| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд Републике Србије * | Датум: 15.01.2004 | Број: 1.У.192/03 |
| Абстракт: | |||
Адвокатска комора Србије покренула је пред Уставним судом Републике Србије поступак за оцену уставности одредбе члана 4. став 3. Закона наведеног у изреци.
Предлагач наводи да је допуном члана 4. Закона оспореним ставом 3. и прописивањем да "ако је у време извршења кривичног дела за то дело прописана смртна казна, учиниоцу кривичног дела се може изрећи казна затвора од четрдесет година", дата могућност ретроактивне примене закона и на оне учиниоце који су у периоду од 17. новембра 2001. године до 9. марта 2002. године извршили кривично дело, за које је републичким законом прописана смртна казна. Да је овим учиниоцима суђено у том периоду могла би им бити изречена само казна затвора од петнаест година у смислу члана 1. Закона о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ ("Службени лист СРЈ", број 61/01) у вези са чланом 7. Закона. Стога, по мишљењу предлагача, оспорена одредба није сагласна са чланом 121. Устава Републике Србије као и са чланом 20. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама.
Предлог за оцену уставности члана 4. став 3. Закона, на основу члана 64. став 1. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука ("Службени гласник РС", бр. 32/91 и 67/93) достављен је на одговор Народној скупштини Републике Србије., У.остављеном року Народна скупштина није доставила одговор, па је Суд, у смислу члана 16. став 3. Закона о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука наставио поступак.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је материјално кривично законодавство до ступања на снагу Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора ("Службени лист Србије и Црне Горе", број 1/2003) било урађено Кривичним законом Савезне Републике Југославије ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 74/87, 57/89, 3/90, 45/90, 54/90, и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 и 61/2001) и Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 11/2002 и 80/2002). Након ступања на снагу Уставне повеље и након што је Народна скупштина Републике Србије донела Закон о изменама и допунама Кривичног закона Савезне Републике Југославије и Закон о изменама и допунама Кривичног закона Републике Србије који су објављени у "Службеном гласнику РС", број 39/03 материјално кривично законодавство Републике Србије је уређено Основним кривичним законом (Кривични закон Савезне Републике Југославије чији су назив и поједине одредбе измењене и допуњене у "Службеном гласнику РС", број 39/03) и Кривичним законом Републике Србије.
Одредбом члана 23. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије утврђено је да нико не може бити кажњен за дело које пре него што је учињено није било предвиђено законом или прописом заснованим на закону као кажњиво дело, нити му сс може изрећи казна која за то дело није била предвиђена.
Кривична цела и санкције за учиниоца могу се одредити само законом. Према члану 72. став 1. тачка 2. Устава, Република Србија уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права човека и грађанина. Чланом 121. Устава утврђено је, да закон не може имати повратно дејство (став 1); да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (став 2), да се кажњива дела утврђују и казне за њих изричу према закону, односно према другом пропису који је важио у време извршења дела, осим ако је нови закон, односно пропис блажи за учиниоца (став 3).
Одредбом члана 4. став 1. Основног кривичног закона регулисано је временско важење тог закона. Правило које та одредба садржи, да се на учиниоце кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, је израз начела законитости. Међутим, став 2. члана 4. оспореног Закона предвиђа изузетак од тог општег правила и прописује ретроактивну примену закона ако је блажи за учиниоца. Према оцени Уставног суда прописивањем, као у оспореној одредби става 3. члана 4. наведеног Закона, да се учиниоцу кривичног дела, ако је за то дело у време извршења била прописана смртна казна, може изрећи казна затвора од 40 година, не значи одређивање повратног дејства закона у смислу члана 121. став 2. Устава, с обзиром да се та одредба односи на правне ситуације које су у току, а не и на тзв. "свршене правне чињенице", и као општа норма једнако се односи на сва лица у односној правној ситуацији.
Одлучивање о томе шта је "блажи закон" није питање о којем се може расправљати при оцени уставности норме закона којом се на општи начин уређује распон кривично.правне санкције за одређено кривично дело. Уставно.правно дејство блажег закона везано је искључиво за примену закона, а не значи ограничење законодавца да доношењем и изменама закона, прописује кривична дела и санкције, да одређује временско важење закона, па чак и са повратним дејством под условима утврђеним Уставом.
Међутим, о примени оспореног законског решења у систему кривичних санкција није надлежан да одлучује Уставни суд у смислу члана 125. Устава.