| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 27.03.1999 | Број: Кзз.40/97 |
| Абстракт: | |||
Ступањем на снагу Закона о средствима у својини Републике Србије ("Службени гласник РС", бр.53/95, 3/96, 54/96 и 32/97), појавило се као спорно, између осталог, и питање да ли у имовинско-правним споровима Републичко јавно правобранилаштво има положај законског заступника јавних служби (установа и јавних предузећа) које су корисници средстава у државној својини.
Приликом заузимања става о овом питању пошло се од меродавних одредби већег броја закона који, на посредан или непосредан начин, дају одговор на ово питање.
Закон о средствима у својини Републике Србије одређује која су све средства у државној својини.
То су, између осталог, непокретност и друга средства која су на основу закона донетих до ступања на снагу овог закона прешла у државну својину, као и непокретности и друга средства чији су корисници јавне службе, а која су по одредбама овог Закона постала државна својина.
На основу члана 47. став 1. наведеног Закона јавне службе су (као и други државни органи и организације) наставиле са коришћењем непокретности и средства у државној својини у својству носилаца права коришћења, односно корисника непокретности.
То њихово право треба и да се евидентира у јавним књигама, с тим што се као власник уписује Република Србија.
У односу на средства у државној својини закон уводи појам РАСПОЛАГАЊА средствима, под којим подразумева отуђење из државне својине, прибављање у државну својину и давање на коришћење, односно у закуп, као и стављање хипотеке на непокретности у државној својини (члан 5. став 2. Закона), и појам УПРАВЉАЊА, под којим подразумева одржавање, обнављање и унапређивање средстава, као и извршавање законских и других обавеза у вези са тим средствима (члан 15. Закона).
Право располагања, као једно од својинских овлашћења, резервисано је за Републику Србију, као титулара права својине, али, осим отуђења непокретности које користе јавне службе, о чему одлучује Влада Републике Србије, о прибављању и давању на коришћење, односно у закуп, као и о отказу уговора о давању на коришћење, односно у закуп и стављању хипотеке на непокретности које користе јавне службе (дакле установе и јавна предузећа) ОДЛУЧУЈЕ ОРГАН ЈАВНЕ СЛУЖБЕ утврђен Законом, односно статутом јавне службе, УЗ САГЛАСНОСТ ДИРЕКЦИЈЕ.
Својинска овлашћења Републике Србије у том делу дакле манифестују се кроз обавештавање и давање сагласности њеног органа за закључивање наведених правних послова од стране установе или јавног предузећа као корисника, без чије сагласности су такви правни послови ништави (члан 8-а.
Закона). Установе, као правна лица, према члану 16. Закона о јавним службама имају директора, а према члану 19. истог Закона директор има права и дужности директора предузећа.
Делокруг директора више, средње и основне школе, одређен одговарајућим специјалним законима, не искључује примену наведених одредби Закона о јавним службама.
Како Закон о јавним службама директора установе, као органа установе, изједначава се правима и дужностима директора предузећа, произлази да директор школе заступа школу онако како је то одређено чланом 63. Закона о предузећима.
Појам и правни положај јавног предузећа одређен је Законом о предузећима и Законом о јавним предузећима.
Пошто Закон о предузећима не садржи посебне одредбе о делокругу директора јавног предузећа, и овде се има применити општа одредба Закона о предузећима о директору, као органу предузећа (члан 63. Закона), према којој директор заступа предузеће.
Члан 41. став 1. и 2. Закона о предузећима иначе уводи необориву претпоставку да је директор ЕЏ ЛЕГЕ заступник предузећа, с тим што се оснивачким актом, односно статутом предузећа може одредити да, поред директора, предузеће заступају и друга лица.
Из наведених законских одредби произлази да јавне службе-установе и јавна предузећа-као корисници државне имовине у имовинско-правним споровима из чл. 8-а ст. 2. Закона о средствима у својини Републике Србије у парничном поступку имају стварну легитимацију, јер на основу одлука својих органа могу бити учесници материјално-правног односа у напред наведеном обиму, наравно уколико за то имају сагласност Дирекције.
Онда када су стварно легитимисани у парничном поступку их заступа лице које је по закону, или оснивачком акту или статуту установе, односно јавног предузећа њихов заступник.
То је увек директор установе, односно јавног предузећа с тим што поред директора то може бити и друго лице одређено оснивачким актом, односно статутом.
Републичко јавно правобранилаштво стога нема положај законског заступника установе и јавног предузећа.
То не произлази ни из одредбе члана 7. Закона о јавном правобранилаштву ни у случају да се њихово финансирање обезбеђује из буџета Републике.
По тој одредби Закона о јавном правобранилаштву оно би, евентуално, имало обавезу да установу односно јавно предузеће заступа по пуномоћју, јер је положај Републичког јавног правобранилаштва као законског заступника установљен само за оне случајеве када се као странка у парничном поступку појављује Република Србија (члан 9. Закона).
| Дескриптори: | Активна легитимација; пасивна легитимација Друштвена својина; Друштвена имовина Јавни правобранилац СЛУЖБА - ЈАВНА ЗОССРС000 ЗАКОН О СРЕДСТВИМА У РЕПУБЛИЧКОЈ СВОЈИНИ |