| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 19.11.2015 | Број: Уж-9806/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Братислав Ђокић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва „А. т . ц .“ д.о.о. Ћ, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2015. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Привредног друштва „А. т . ц .“ д.о.о. и утврђује да је решењем Привредног суда у Крагујевцу Ипв(Ив). 152/2013 од 1. новембра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење из тачке 1. и одређује да Привредни суд у Крагујевцу донесе нову одлуку о приговору који је извршни поверилац изјавио против става 5. изреке решења Привредног суда у Крагујевцу Ив. 2135/13 од 7. октобра 2013. године.
1. Привредно друштво „А. т . ц .“ д.о.о. Ћ. изјавило је, 26. новембра 2013. године, преко пуномоћника Ђорђа Константиновића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Привредног суда у Крагујевцу Ипв(Ив). 152/2013 од 1. новембра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалба сматра да извршни судови нису могли одбацити његов предлог за извршење у делу захтева за наплату износа од 20.000 динара на име кашњења у испуњавању новчане обавезе, јер је Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама изричито предвиђена наплата тог износа у извршном поступку. По мишљењу подносиоца, сама чињеница да је таква накнада прописана наведеним законом, не даје право суду да у извршном поступку одбацује такав захтев.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Крагујевцу (у даљем тексту: Привредни суд) Ив. 2135/2013 од 7. октобра 2013. године, у ставу 1. изреке , обавезан је извршни дужник Република Србија да у року од осам дана исплати потраживање извршног повериоца , овде подносиоца уставне жалбе, у износу од 3.972 динара, са припадајућом законском затезном каматом, к ао и трошкове извршног поступка, у ставу 2. изреке је одређено предложено извршење ради остваривања наведеног потраживања и трошкова извршног поступка запленом средстава са рачуна извршног дужника и преносом на рачун извршног повериоца, док је у ставу 5. изреке одбачен предлог за извршење у делу захтева за наплату износа од 20.000 динара.
Поступајући по приговору извршног дужника (изјављеног против става 5. изреке првостепеног решења) , Привредни суд је донео оспорено другостепено решење Ипв(Ив). 152/2013 од 1. новембра 2013. године којим је одбио као неоснован приговор извршног повериоца и потврдио првостепено решење Ив. 2135/2013 од 7. октобра 2013. године у ставу 5. изреке. У образложењу оспореног решења, поред осталог, наведено је да за тај део извршног захтева не постоји основ за одређивање извршења у виду извршне или веродостојне исправе прописаних одредбама чл. 12. и 13, те члана 18. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду указује уставном жалбом , сваком се јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано: да се и звршење одређује на основу извршне или веродостојне исправе, ако овим законом није другачије прописано (члан 12.); да су извршне исправе - 1) правноснажна одлука суда и судско поравнање, као и други акти странака који су законом изједначени са судским поравнањем, 2) правноснажна, односно коначна одлука донета у управном и прекршајном поступку и поравнање у управном поступку, ако гласе на испуњење новчане обавезе и ако посебним законом није другачије одређено, 3) извод из регистра заложних права на покретним стварима и правима и извод из регистра финансијског лизинга који садржи податке о уговору о финансијском лизингу и предмету финансијског лизинга, 4) уговор о хипотеци, односно заложна изјава, сачињена сагласно прописима којима се уређује хипотека, 5) усвојен план реорганизације у стечајном поступку, чије је усвајање потврђено одлуком суда, 6) извршна одлука која је потврђена као Европска извршна исправа, 7) друга исправа која је законом одређена као извршна исправа; да се извршење ради остваривања новчаног потраживања одређује и на основу веродостојне исправе, да је веродостојна исправа - 1) меница и чек домаћег или страног лица, са протестом ако је то потребно за заснивање потраживања, 2) обвезница и друга хартија од вредности издата у серији, која имаоцу даје право на исплату номиналне вредности, 3) фактура (рачун) домаћег или страног лица, са отпремницом или другим писменим доказом да је извршни дужник обавештен о насталој обавези, 4) извод из пословних књига за извршене комуналне и сличне услуге, 5) јавна исправа која конституише извршиву новчану обавезу, 6) банкарска гаранција, 7) акредитив, 8) оверена изјава извршног дужника којом овлашћује банку да са његовог рачуна изврши пренос новчаних средстава на рачун извршног повериоца, 9) обрачун камате са доказима о основу доспелости и висини потраживања, 10) привремена или окончана ситуација у вези са извршеним грађевинским радовима и 11) обрачун о награди и накнади адвоката, да је веродостојна исправа подобна за извршење ако су у њој назначени извршни поверилац и извршни дужник, предмет, врста, обим и време испуњења обавезе, да када се из веродостојне исправе не види доспелост потраживања, извршење се одређује ако је извршни поверилац поднео писмени доказ да је извршног дужника позвао да испуни доспелу обавезу у накнадно остављеном року (члан 18.).
Законом о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама („Службени гласник РС“, број 119/12) било је прописано: да се тим законом уређују рокови измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама између јавног сектора и привредних субјеката, односно између привредних субјеката, а у циљу спречавања неизмирења новчаних обавеза у року, као и да се одредбе овог закона не примењују на привредне субјекте над којима је отворен поступак стечаја, у складу са законом којим се уређује стечај, а у комерцијалним трансакцијама у којима су ови привредни субјекти дужници (члан 1.); да је неизмирена новчана обавеза у року новчана обавеза јавног сектора, односно привредног субјекта која није исплаћена повериоцу у уговореном или законом предвиђеном року уколико уговором рок није предвиђен, односно уколико уговор није у писаној форми (члан 2. тачка 7)); да се уговором између привредних субјеката не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 60 дана (члан 3. став 1.); да се уговором између јавног сектора и привредних субјеката не може предвидети рок за измирење новчаних обавеза дужи од 45 дана, у случају када је у том уговорном односу јавни сектор дужник, да се изузетно од става 1. овог члана, уговором између јавног сектора и привредних субјеката може предвидети рок за измирење новчаних обавеза до 90 дана у случају када је дужник Републички фонд за здравствено осигурање, односно корисник средстава Републичког фонда за здравствено осигурање у смислу закона којим се уређује буџетски систем, да у уговорном односу из става 1. овог члана, рок за измирење новчаних обавеза не може бити дужи од 60 дана, у случају када је дужник у том уговорном односу привредни субјект, да ако уговором из става 3. овог члана није уговорен рок за измирење новчаних обавеза, дужник је дужан, без претходне опомене, да измири новчану обавезу у року до 60 дана, да рок за измирење новчане обавезе из ст. 1 . до 4. овог члана почиње да тече од дана прописаног чланом 3. став 3. тог закона (члан 4.); да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000 динара, за случај да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чл. 3. и 4. овог закона, да право на накнаду за кашњење у испуњавању новчаних обавеза у року, не искључује право на накнаду трошкова које поверилац има право да потражује на основу уговора или других прописа, да накнада за неисплаћене новчане обавезе у року не обухвата трошкове извршења, у складу са законом којим се уређује извршни поступак (члан 5. ст. 1. до 3.).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС и 74/13 - Одлука УС) (у даљем тексту: ЗПП) је прописано : да ако у поступку пред првостепеним судом у већем броју предмета постоји потреба да се заузме став о спорном правном питању које је од значаја за одлучивање о предмету поступка пред првостепеним судовима, првостепени суд ће по службеној дужности или на предлог странке, захтевом покренути поступак пред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања , да је суд који је покренуо поступак за решавање спорног правног питања дужан да застане са поступком док се не оконча поступак пред Врховним касационим судом ( члан 180.); да Врховни касациони суд решава спорно правно питање по правилима поступка за усвајање правних ставова, као и да ће Врховни касациони суд одбити да реши спорно правно питање, ако оно није од значаја за одлучивање у већем броју предмета у поступку пред првостепеним судом (члан 183.) .
5. Анализирајући да ли је подносиоцу повређено право на правично суђење, Уставни суд најпре указује да је Привредни суд пред Врховним касационим судом покренуо поступак ради решавања спорног правног питања, сагласно чл. 180. и 181. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), у вези са чланом 12. ЗИО. Врховни касациони суд је из захтева и садржине списа, утврдио : да је Привредном суду поднет предлог за извршење извршног повериоца, против извршног дужника ради извршења на основу веродостојне исправе - рачуна, ради наплате новчаног износа од 1.500 динара за пружене услуге ; да је решењем о извршењу обавезан извршни дужник да исплати потраживање извршног повериоца, заједно са затезном каматом, као и трошкове извршног поступка ; да је одређено извршење ради остварења наведеног потраживања и трошкова извршног поступка запленом средстава са рачуна извршног дужника; да је извршни поверилац у предлогу за извршење поставио и захтев да суд обавеже извршног дужника да му исплати износ од 20.000 динара, на име накнаде за кашњење у испуњавању новчане обавезе, сагласно одредбама Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама ; да је у том делу одбачен предлог за извршење уз образложење да за тај део извршног захтева не постоји основ за одређивање извршења у виду извршне или веродостојне исправе из члана 13, односно члана 18. став 2. ЗИО ; да је одредбом члана 5. Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама прописано право повериоца да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњењу новчане обавезе у износу од 20.000 динара, из чега произилази право повериоца да захтева од дужника да му исплати предметну накнаду, али није могуће у том поступку одредити извршење без постојања основа за његово одређивање; да је у поступку по приговору, другостепено ИПВ веће, одбило као неоснован приговор извршног повериоца и потврдило решење о извршењу у ставу 5. изреке наводећи да је правилно суд одбацио захтев извршног повериоца за износ од 20.000 динара због тога што за тај захтев не постоји основ за одређивање извршења прописан чл. 12, 13. и 18. ЗИО.
У поступку решавања спорног правног питања Спп. 34/13, Врховни касациони суд је, на седници Одељења одржаној 13. маја 2014. године , заузео правни став да извршни поверилац у предлогу за извршење неизмирене новчане обавезе у року има право да захтева и накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у висини од 20.000 динара према Закону о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама без прилагања посебне извршне или веродостојне исправе у вези обавезе дужника за исплату ове накнаде. У образложењу, Врховни касациони суд је, поред осталог, навео: да је у члану 12. ЗИО прописано да се извршење одређује на основу извршне или веродостојне исправе, док је у члану 1. одређена садржина Закона, као Законом уређени поступак принудног остваривања потраживања на основу домаће или стране извршне или веродостојне исправе ако посебним законом није другачије одређено; да из садржине ових одредаба произилази да је сврха и циљ Закона да се поспеши и ојача финансијска дисциплина у смислу благовременог испуњавања новчаних обавеза између субјеката на које се овај закон односи, и то - јавног сектора који обухвата општи ниво државе као и јавна предузећа, са једне стране, и привредних субјеката под којима се подразумева привредно друштво и предузетник основан у складу са законом , као и задруга и регистрован а пољопривредн а газдинстава и остал а правн а лица основан а у складу са посебним законом, са друге стране, као и самих привредних субјеката; да се под новчаном обавезом у сврху примене овог закона, сматра износ уговорене накнаде за испоруку добара, односно пружање услуга наведен у уговору, фактури или другом одговарајућем захтеву за исплату, укључујући директне трошкове набавке (члан 2. став 1. тачка 4) Закона); да су у чл. 3. и 4. прописани максимални рокови за испуњење новчаних обавеза; да се тим законом уводи и посебно субјективно право повериоца имовинске природе - право на накнаду за кашњење у испуњавању новчаних обавеза у року, тако што је у члану 5. закона, прописано да поверилац има право да од дужника захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу од 20.000 динара, за случај да новчана обавеза није измирена у роковима утврђеним одредбама чл. 3. и 4. тог закона, да право на накнаду за кашњење у испуњавању новчаних обавеза у року, не искључује право на накнаду трошкова које поверилац потражује на основу уговора или других прописа, да накнада за неисплаћене новчане обавезе у року, не обухвата трошкове извршења, у складу са Законом којим се уређује извршни поступак, као и да право повериоца из става 1. тог члана престаје да важи у року од три године од дана истека рока доспелости новчане обавезе; да, ако се има у виду циљ који се законом жели постићи, може се закључити да је овим чланом Закона прописана посебна новчана накнада на коју поверилац има право за случај да дужник не испуни своју новчану обавезу у року у новчаном износу од 20.000 динара, независно од других трошкова па и трошкова извршења; да овакво прописивање посебне накнаде чему је изложен извршни дужник, представља по својој правној природи једну врсту новчане казне за извршног дужника, с тим што је право повериоца да се користи својим правом да захтева исплату ове накнаде ограничен на рок од три године од дана истека рока доспелости за исплату новчане обавезе, која и даље представља основну обавезу извршног дужника према свом повериоцу; да следом изнетог произлази закључак да накнада која је прописана у члану 5. тога закона, као право поверилаца и обавеза дужника, има свој основ у самом закону, јер су тиме одређени и поверилац и дужник и врста , а и висина обавезе; да та накнада доспева падањем у доцњу извршног дужника са испуњењем новчане обавезе према извршном повериоцу (члан 2. став 1. тачка 7 ) Закона); да је у члану 10. став 3. тог закона прописано да извршни поверилац у предлогу за извршење има право да захтева накнаду за кашњење у испуњавању новчане обавезе у износу прописаном чланом 5. тог закона; да се, имајући у виду све изложено, може закључити да извршни поверилац на основу самог, посебног закона, у предлогу за извршење може ставити захтев за накнаду услед кашњења у испуњавању новчане обавезе у износу прописаном чланом 5. Закона (20.000 динара), услед чега извршном повериоцу за овај захтев није потребна посебна извршна исправа из члана 13 , нити пак посебна веродостојна исправа из члана 18. ЗИО.
Имајући у виду детаљно, јасно и уверљиво образложење правног става Грађанског одељења Врховног касационог суда од 13. маја 2014. године, донетог на основу овлашћења из члана 180. ЗПП, које је са становишта заштите права на правично суђење, у потпуности прихватљиво и за Уставни суд, Уставни суд не налази потребу за додатним образлагањем, већ констатује да оспорено решење Привредног суда у Крагујевцу Ипв(Ив). 149/2013 од 29. октобра 2013. године представља израз арбитрерног пресуђења.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 -Одлука УС), Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а у тачки 2. изреке поништио решење Привредног суда у Крагујевцу Ипв(Ив). 152/2013 од 1. новембра 2013. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о приговору који је извршни поверилац изјавио против става 5. изреке решења Привредног суда у Крагујевцу И в. 2135/13 од 7. октобра 2013. године.
7. С обзиром на то да је утврђена повреда права на правично суђење и да је у тачки 2. изреке одређено отклањање штетних последица, Уставни суд није разматрао истакнуту повреду права на имовину из члана 58. Устава.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.