| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 01.06.2017 | Број: Уж-7494/2015 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови В ећа, у поступку по уставној жалби Татари Сабита из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. јуна 2017. године, донео је
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Татари Сабита изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године у потврђујућем делу.
2. Одбацује се уставна жалба Татари Сабита изјављена против преиначујућег дела пресуде из тачке 1.
1. Татар Сабит из Новог Сада поднео је Уставном суду, 17. новембра 2015. године, преко пуномоћника Милана Калуђерског, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи : да је правни претходник тужилаца 1994. године са Водопривредним предузећем „Шајкашка“ закључио ништав уговор о замени непокретности које су биле предмет поступка који је претходио уставној жалби; да је пре покретања парничног поступка који се оспорава уставном жалбом Водопривредно предузеће „Шајкашка“ против тужених, међу којима и против подносиоца уставне жалбе, водио парнични поступак ради предаје поседа спорних парцела који је прав носнажно окончан доношењем пресуде којом су обавезани тужени да наведеном тужиоцу предају у државину део катастарске парцеле број 4278, КО Ветерник, те да успоставе пређашње стање на спорном делу парцеле тако што ће је ослободити од свих лица и ствари, а на основу које је покренут и поступак принудног извршења; да су у току наведеног извршног поступка Водопривредно предузеће „Шајкашка“, као извршни поверилац и извршни дужници, међу којима и подносилац уставне жалбе, постигли споразум да ће се извршни дужници добровољно иселити када извршни поверилац њима обезбедити неку другу примерену локацију ; да извршним дужницима није обезбеђена друга локација, те да стога, тужиоци нису могли стећи право својине на предметним парцелама, нити су се могли уписати као власници у одговарајуће јавне књиге ; да су се стекли законски услови да тужени стекну својину на предметним парцелама путем одржаја ; да је другостепени суд преиначио првостепену пресуду у делу у којем то није било могуће; да подносиоцу уставне жалбе није било омогућено да у спроведеном парничном поступку користи свој језик. Подносилац је предложио да Уставни суд утврди да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године њему повређена означена уставна права, те да се та пресуда поништи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Пресудом Основног суда у Новом Саду П. 4917/12 од 8. априла 2013. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Сл авице Арамбашић, Ђорђа Кривокуће и Вере Кривокућа , па су обавезани тужени од 3. до 6. реда Татари Садик, Татари Тефик, Шакоди Бећир и Татари Сабит , овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцима предај у у посед катастарске парцеле бр. 4278/1, 4278/ 2, 4278/ 3, 4278/4, 4278/5 и 4278/6, КО Ветерник и обавезани су наведени тужени да уклоне све објект е који су саграђени на тим парцелама, док је одбијен тужбени захтев у односу на тужене 1. и 2. реда Татари Самија и Татари Седефина.
Одлучујући о жалби тужених од 3. до 6. реда изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 4917/12 од 8. априла 2013. године, Апелациони суд у Новом Саду је решењем Гж. 3534/13 од 8. маја 2014. године укинуо наведену првостепену пресуду у делу којим је усвојен тужбени захтев у односу на тужене од 3. до 6. реда, као и одлуке о трошковима поступка која се односи на те тужене.
У поновном поступку, пуномоћник тужилаца је 3. јула 2014. године поднео поднесак са коначно опредељеним тужбеним захтевом – преиначена је тужба тако што су тужиоци тужбени м захтев ом обухватили поред кат астарских парцела бр. 4278/1, 4278/ 2, 4278/ 3, 4278/4, 4278/5 и 4278/6, КО Ветерник и катастарске парцеле бр. 4278/43, 4278/44 и 4278/45, КО Ветерник , усмеравајући тужбени захтев ка свим туженима.
Пресудом Основног суда у Новом Саду П. 4529/14 од 16. септембра 2014. године, која је исправљена решењем истог суда од 27. фебруара 2015. године, одбачена је тужба тужилаца у делу захтева којим се тражи предаја парцела ближе описаних у ставу првом изреке; ставим другим изреке делимично је усвојен тужбени захтев у непресуђеном делу, те су ставом трећим изреке обавезани тужени Татари Садик, Татари Тефик, Шакоди Бећир и Татари Сабит да тужиоцима предају кат астарске парцеле бр. 4278/2, 4278/3, 4278/44 и 4278/45, КО В етерник, слободне од лица и ствари, под п ретњом принудног извршења; ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца у делу којим су тражили да суд обавеже тужене 1. и 2. реда Татари Самија и Татари Сефедина да тужиоцима предају и кат астарске парцеле бр. 4278/43, 4278/44 и 4278/45, КО В етерник, потом у делу захтева којим тужиоци тражили да суд обавеже тужене Татари Садика, Татари Тефика, Шакоди Бећира и Татари Сабита д а предају тужиоцима кат астарске парцеле бр. 4278/1, 4278/4, 4278/5, 4278/6 и 4278/43, КО В етерник, као и у делу којим су тражили да су д обавеже тужене Татари Сабита, Татри Садика и Татари Тефика да уклоне све објекте саграђене на катастарским парцелама бр. 4278/1, 4278/4, 4278/5, 4278/6 и 4278/43, КО В етерник, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, или ће то тужиоци учинити на њихов рачун; ставом петим изреке обавезани су тужени од 3. до 6. реда да тужиоцима надокнаде трошкове поступка и обавезани су тужиоци да привременом заступнику туженог 2. реда на име трошкова заступања исплате износ од укупно 119.250,00 динара, под п ретњом принудног извршења.
У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је 28. септембра 1994. године закључен уговор о замени непокретности између Водопривредног предузећа „Шајкашка“ и правног претходниха тужилаца Тодора Кривокуће; да је у члану 1. наведеног уговора констатовано да Водопривредно предузећа „Шајкашка“ , као носилац права коришћења даје без накнаде другој у говорној страни Тодору Кривокући катастарску парцелу број 4278, КО Ветерник, у укупној површини од 3 ха 25 а и 78 м2 у замену за катастарску парцелу број 1557, КО Степановићево, у укупној површини од 02 ха 86 а и 12 м2 власништво Тодора Кривокуће; да је у члану 2. уговора наведено да уговорне стране дају своју сагласност да се право власништва , односно коришћења на парцелама наведеним у члану 1. уговора може укњижити у земљишним књигама без икаквог терета; да је чланом 3. уговора констатовано да у посед предметних непокретности уговорне стране ступају одмах по потписивању овог у говора; да су уговорне стране своје потписе на уговору овериле пред Општинским судом у Новом Саду; да је на основу даровног уговора од 31. маја 1995. године, Тодор Кривокућа пренео право својине на спорним парцелама на свог сина – тужиоца 2. реда Ђорђа Кривокућу, а он је новим уговором о поклону од 26. јануара 2001 . године исте парцеле поклонио својој ћерки – тужиљи 1. реда Славици Кривокућа, док је за себе и своју супругу - тужиљу 3. реда Веру Кривокућа, задржао право доживотног плодоуживања; да је 17. марта 2010. године Републички геодетски завод, Комисија за излагање на јавни увид података о непокретностима и правима на њима за КО Ветерник сачинила записник у поступку излагања података о непокретностима и утврђивању права терета и ограничења на непокретностима уписаним у привремени лист непокретности у коме је наведено да је тужиља Славица Арамбашић власник катастарских парцела бр. 4278/1, 4278/2, 4278/3, 4278/4, 4278/5, 4278/6, 4278/43, 4278/44 и 4278/45, КО В етерник и породичних стамбе нених зграда саграђених на кат астарским парце лама бр. 4278/1 и 4278/5, КО В етерник, на основу даровног уговора од 26. јануара 2001 . године којим је на наведеним непокретностима укњижено право доживотног плодоуживања у корист Тодора Кривокуће и његове супруге Вере Криво кућа; да је у истом записнику, Комисија констатовала да су породичне стамбенене зграде саграђене на кат астарским парцелама бр. 4278/1 и 4278/5, КО В етерник, саграђене без грађевинске и употребне дозволе, као и да других терета нема; да ни правни претходник тужилаца, ни тужиоци никада нису ушли у посед предметних парцела, будући да су тужени у моменту закључења уговора о замени већ били у поседу предметних парцела у којем су се налазили од 1977. године; да је 12. маја 1977. године, закључен купопродајни уговор између Милорада Данковића, као продавца и правног претходника тужених, оца тужених 1, 2, 3, 4. и 6. реда Татари Саита, као купца; да је у члану 1. тог уговора, наведено да продавац продаје, а купац купује непокретност која се налази у КО Ветерник у површини од око 4 квадрата (400 кв.хв.) 1439 м2, која није ни у земљишним књигама, ни у катастру спроведена на продавца, јер ју је он купио од ранијег власника који није био грунтовни власник; да је у члану 2. уговора наведено да купац ступа у посед сутрадан по склапању уговора; да тај уговор није оверен; да је пред Општинским судом у Новом Саду вођен парнични поступак по тужби Водопривредног предузећа „Шајкашка" против тужених Татари Самија, Татари Сефедина, Татари Сабита, Татари Садика и Татари Тефика, у коме је донета прав носнажна пресуда П. 2437/99 од 16. септембра 1999. годинме којом су обавезан тужени у том поступку да тужиоцу том поступку предају у државину део катастарске парцеле број 4278, КО Ветерник, и то у дужини од 150 м, односно укупно 82 ара, те да успоставе пређашње стање на спорном делу парцеле тако што ће је ослободити од свих лица и ствари и уклонити – порушити све бесправно подигнуте објекте, како оне за становање, тако и помоћне објекте и да одстране остатке грађевинског материјала о свом трошку у року од 30 дана од дана правноснажности ове пресуде, а уколико у том року не поступе по наведеном тужбеном захтеву (уклањање објеката), да су дужни да омогуће тужиоцу у том поступку да изврши несметано рушење и уклањање наведених објеката који се налазе у спорном делу наведене парцеле са својим машинама и о свом трошку; да тужени у том поступку нису у року добровољно испунили своју обавезу из наведене пресуде , па је Водопривредно предузеће „Шајкашка" као поверилац подне ло предлог за извршење против Татари Самија, Татари Сефедина, Татари Сабита, Татари Садика и Татари Тефика, као дужника, те је Општински суд у Новом Саду 21. августа 2000. године донео решење о извршењу којим је дозволио предложено извршење принудним увођењем повериоца у посед дела катастарске парцеле број 4278, КО Ветерник, и то рушењем и уклањањем стамбених и помоћних објеката на наведеном делу парцеле и уклањањем остатака грађевинског материјала који остане после рушења објеката, све од стране повериоца његовим машинама и о његовом трошку, уз обавезу дужника да омогуће повериоцу несметано рушење и уклањање наведених објеката, а по потреби и уз присуство полиције; да је према садржини записника Општинског суда у Новом Саду од 26. јануара 2001. године, констатовано да су поверилац и дужници постигли споразум да ће се дужници добровољно иселити, да ће реализација исељења бити остварена до пролећа 2001. године и да ће поверилац у том смислу обезбедити примерену нову локацију за дужнике; да је решењем Општинског суда у Новом Саду од 20. марта 2002. године извршни поступак обустављен, јер поверилац није у року од осам дана од дана добијања закључка суда, ставио даље предлоге за вођење поступка; да је 4. октобра 2000. године тужилац 2. реда Ђорђе Кривокућа сачинио понуду насловљену на адвоката Томислава Милића, ради разрешења свих спорних односа између Водопривредног предузећа „Шајкашка“, као повериоца, и Татари Самија, Татари Сефедина, Татари Сабита, Татари Садика и Татари Тефика, као дужника; да је у овој понуди навео да је заинтересован да се на најбржи и најкоректнији начин разреше сви спорни односи између наведеног предузећа и напред означених дужника и да је постигао спораз ум са поменутим предузећем да он нађе разрешењ е са дужницима, тако што ће пребијањем својих потраживања са Водопривредним предузећем „Шајкашка" постићи споразум са дужницима и уместо тог предузећа , дужницима предати у својину једно своје земљиште и накнадити им трошкове око њиховог пресељења и пресељења њихових објеката на нову локацију; да је Ђорђе Кривокућа навео да има сазнања да је именовани адвокат пуномоћник наведених дужника у извршном предмету који се водио пред Општинским судом у Новом Саду И. 1269/2000; да је тужилац 2. реда Ђорђе Кривокућа у више наврата захтевао предају поседа од тужених, који нису хтели да се иселе, нити су прихватили његову понуду. Такође се указује да су Татари Садик, Татари Тефик, Шакоди Бећири, Татари Сабит и Татари Сами поднели тужбу ради утврђења ништавости уговора о замени непокретности закљученог узмеђу Водопривредног предузећа „Шајкашка“ и правног претходника тужилаца, те утврђења да су тужени ст екли право својине на катастарским парцелама бр. 4278/1, 4278/2, 4278/4, 4278/5 и 4278/6, по основу градње на туђем земљишту.
Првостепени суд није прихватио наводе тужених да су они од 1977. године у несметаном поседу предметних парцела, као и да их нико није узнемиравао у мирном и несметаном поседу кат астарске парцеле број 4278 , КО Ветерник , те да су у свему били савесни. Ово стога што је у поступку утврђено да је Водопривредно предузеће „Шајкашка“ од које је правни претходник тужилаца стекао право својине на предметним парцелама по основу уговора о замени непокретности против тужених Татари Самија, Татари Сефедина, Татари Сабита, Татари Садика и Татари Тефика водио парнични поступак ради предаје поседа спорних парцела који је правоснажно окончан доношењем пресуде којом су обавезани тужени да тужиоцу у том поступку – Водопривредном предузећу „Шајкашка“ предају у државину део катастарске парцеле број 4278, КО Ветерник, те да успоставе пређашње стање на спорном делу парцеле тако што ће је ослободити од свих лица и ствари и уклонити - порушити све бесправно подигнуте објекте, а на основу које је покренут и поступак принудног извршења. Поред тога, у поступку је утврђено да је тужилац 2. реда у више наврата захтевао предају поседа од тужених, а да тужени нису хтели да се иселе нити су прихватили понуду тужиоца 2. реда од 4. октобра 2000. године, стављену у циљу мирног решења међусобних односа парничних странака у вези са предметним парцелама , за коју понуду тужени и сами признају да је учињена. У том смилу тужени нису били савесни за све време рока потребног за одржај, нити су били законити држаоци предметних парцела.
Против првостепене пресуде тужиоци и тужени од 3. до 6. реда су изјавили жалбе. Тужиоци су побијали првостепену пресуду, у делу у ком је одбијен њихов тужбени захтев у односу на тужене од 3. до 6. реда, док су тужени од 3. до 6. реда побијали ту пресуду у делу у ком је усвојен тужбени захтев.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године усвојена је жалба тужилаца, док је жалба тужених од 3. до 6. реда одбијена као неоснована, па је пресуда Основног суда у Новом Саду П. 4529/14 од 16. септембра 2014. године, исправљена решењем истог суда од 27. фебруара 2015. године:
- преиначена у побијаном одбујајућем делу , тако што су обавезани тужени Татари Садик, Татари Тефик, Шакоди Бећири и Татари Сабит да предају тужиоцима парцеле бр. 4278/1, 4278/4, 4278/5, 4278/6 и 4278/43, као и да тужени Татари Сабит, Татари Садик и Татари Тефик уклоне све објекте саграђене на тим парцелама , све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, или ће то тужиоци учинити на њихов рачун;
- потврђена у усвајајућем делу којим су обавезани тужени Татари Садик, Татари Тефик, Шакоди Бећир и Татари Сабит да тужиоцима Славици Арамбашић, Ђорђу Кривокући и Вери Кривокући предају у посед парцеле бр. 4278/2, 4278/3, 4278/44 и 4278/45, ослобођене од лица и ствари, као и да им накнаде трошкове поступка у укупном износу од 371.500,00 динара, све у року од 15 дана да дана правноснажности пресуде, под претњом извршења;
- преиначена и у делу одлуке о трошковима поступка, тако што су обавезани тужиоци да исплате привременом заступнику туженог 2. реда на име трошкове заступања износ од 21.000,00 динара, док је за износ трошкова преко 21.000,00 динара до досуђених 119.250,00 динара првостепена пресуда укинута.
У образложењу ове пресуде је наведено да Апелациони суд налази да се неосновано тужени 3. до 6. реда жале на одлуку првостепеног суда којом су обавезани да предају тужиоцима у посед, ослобођене од лица и ствари, катастарке парцеле бр. 4278/2, 4278/3, 4278/44 и 4278/45, КО Ветерник, јер је првостепени суд утврдио да је тужиља Славица Арамбашић титулар права својине, а тужиоци Ђорђе Кривокућа и његова супруга Вера титулари права доживотног плодоуживања на овим парцелама, које су у фактичком поседу тужени х 3. до 6. реда и исти их користе без правног основа. Чињеница коју тужени истичу у жалби да тужиоци нису никада били у фактичком поседу предметних парцела не утиче на њихово право да као власници, односно плодоуживаоци траже својинскоправну заштиту , у смислу одредбе члана 37. Закона о основама својинскоправних односа, како то правилно закључује и првостепени суд. Будући да су тужиоци доказали право својине и плодоуживања на предметним парцелама и чињеницу да се тужени 3. до 6. реда налазе у фактичком поседу истих, одлука првостепеног суда о предаји поседа предметних парцела тужиоцима се показује као правилна и законита и ничим доведена у сумњу жалбом тужених.
У односу на захтев тужилаца да им тужени 3. до 6. реда предају у посед парцеле бр. 42781/1, 4278/4, 4278/5, 4278/6 и 4278/43, КО Ветерник, уз обавезу тужених Татари Сабита, Садика и Тефика да уклоне све бесправно саграђене објекте на овим парцелама, основано се жалбом тужилаца указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право кад је у том делу одбио као неоснован тужбени захтев, па је у том делу преиначио првостепену пресуду.
4. Одредбама Устава, које подносилац у уставној жалби означава као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) је прописано : да савестан и законити држалац покретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком три године, да савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, да савестан држалац покретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст 1. до 4.); да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари, да власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог, да право на подношење тужбе из става 1. овог члана не застарева (члан 37.).
Одредбом члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) је прописано да против правноснажне пресуде донете у другом степену, странке могу да изјаве ревизију у року од 30 дана од дана достављања пресуде, односно да је ревизија увек дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака.
Прелазним и завршним одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13 -Одлука УС) било је прописано: да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09) (члан 506. став 1.); да ако је у поступцима из става 1. овог члана после ступања на снагу овог закона пресуда, односно решење којим се окончава поступак укинуто и враћено на поновно суђење, поновни поступак спровешће се по одредбама овог закона (члан 506. став 1.); да овај закон ступа на снагу 1. фебруара 2012. године (члан 508.).
Одредбом члана 23. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) је прописано да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 и 74/13), а није окончан пре ступања на снагу овог закона, спрове сти се по о дредбама овог закона. Наведени Закон је ступио на снагу 31. маја 2014. године.
Закључцима усвојеним на седницама Грађанског одељења Врховног касационог суда од 3. и 10. марта 2015. године је, поред осталог, утврђено да се Закон о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) примењује ако је правноснажна одлука донета у другом степену после 31. маја 2014. године, а парнични поступак покренут после 1. фебруара 2012. године, односно ако је одлука којом се окончава поступак укинута и предмет враћен на поновно суђење после 1. фебруара 2012. године.
Према допунама закључака о дозвољености ревизије, усвојеним на седницама Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаним 10. новембра и 8. децембра 2015. године, ако је поступак покренут после 1. фебруара 2012. године, односно ако је првостепена одлука којом се окончава поступак укинута и предмет враћен на поновно суђење после 1. фебруара 2012. године, другостепени суд одлуком донетом после 31. маја 2014. године преиначио одлуку и одлучио о захтевима странака или усвојио жалбу, укинуо одлуку и одлучио о захтевима странака, изузев ако се ради о трошковима поступка или камати као споредним потраживањима, о споровима мале вредности, о парницама због сметања државине или ако је посебним законом прописано да ревизија није дозвољена, дозвољеност ревизије треба ценити према одредбама става 1. тач. 2. и 3. члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку. Није увек дозвољена ревизија по члану 403. ЗПП у случају преиначења првостепене одлуке од стране другостепеног суда, већ само у ситуацији када је ревизију изјавила странка којој је због преиначења првостепене пресуде против које није изјавила жалбу, њено право ускраћено, односно смањено.
5. Уставни суд је са становишта истакнуте повреде права на правично суђење најпре разматрао оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године , у делу којим је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П. 4529/14 од 16. септембра 2014. године, исправљена решењем истог суда од 27. фебруара 2015. године, тј. у делу којим је прав носнажно одлучено о тужбеном захтев у који је био усмерен на предају поседа кат астарских парцела бр. 4278/2, 4278/3, 4278/44 и 4278/45, КО В етерник, на којима не постоје изграђени објекти.
У том смислу, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд налази да је Апелациони суд у Новом Саду дао јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за став да, између осталих, и подносилац уставне жалбе треба да преда тужиоцима у посед, ослобођене од лица и ствари, кат астарске парцеле бр. 4278/2, 4278/3, 4278/44 и 4278/45, КО Ветерник, будући да је у предметном парничном поступку утврђено да је тужиља Славица Арамбашић титулар права својине, а тужиоци Ђорђе Кривокућа и његова супруга Вера титулари права доживотног плодоуживања на овим парце лама, а да власник , у смислу члана 37. Закона о основама својинскоправних односа, може увек захтевати од држаоца повраћ ај индивидуално одређене ствари, односно да плодоуживалац може захтевати да користи ствар. С тим у вези, по оцени Уставног суда, правно је утемељен закључак поступајућих судова да, иако су тужени, међу којима и подносилац уставне жалбе, били у фактичком поседу спорних парцела од 1977. године, у конкретном случају, то није могло да доведе до стицања својине на спорним парцелама путем одржаја. Ово стога што су поступајући судови правно аргументовано образложили зашто , поред осталог, и подносилац на којем је био терет доказивања, није доказао да је био савестан за све време рока потребног за одржај, нити да је био законит држалац наведених парцела, у смислу члана 28. Закона о основама својинскоправних односа . Такође, Уставни суд констатује да у парничном поступку који је претходио уставној жалби није одлучивано о правној ваљаности уговора о замени непокретности из 1994. године закљученог између Водопривредног предузећа „Шајкашка“ и правног претходника тужилаца који је за предмет имао спорне парцеле, односно није одлучивано о законитости уговора о поклону којима је након наведеног уговора о замени располагано тим непокретностима. Међутим, Уставни суд указује да из образложења пресуде Основног суда у Новом Саду П. 4529/14 од 16. септембра 2014. године, исправљене решењем истог суда од 27. фебруара 2015. године, произлази да је, поред осталих, подносилац уставне жалбе поднео тужбу Основном суду у Новом Саду ради утврђења ништавости поменутог уговора о замени непокретности из 1994. године и утврђења права својине на кат астарским парцелама бр. 4278/1, 4278/2, 4278/4, 4278/5 и 4278/6, КО В етерник (поводом које је формиран предмет П. 1649/12), али да подносилац није доставио доказе да је тај поступак окончан и да је евентуално утврђена ништавост уговора, односно својина на тим кат парцелама.
Поред тога, Уставни суд указује да споразум постигнут у извршном поступку између Водопривредног предузећа „Шајкашка“, као извршног повериоца, и поред осталих, подносиоца уставне жалбе, као извршног дужника, према којем ће се извршни дужници добровољно иселити са спорних парцела ако им извршни поверилац обезбедити нову примерену локацију није пос тигнут и са тужиоцима, а да је уговором о замени непокретности закљученог између Водопривредног предузећа „Шајкашка“ и правног претходниха тужилаца констатовано да уговорне стране дају своју сагласност да се одговарајућа права на предметним парцелама (међу којима и на спорним парцелама) могу укњижити у земљишним књигама без икаквог терета.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је Апелациони суд у Новом Саду у оспореној пресуди, у делу којим је прав носнажно одлучено о тужбеном захтеву који је био усмерен на предају поседа кат астарских парцела бр. 4278/2, 4278/3, 4278/44 и 4278/45, КО В етерник, дао правно-логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу у делу којим се оспорава потврђујући део пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца о томе да му је оспореном пресудом повређено право на имовину не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о учињеној повреди права из члана 58. Устава, имајући у виду да подноси лац повреду тог права, у суштини, образлаже истим наводима којима образлаже и повреду права на правично суђење.
Коначно, Уставни суд напомиње да се ов ом одлуком не прејудицира одлука у поступку који се води пред Основном суду у Новом Саду у предмету П. 1649/12.
6. Разматрајући пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године, у преиначујућем делу , Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе, сагласно одредбама члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13 -Одлука УС и 55/14), имао право да против преиначујућег дела пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године и зјави ревизију, као ванредно правно средство, будући да је пресуда Основног суда у Новом Саду П. 4917/12 од 8. априла 2013. године у усвајајућем делу, у коме се односила и на подносиоца, била укинута и предмет враћен на поновно суђење после 1. фебруара 2012. године, а другостепени суд је одлуком донетом после 31. маја 2014. године преиначио одлуку и правноснажно одлучио о захтевима странака, као и да је преиначујућим делом оспорене другостепене пресуде одлучено, поред осталог, и о тужби подносиоца која је преиначена 3. јула 2014. године.
Како из навода уставне жалбе и документације која је уз њу достављена не произлази да је подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суду против преиначујућег дела пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 522/15 од 9. септембра 2015. године користио право на ревизију, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у делу којим се оспорава другостепена пресуда у преиначујућем делу , јер нису испуњене Уставом утврђене претп оставке за вођење поступка, па је решио као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду наведене Закључке усвојене на седницама Грађанског одељења Врховног касационог суда од 3. и 10. марта 2015. године, као и допуне Закључака о дозвољеност ревизије од 10. новембра и 8. децембра 2015. године, те чињеницу да је тек објављивањем тих ставова Врховни касациони суд јасно утврдио у којим случајевима је ревизија дозвољена, Уставни суд је становишта да подносилац уставне жалбе стога не сме сносити штетне последице, те да, сагласно одредби члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, у року од 30 дана од дана пријема ове одлуке, може изјавити ревизију Врховном касационом суду против преиначујућег дела оспорене другостепене пресуде (видети Решење Уставног суда Уж-3367/2015 од 10. маја 2016. године).
7. У погледу уставних гаранција из члана 199. Устава да свако има право да користи свој језик у поступку пред судом, другим државним органом или организацијом која врши јавна овлашћења, када се решава о његовом праву или обавези, подносилац уставне жалбе, сем паушалних навода, није пружио никакве доказе да му у поступку који је вођен пре подношења уставне жалбе није било омогућено да користи свој језик, поготову у ситуацији када је током целог парничног поступка, почевши од врло детаљно датог одговора на тужбу на српском језику, био заступан од стране стручног лица, те када је и у овом уставносудском поступку потписао специјално пуномоћје адвокату за заступање састављено управо на српском језику.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић