| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 28.06.2012 | Број: Уж-2579/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Шранка Јана из Кисача, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 2012. године, донео је
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Шранка Јана изјављена против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 1441/06 од 17. марта 2009. године, пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 1937/09 од 3. новембра 2009. године и решења Врховног касационог суда Гзз. 378/10 од 30. јуна 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба Шранка Јана изјављена против решења Општинског суда у Зрењанину П. 1441/06 од 17. марта 2009. године .
1. Јано Шранка из Кисача је 17. децембра 2009. године, преко пуномоћника Константина Ранкова, адвоката из Зрењанина, поднео Уставном суду уставну жалбу, која је допуњена 16. септембра 2010. године, против судских одлука наведених у изреци, због повреде уставних начела забране дискриминације и заштите људских и мањинских права и слобода, као и права на забрану ропства, положаја сличног ропству и принудног рада, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, права на наслеђивање и права на забрану дискриминације националних мањина зајемчених одредбама чл. 21. и 22, члана 26. став 3, члана 32. став 1 , чл. 36 . и 59. и члана 76. став 1. Устава Републике Србије . Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и н а повреду права из чл. 3, 17, 18, 23. и 49. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама , као и на повреду начела и права из чл. 1, 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту љ удских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију.
У прилог тврдњи да су му оспореном првостепеном и другостепеном пресудом повређена означена права, подносилац уставне жалбе истиче да је „ на расправи од 17. марта 2009. године предложио вештачење и да је суд на истој расправи његов предлог одбио, отклонио свако даље доказивање и расправу закључио“. Затим, да је у жалби изјављеној против оспорене првостепене пресуде указао Окружном суду у Зрењанину да је поступак Општинског суда у Зрењанину „којим одбија доказе ради вештачења не само незаконит него је и противуставан“ , те да је треба ло утврдити и проценити целокупну заоставштину на начин како је регулисао Закон о наслеђивању. Међутим, погрешан поступак првостепеног суда прихвата и Окружни суд „који је морао изјављеној жалби дати тзв. делотворни правни лек“ и интервенисати у кидањем првостепене пресуде. Уместо тога, другостепени суд такође налази да је тужбени захтев неоснован „јер тужилац није доказао вредност заоставштине која као основна чињеница опредељује висину нужног наследног дела“. У погледу оспореног решења Врховног касационог суда подносилац, позивајући се на праксу Уставног суда у предмету Уж - 60/2007, наводи да се тај суд морао упустити у мериторно одлучивање о изјављеном захтеву за заштиту законитости, будући да је, у конкретном случају, дошло до очигледних битних повреда одредаба парничног поступка. Стога је подносилац предложио Уставном суду да се пониште наведене судске одлуке и да се обавеже Република Србија да плати трошкове уставне жалбе , сходно важећој адвокатској тарифи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд указује да је Повеља о људским и мањинским правима и грађа нским слободама престала да важи 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије, који гарантује сва права и слободе утврђене Повељом, те се стога уставном жалбом може указивати само на повреду Уставом зајемчених права и слобода. Такође, Уставни суд указује да заштиту права гарантованих означеним одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода пружа и Устав Републике Србије, те се оцена постојања њихове повреде или ускраћивања врши у односу на релева нтне одредбе Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акт е и документа достављена уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Н а рочишту одржаном 17. марта 2009. године у предмету Општинског суда у Зрењанину П. 1441/06 на коме је и закључена главна расправа, оспореним решењем одбијен је предлог пуномоћника тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за извођење доказа вештачењем на „околност висине досада утврђених некретнина и покретнина, сходно одредби члана 43. Закона о насл еђивању".
Оспореном пресудом Општинског суда у Зрењанину П. 1441/06 од 17. марта 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд утврди да је уг овором о поклону закљученим између сада пок. Јованке Шранка, као поклонодавца и туженог И реда, као поклонопримца, а који је оверен од стране Општинског суда Зрењанин под бројем Ов. 1222/03 од 15. септембра 2003. године, повређено право тужиоца на нужни наследни део на заоставштини пок. Јованке Ш ранка, да се наведени уговор о поклону редуцира тако шт о би се утврдило да тужилац има право својине на идеалном делу од 1/6 дела непокретн ости која је била предмет тог уговора, те да се обавеже тужени И реда да је дужан трпети да се у јавним књигама укњижи ово п раво својине по основу повреде тужиочевог нужног дела, као и да се утврди да својину тужиоца чини 1/3 идеална дела покретних ствари и то: берач кукуруза, трактор „УРСУС“ рег. ознаке 7788, две приколице рег. ознаке ЗР 9134 „Победа" од 5т; рег. ознаке ЗР 9079, тракторска тањирача, косачица за детелину, елеватор за кукуруз, тракторска дрљача, дворедни плуг, тракторске грабуље, два коња, 23 краве музаре, 25 комада свиња, 8 крмача и 8 свиња тешких 200 кг, по правном основу заједничког стицања.
Оспореном пресудом Окружног суда у Зрењанину Гж. 1937/09 од 3. новембра 2009. године делимично је усвојена жалба тужиоца и преиначена је пресуда Општинског суда у Зрењанину П. 1441/06 од 17. марта 2009. године и то само у делу одлуке о парничним трошковима. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепена пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, те да је у погледу меритума ствари , на подлози потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, правилно одлучено о постављеном захтеву. Међутим, приликом одлучивања о парничним трошковима првостепени суд је неправилно применио материјално право, на шта се жалбом основано указује. Из чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку произлази: да је 1991. године тужилац закључио брак са сада покојном мајком тужених Јованком; да је у то време тужени И реда Миле био стар 16,5 година , а тужена ИИ реда Јелена 14 година.; да је тужилац већ тада био инвалидски пензионер, а Јованка је приходе остваривала моловањем уз накнаду; да је з бог тешке финансијске ситуације у породици, тужени И реда Миле од 15. године остваривао приходе радом у надници, а уз то похађао и средњу школу ко ју је завршио 1993. године; да је т ужена ИИ реда Јелена у време закључења брака њене мајке са очухом завршавала основну школу, али због недостатка финансијских средстава она средњу школу није уписала; да се тужилац након закључења брака доселио у кућу чију су власници били тужени по основу наслеђа иза бабе по покојном оцу; да се домаћинство тужених, које је у власништву имало 6 ланаца пољопривредног земљишта, од 1979. године бавило пољопривредом и узгојем стоке ; да се тужени Миле, након окончања школовања , запослио и радио око две године, пошто су тужилац и Јованка продали пољопривредну механизацију која је до тада постојала и он се од тада искључиво бави о пољопривредом и сточарством; да су тужилац и покојна Јованка од породичног пољопривредног земљишта радили један ланац земље, на коме су засејали виноград; да т ужилац и покојна Јованка своје приходе нису мешали са приходом туженог Милета, који се оженио; да је тужени Миле постепено од прихода који је остварио од пољопривреде куповао механизацију, која је предмет овог спора; да су у току кома сације извршене у катастарској општини Перлез током 1980. године тужени , у то време малолетни, унели у комасациону масу своје пољопривредно земљиште наслеђено од оца; да је из комасационе масе изнета парцела број 7606 од 1 ха 75 а 83 м2, која тада није писана на имена тужених, већ њихове мајке Јо ванке, као законског заступника; да је управо ово пољопривредно земљиште било предмет уговора о пок лону чију је редукцију тужилац тражи о; да је сада покојна Јованка умрла 9. октобра 2005. године, а поступак за расправљање њене заоставштине је прекинут и тужилац упућен на парницу. На подлози наведених чињеница првостепени суд је, с позивом на одредбе чл. 40 . и 42. Закона о наслеђивању, нашао да нема места редукцији уговора о поклону чији је предмет парцела 7606 од 1ха 75а 83м2 у КО Перлез, из разлога што тужилац није пружио доказе на околност вредности читаве заоставштине, која као основна чињеница опредељује висину нужног наследног дела. При утврђењу да мајка и очух нису чинили исто домаћинство са туженим Милетом и његовом породицом у време стицања у својину покретних ствари које су предмет овог спора, првостепени суд је нашао да тужиоцу по одредбама члана 168 . став 1 . и чл. 175. и 195. Породичног закона не припада својински удео на покретним стварима и стоци, које су се затекле у кући тужених у време смрти покојне Јованке.
Другостепени суд је закључио да се опширним ж албеним указивањем не доводе у сумњу чињенице да су материјалне прилике заједничког домаћинства, пре но што се тужени Миле осамосталио, биле толико скромне да нису омогућавале чак ни школовање обоје деце. При томе, економску основу живота у домаћинству чинила је кућа тужених, као и пољопривредно земљиште које су они наследили од свог оца, а Јованка и тужилац су продали постојећу пољопривредну механизацију. Затим да из утврђеног чињеничног стања следи и да је земљиште за пољопривредну производњу узимано у закуп, а потом и куповано у својину, тек када је тужени Миле стасао, а од тог времена датира и набавка спорних пољопривредних радила. Стога, једино чињеница да је тужилац по основу женидбе живео у кући тужених, те да је осим инвалидске пензије са супругом обрађивао један ланац винограда, не води закључку да покретна имовина која је предмет овог спора улази у режим заједничке имовине, у смислу одредбе члана 195 . Породичног закона. Такође, следи да је уговор о поклону Ов. 1222/03 од 15. септембра 2003. године само акт правне технике враћања у имовину првотуженог Милета површине пољопривредног земљишта ко је су он и друготужена Јелена, као малолетна лица, унели у комасациону масу, те на основу одред аба члана 40 . став 1, члана 48 . став 3 . и члана 50 . Закона о наслеђивању , нису испуњени услови за његову редукцију , јер нема података да је пок. Јованка имала ваљани правни основ за стицање својине на овој некретнини, која је добијена у поступку комасације као економски еквивалент за земљиште које су тужени унели у комасациону масу.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Гзз. 378/10 од 30. јуна 2010. године одбачен је као недозвољен захтев за заштиту законитости тужиоца изјављен против пресуда Окружног суда у Зрењанину Гж. 1937/09 од 3. новембра 2009. године и Оп штинског суда у Зрењанину П. 1441/06 од 17. марта 2009. године . У образложењу овог решења је, поред осталог, истакнуто да је Врховни касациони суд испитао дозвољеност поднетог захтева за заштиту законитости, па је нашао да је захтев недозвољен. Ово стога што је тужилац у захтеву за заштиту законитости формално навео да га изјављује и због битне повреде одредаба парничног послупка из члана 361. став 2. тачка 5 ) ЗПП, али из садржине поднетог захтева произилази да се искључиво указује на погрешну примену материјалног права и на постојање других битних повреда одредаба парничног поступка (члан 361. став 2. тач. 7) и 12) ЗПП).
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психи чког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да је забрањен принудни рад, а да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом (члан 26. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред зак оном и једнака законска заштита (члан 76. став 1.).
Закон о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/03) прописује: да нужним наследницима припада део заоставштине којим оставилац није могао располагати и који се назива нужним делом (члан 40. став 1.); да се н ајпре пописује и процењује целокупна имовина коју је оставилац имао у тренутку смрти, заједно са свим његовим завештајним (тестаменталним) располагањима, свим његовим потраживањима, па и оним према неком од наследника, изузев очигледно ненаплативим, па се од тако утврђене вредности одбија затим износ оставиочевих дугова, као и износ трошкова пописа и процене заоставштине и уобичајених трошкова његове сахране, затим се тако добијеном остатку додаје вредност свих поклона које је оставилац ма на који начин учинио неком од законских наследника, независно од тога ком наследном реду припадају и да ли могу и хоће да наследе, као и вредност поклона за које је оставилац наредио да се наследнику не урачунају у наследни део и к оначно, свему томе додаје се и вредност поклона које је оставилац у последњој години свог живота учинио онима који нису законски наследници (члан 48); да се п оклоном сматра свако одрицање од права, па и одрицање од наслеђа у корист одређеног наследника, отпуштање дуга, оно што је оставилац за живота дао наследнику на име наследног дела или због оснивања или проширења домаћинства или обављања занимања, као и свако друго бесплатно располагање (члан 50.).
Одредбом члана 195. став 1. Породичног закона ("Службени гласник РС", број 18/05) је прописано да имовина коју су заједно са супружницима односно ванбрачним партнерима стекли радом чланови њихове породице у току трајања заједнице живота у породичној заједници представља њихову заједничку имовину.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) је било прописано: да суд руководи главном расправом, испитује странке, изводи доказе, даје реч странкама, њиховим законским заступницима и пуномоћницима и објављује одлуке већа, те да против решења које се односи на руковођење расправом није дозвољена посебна жалба (члан 312. ст. 1. и 5.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је суд засновао своју пресуду на недозвољеним располагањима странака (члан 361. став 2. тачка 5)); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости против правноснажне судске одлуке по службеној дужности или на предлог странке (члан 413. став 1.); да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) тог закона (члан 417.); да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала (члан 3. став 3.); да је странка која је поднела предлог јавном тужиоцу за подизање захтева за заштиту законитости овлашћена да, у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости, сама изјави овај ванредни правни лек (члан 418.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе да је оспореним пресудама дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Пронина против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Из чињеничног стања утврђеног у оспореном парничном поступку произлази: да су тужени, као малолетна лица, наследили од оца пољопривредно земљиште које је било унето у комасациону масу; да им је из наведене комасационе масе надељена парцела - пољопривредно земљиште које је било економски еквивалент за земљиште које су тужени унели у комасациону масу и које је било уписано на име њихове мајке сада пок. Јованке, као њиховог законског заступника; да је наведено земљиште накнадно било предмет уговора о поклону закљученог између туженог и његове сада покојне мајке. Полазећи од наведених чињеница, Уставни суд не сматра арбитрарним став да пок. Јованка није ни имала сопствени правни основ за стицање својине на наведеној непокретности, која је била предмет уговора о поклону са њеним сином, а чија се редукција тражила у оспореном парничном поступку, па самим тим ово поклоњено земљиште није ни могло да чини предмет њене заоставштине. Стога је закључак другостепеног суда којим је оценио неоснованим тужбени захтев подносиоца у делу којим је тражио редукцију предметног даровног уговора због повреде права на нужни наследни део, уставноправно и чињенично утемељен. Коначно, Окружни суд у Зрењанину је и образложио зашто је овакав закључак сагласан са одредбама Закона о наслеђивању којима је регулисано шта чини заоставштину оставиоца.
Такође, Уставни суд сматра да су редовни судови изнели јасне и детаљне разлоге због којих сматрају да подносилац уставне жалбе нема право својине на покретним стварима, ближе означеним изреком првостепене пресуде, будући да те ствари не улазе у режим заједничке својине, у смислу одредбе члана 195. Породичног закона.
По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става другостепеног суда у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене другостепене пресуде. Стога је Уставни суд оценио да оспореним пресудама није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1, па је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11).
Уставни суд указује да није посебно ценио наводе подносиоца уставне жалбе, којима повреду права на правично суђење образлаже, пре свега, тиме да је Општински суд у Зрењанину најпре одбио његов предлог да се изврши вештачење како би се проценила вредност заоставштине његове пок. супруге, да би затим тај суд оспореном пресудом утврдио да је неоснован тужбени захтев у делу којим је тражена редукција предметног уговора о поклону због повреде права на нужни наследни део, јер подносилац уставне жалбе није доказао вредност заоставштине. Ово стога што Уставни суд сматра да, без обзира на ову контрадикторност, суштински није постојао разлог да се одреди предложено вештачење. Наиме, да би се вештачила вредност заоставштине, мора се претходно утврдити шта исту чини, а управо је то у овој парници и било спорно. Нашавши да је изведеним другим доказима чињенично стање довољно расправљено да би се могла донети мериторна - одбијајућа одлука о укупном тужбеном захтеву, првостепени суд је имао основ да све даље доказне предлоге странака не прихвати. Такође, другостепени суд је у оспореној пресуди, којом је правноснажно окончан предметни парнични поступак, дао у свему уставноправно прихватљиве разлоге зашто је, и по његовој оцени, неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресудама није повређено ни право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
Наиме, услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима је постојање различитих судских одлука код ис те чињеничне и правне ситуације, а из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу, није се могао извести за кључак да тај услов постоји.
Такође, Уставни суд је утврдио да су подносиоцу уставне жалбе у поступку који се против њега водио стајала на располагању правна средства за заштиту његових права и на закону заснованих интереса, и то жалба другостепеном суду , као редовно правно средство, а које је поднос илац уставне жалбе и искористио. Уставни суд указује да се правом на правно средство грађанима јемчи право да изјављивањем жалбе или другог прописаног правног средства траже од надлежног другостепеног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку, што не значи и јемство да ће изјављено правно средство бити и усвојено.
С обзиром на то да је у законито спроведеном судском поступку, који је окончан оспореном другостепеном пресудом , утврђено д а је постављени тужбени захтев подносиоца у целини неоснован, Уставни суд закључује да оспореним пресудама подносиоцу уставне жалбе није повређено ни право наслеђивања зајемчено одредбама члана 59. Устава.
6. Уставни суд је оценио да је оспорено решење Врховног касационог суда Гзз. 378/10 од 30. јуна 2010. године засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, те да њиме није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава.
Наиме, п рема наведеним одредбама Закона о парничном поступку, захтев за заштиту законитости може се изјавити само због апсолутне битне повреде правила поступка из члана 361. став 1. тачка 5) Закона о парничном поступку. Захтев за заштиту законитости не може се изјавити због других повреда правила поступка или услед погрешне примене материјалног права . Дакле, наводи садржани у захтеву за заштиту законитости морају се заснивати на разлозима којима се указује на то да је суд, одлуком која је предмет оспоравања у поступку по захтеву за заштиту законитости, дозволио диспозитивне процесне радње странака противне принудним прописима, јавном поретку и правилима морала.
Имајући у виду наведено, као и то да је подносилац уставне жалбе изјављеним ванре дним правним средством, у суштини, указивао на погрешну пр имену материјалног права и на друге повреде поступка, а не на апсолутно битну повреду поступка из члана 361. став 1. тачка 5) Закона о парничном поступку, Уставни суд сматра да оспореним решењем Врховног касационог суда , подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. П рема становишту Уставног суда, искључиво формално позивање подносиоца уставне жалбе на законом дозвољен разлог за изјављивање захтева за заштиту законитости, без суштинског чињеничног и правног утемељења, не чини само по себи овакав захтев дозвољеним ванредним правним средством, због чега је и постојао основ да се исти одбаци.
Такође, Уставни суд је ценио навод подносиоца да му је оспореним решењем Врховног касационог суда повређено право на једнаку заштиту пра ва из члана 36. став 1. Устава и утврдио да се доказ на који се подносилац позвао - правни став Уставног суда изражен у предмету Уж- 60/2007 не може довести у везу са оспореним решењем Врховног касационог суда Гзз. 378/10 од 30. јуна 2010. године. Наиме, Уставни суд је Одлуком Уж-60/2007 од 12. марта 2009. године усвојио уставну жалбу Културно-уметничког друштва „Петефи Шандор“ из Мужље и утврдио да је решењем Врховног суда Србије Сгзз. 92/07 од 1. фебруара 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство гарантовано одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије. У образложењу наведене одлуке Уставног суда је, између осталог, истакнуто да из образложења оспореног решења Сгзз. 92/07 од 1. фебруара 2007. године проистиче да је Врховни суд нашао да је захтев за заштиту законитости недозвољен из два разлога. Прво, „с обзиром да је изјављен против одлука против којих се по закону не може поднети“ и друго, „с обзиром да није заснован на законским разлозима због којих се овај ванредни правни лек може изјавити, а на основу целокупног чињеничног и правног основа произлази да пресуде против којих је изјављен нису засноване на недозвољеним располагањима“. Уставни суд је у Одлуци Уж-60/2007 од 12. марта 2009. године нашао да захтев за заштиту законитости није био недозвољен, ни према критеријуму судске одлуке која се њиме оспорава, нити према критеријуму законског основа за изјављивање, те да га Врховни суд Србије из датих разлога није могао одбацити, већ је морао мериторно одлучити о његовој основаности.
Сагласно наведеном, Уставни суд наглашава да између решења Врховног касационог суда Гзз. 378/10 од 30. јуна 2010. године оспореног у овом предмету и решења Врховног суда Србије Сгзз. 92/07 од 1. фебруара 2007. године оспореног у предмету Уж-60/2007, не постоји правни и чињенични идентитет у погледу разлога на којима се ова решења о одбацивању захтева за заштиту законитости заснивају. Овакав став Уставни су д је изнео и у својој Одлуци Уж - 58/2009 од 24. марта 2010. године, у тачки 5. образложења.
Уставни суд констатује да се систем правних лекова којима се врши контрола законитости судских одлука, а при том и претпоставке за њихово изјављивање, уређује законом. У том смислу, законско ограничење дозвољености ванредних правних средстава, па између осталих и захтева за заштиту законитости, за разлику од редовног правног средства - жалбе која је уставна категорија, може трпети ограничења. Законом предвиђени разлози за подношење захтева за заштиту законитости у парници крајње су рестриктивни. Јавни тужилац може да изјави ово ванредно правно средство само због тога што је суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака. Будући да странка у парничном поступку ово ванредно правно средство може изјавити само уместо јавног тужиоца, дакле супсидијарно, разлози због којих странка може да изјави овај ванредни правни лек нису ништа мање рестриктивни од разлога због којих то може да учини јавни тужилац. Како је, у конкретном случају, Уставни суд нашао да одбацивањем захтева за заштиту законитости као недозвољеног није повређено право подноси оца уставне жалбе на правично суђење, то је Суд оценио да подносиоцу тиме није повређено ни право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер Врховни касациони суд није имао нужне процесне услове да мериторно одлучује о поднетом правном леку.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. и члана 36. Устава, па је уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
Полазећи од навода уставне жалбе и садржине Уставом зајемченог права на наслеђивање из члана 59. Устава, Уставни суд констатује да нема основа за тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем Врховног касационог суда повређено наведено уставно право, јер тим решењем није мериторно одлучивано о праву на наслеђивање подносиоца, већ о испуњености процесних претпоставки за одлучивање о изјављеном захтеву за заштиту законитости.
7. У вези осталих означених повреда уставних права, на које указује подносилац уставне жалбе, а у односу на наведене пресуде и решење Врховног касационог суда, Уставни суд је утврдио:
- да нема основа за тврдњу да је оспореним судским одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, јер у уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због припадности словачкој националној мањини или неког његовог другог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела, односно права забране дискриминације из члана 21. и члана 76. став 1. Устава;
- да се одредбом члана 22. Устава не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је реч о једном од основних начела на којем, сагласно Уставу, почива остваривање свих Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода; стога је повреда овог начела акцесорне природе, јер може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе; у том смислу, да би Уставни суд у поступку по уставној жалби ценио да ли је оспорен им судским одлукама дошло до повреде наведеног начела, наводи подносиоца морају бити у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем конкретно означеног људског или мањинског права или слободе, а што у овом предмету није случај;
- да полазећи од навода уставне жалбе и садржине Уставом зајемчених права на забрану ропства, положаја сличног ропству и принудног рада из члана 26. став 3. Устава, нема основа ни за тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним актима повређено наведено уставно право, јер се садржина означеног права ни на који начин може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања у оспореном парничном поступку.
8 . У погледу оспореног реш ења донетог у предмету Општинског суда у Зрењанину П. 1441/06 на рочишту одржаном 17. марта 2009. године, којим је одбијен предлог пуномоћника подносиоца уставне жалбе за извођење доказа вештачењем, Уставни суд је утврдио да се ради о процесном решењу које се односи на руковођење расправом против које г није дозвољена посебна жалба, сагласно одредби члана 312. став 5 ) Закона о парничном поступку, који важио у време доношења наведеног решења.
Уставни суд указује да у парничном поступку о правима и обавезама странака суд одлучује пресудом, а не решењем којим се одбија предлог за извођење одређеног доказа. Решење кој им се одбија предлог за извођење доказа је једно од процесних решења које суд доноси у погледу тока парничног поступк а приликом руковођења расправом и против таквог решења није дозвољена посебна жалба, већ се исто може оспоравати само кроз жалбу против пресуде којом се мериторно одлучује о постављеним захтевима тужбе и противтужбе. Како оспорено решење не представља поје диначни акт којим је одлучивано о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, то је Уставни суд нашао да уставну жалбу треба одбацити у том делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
9 . На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ('“Службени гласник РС'“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић