агресивне мере лечења могу довести до смртног исхода. Адекватан терапијски приступ оваквом обољењу представља једино уградња пејсмекера што у конкретном случају није учињено, већ је примењивана медикаментозна терапија, те се из тог, а и осталих разлога може рећи да се прималац издржавања неколико месеци пре закључења уговора и након тога налазио у стању стално присутног ризика од смрти (налаз вештака од 2. априла 2003. године).Међутим, у медицинској науци и пракси присутни су и случајеви наџивљавања без уградње пејсмекера 1-2 године за ову категорију болесника старих преко 70 година, те се из тог разлога не може децидирано и прецизно утврдити време максималног наџивљавања оваквих болесника.Нижестепени судови су одбили захтев тужилаца за поништај уговора о доживотном издржавању и евентуални захтев за раскид истог уговора због неизвршавања обавеза од стране туженог даваоца издржавања.Судови су становишта да је тужени испуњавао своје уговорне обавезе и да је исто чинио дужи временски период и пре закључења уговора. При томе закључује да је путем вештачења утврђено да природа болести покојног В. није била таква да је његова смрт била извесна, да нема злоупотребе на страни туженог у погледу сврхе уговора и да је закључен да би се изиграла наследна права осталих наследника.Одредбом члана 203. Закона о наслеђивању прописано је да суд може поништити уговор о доживотном издржавању ако због болести или старости примаоца издржавања уговор није представљао никакву неизвесност за даваоца издржавања.Уговор о доживотном издржавању је по својој природи теретан и алеаторан, при чему се алеаторност односи на будући неизвестан догађај дужина живота примаоца издржавања због које се међусобни имовински ефекти (висина трошкова и корист од предмета уговора који прималац оставља), не могу унапред одредити. Ако је смрт примаоца издржавања због болести или дубоке старости била извесна у релативно кратком времену, алеаторности нема и такав уговор би био противан моралу јер се злоупотребљава сврха уговора и стиче несразмерна имовинска корист без еквиваленције која је карактеристика теретних уговора.Дакле, свест о знању о блиској смрти примаоца издржавања и несразмерној имовинској користи као и свест о изигравању наследних права законских наследника представља разлоге због којих би такав уговор био ништав у смислу члана 103. Закона о облигационим односима.