| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 14.03.2013 | Број: ИУо-1541/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 4. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. марта 2013 . године, донео је
1. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену законитости одредаба чл. 19. и 30. Одлуке о јавним паркиралиштима („Службени лист града Шапца и општина Богатић, Владимирци и Коцељева“, бр. 6/09 и 9/09).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу Одлуке из тачке 1.
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба чл. 19. и 30. Одлуке о јавним паркиралиштима наведене у изреци, коју је донела Скупштина града Шапца. Подносилац иницијативе сматра да су оспорене одредбе члана 19. Одлуке, према којима корисник паркирања плаћа доплатну карту ако не купи паркинг карту или не плати паркирање електронским путем, у супротности са чланом 270. став 3. Закона о облигационим односима , пошто се, по његовом мишљењу, ради о уговорној обавези корисника паркирања, те доплатна карта представља уговорну казну која, сагласно наведеној законској одредби, не може бити уговорена за новчане обавезе. Оспоравајући законитост одредбе члана 30. Одлуке, подносилац иницијативе истиче да не постоји закон којим се уређује област кор ишћења јавног паркиралишта, па зато одлуком јединице локалне самоуправе није могао бити прописан прекршај, јер „суд суди искључиво на основу закона а не на основу одлуке “. Поред тога, оспорени члан 30. Одлуке , којим је прописан прекршај за радњу извршења из члана 19. Одлуке , по мишљењу иницијатора, није у сагласности ни са одредбом члана 65. Закона о безбедности саобраћаја на путевима који прописује обавезу возача да паркира возило на једном паркинг месту предвиђеном за паркирање, а за чију је повреду тим законом предвиђена и новчана казна за прекршај . Иако је поднетом иницијативом тражена и оцена уставности оспорених одредаба Одлуке, Уставни суд је, полазећи од тога да у иницијативи није наведена ниједна од одредаба Устава, као ни уставноправни разлози оспоравања, по поднетој иницијативи поступао као по захтеву за оцену законитости оспорених одредаба Одлуке.
Позивајући се на одредбе Закона о комуналним делатностима, Закона о локалној самоуправи, З акона о фина нсирању локалне самоуправе, као и Закона о облигационим односима, доносилац оспореног општег акта је у одговору достављеном на захтев Уставног суда, изнео разлоге због којих сматра да Одлука није несагласна са овим законима, посебно истичући да се доплатна карта плаћа због продуженог коришћења паркинг простора, и то на привилегован начин, те у том смислу не представља уговорну казну , већ накнаду за одговарајућу (комуналну) услугу, тј. повлашћено паркирање .
У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио да је оспорену Одлуку о јавним паркиралиштима („Службени лист града Шапца и општина Богатић, Владимирци и Коцељева“ бр. 6/09 и 9 /09), донела Скупштина града Шапца, на основу члан а 4. став 2. Закона о кому налним делатностима („Службени гласник РС“, бр. 16/97 и 42/98), те да су Одлуком уређени услови и начин организовања послова у обављању комуналне делатности коришћења, уређења и одржавања јавних паркиралишта, начин наплате таксе за коришћење јавних паркиралишта, као и услови за обављање послова премештаја непрописно паркираних и напуштених возила на т ериторији града Шапца. Одлуком је , између осталог, прописано да је корисник јавног паркиралишта дужан да купи паркинг карту, у њу правилно унесе потребне податке и видљиво је истакне с унутрашње стране предњег ветробранског стакла возила или да плати паркирање електронским путем на прописан начин (члан 17. тачка 1.). Оспореним чланом 19. Одлуке, у ставу 1, је прописано да је корисник који поступа супротно одредбама члана 17. став 1. тачка 1. ове одлуке дужан да плати доплатну карту према ценовнику Предузећа, док је осталим одредбама члана 19. Одлуке уређено издавање налога за плаћање доплатне карте, обавезе корисника паркирања и последице непоступања по налогу. Оспореним чланом 30. Одлуке је прописана новчана казна за прекршај за правно лице, предузетника и физичко лице ако користи паркиралиште на начин супротан, поред осталог, и члану 19. став 6. Одлуке.
Уставни суд констатује да је у поступцима оцене уставности и законитости истоврсних општих аката јединица локалне смоуправе, који су вођени у време важења Закона о комуналним делатностима из 1997. године („Службени гласник РС“, бр. 16/97 и 42/98), донео одлуке којима је утврдио да прописивање доплатне карте коју је дужан да плати корисник паркирања ако не користи паркинг место на начин предвиђен тим општим актом, није у сагласности са Уставом и законом. Оцена Уставног суда била је заснована на одредбама тада важећег закона којим се уређује област комуналних делатности и пружање комуналних услуга, а којима није била предвиђена могућност наплате посебне цене за коришћење комуналне услуге на начин који је у супротности са прописима којима се та комунална делатност уређује. Међутим, како је наведени Закон о комуналним делатностима престао да важи ступањем на снагу новог Закона о комуналним делатностима („Службени гласник РС“, број 88/11), а Уставни суд, полазећи од одредаба члана 167. Устава Републике Србије оцену законитости општих аката врши у односу на закон који је на снази, за испитивање постојања разлога за покретање поступка за оцену законитости оспорене Одлуке од значаја је одредба члана 25. став 3. важећег Закона о комуналним делатностима којом је предвиђено да јединица локалне самоуправе може прописати да се у поступку контроле коришћења комуналне услуге наплаћује посебна цена за случај коришћења комуналне услуге на начин који је у супротности са прописима којима се уређује та комунална услуга.
Имајући у виду наведено, те чињеницу да је оспореним чланом 19. Одлуке доплатна карта, као посебна цена за коришћење комуналане услуге, предвиђена управо за случај када је комунална услуга јавног паркирања коришћена на начин који је супр отан претходно прописаном начину, Уставни суд налази да доносилац оспореног општег акта није изашао изван Законом утврђених граница свог овлашћења да уређује начин вршења контроле коришћења и наплате комуналне услуге. Пошто се оспореном Одлуком ближе уређују односи у области обављања једне од комуналних делатности, Уставни суд указује да су за оцену законитости одредаба овог општег акта од значаја одредбе Закона о комуналним делатностима, а не одредбе Закона о облигационим односима на које се позива иницијато р, пошто и из одредаба члана 23. Закона о облигационим односима следи да се тај закон не примењује на облигационе односе уређене посебним законом.
Захтев за оцену законитости одредбе члана 30. Одлуке којом је прописан прекршај за поступање супротно, поред осталих, одредби члана 19. став 6. Одлуке, подносилац заснива, пре свега, на погрешном схватању да се прекршаји могу прописати само законом, а не и актом јединице локалне самоуправе. С тим у вези Уставни суд указује да је чланом 4. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09) изричито одређено да се прекршаји могу прописивати и одлуком скупштине општине, скупштине града и скупштине града Београда и да ови органи могу прописивати прекршајне казне и заштитне мере за повреду прописа које они доносе у оквиру своје надлежности утврђене Уставом и законом , из чега следи да се одлуком јединице локалне самоуправе којом се уређује обављање комуналне делатности могу прописати прекршаји за повреде одговарајућих одредаба тог акта. Коначно, Уставни суд констатује да се наводи иницијатора везани за одредбу члана 30. Одлуке не могу довести у правну везу са одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима на које се позива у иницијативи, пошто су Законом и Одлуком као радње прекршаја предвиђена различита противправна понашања.
Полазећи од свега изложеног Уставни суд, поводом поднете иницијативе, није нашао основа за покретање поступка за оцену законитости оспорених одредаба Одлуке, па је иницијативу одбацио , сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 - Одлука УС ).
Будући да је у овој ствари донео коначну одлуку, Уставни суд је, на основу одредбе члана 56. тачка 3) Закона о Уставном суду, одбацио захтев за обуставу извршења појединачног акта или радње донете на основу оспорених одредаба Одлуке.
Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић