| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 29.09.2016 | Број: Уж-4154/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ж . Т . из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 29. септембра 201 6. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Ж. Т . и утврђује да су у управном поступку који је вођен пред Центром за социјални рад града Зрењанина у предметима бр. 57100-303 и 56099-304 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља, зајемчена одредбама члана 65. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подноситељки уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .
1. Ж. Т . из Панчева, преко пуномоћника Д . А, адвоката из Зрењанина, подне ла је Уставном суду, 24 . мај а 2013. године, уставну жалбу против привременог закључка Центра за социјални рад града Зрењанина број 56099-304 од 17. јануара 2012. године, решења Центра за социјални рад града Зрењанина број 57100-303 од 17. јануара 2012. године и решења Покрајинског секретеријат а за здравство, социјалну политику и демографију број 129-571-5/2012-02 од 3. априла 2012. године, због повреде права на правично суђење, права детета, права и дужности родитеља и права на посебну заштиту мајке детета и самохраног родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 64, 65. и 66. Устава Републике Србије .
Уставни суд је констатовао да у време подношења уставне жалбе нису била исцрпљена сва правна средства за заштиту права подноситељке, због чега Суд није могао да се упусти у мериторно одлучивање о оспореним актима Центра за социјални рад града Зрењанина и Покрајинског секретеријат а за здравство, социјалну политику и демографију. Уставни суд је, међутим, из садржине уставне жалбе и доказа који су уз њу приложени, а имајући у виду значај уставног права које треба заштитити, оценио да, у конкретном случају, има места одлучивању о томе да ли су поступањем Центра за социјални рад града Зрењанина у предметима бр. 57100-303 и 56099-304 подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља, зајемчена одредбама члана 65. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подноситељка лише на вршења родитељског права без одлуке суда; да је ћерка подноситељке у моменту одузимања од мајке имала четири године и да је дата на старање „ванбрачној породици, која није одгајила ни сопствену децу“; да је подноситељка против оспореног коначног решења којим је одбијена њена жалба поднела тужбу Управном суду 8. маја 2012. године, али да тај суд до подношења уставне жалбе није донео одлуку, иако се ради о хитном поступку ; да је од момента одузимања детета подноситељка имала контакт са дететом у Центру за социјални рад Града Зрењанин укупно девет пута, по сат времена.
Подноситељка уставне жалбе даље истиче да Центар за социјални рад града Зрењанина није покренуо поступак за лишење родитељског права, те је другостепени орган имао законски основ да поништи оспорене првостепене акте, као и да је „због инертности надлежних органа годину дана и четири месеца одвојена од детета, без икакве судске одлуке “, чиме су јој повређена означена права гарантована Уставом.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорене акте и да се малолетна А.Т. одмах преда својој мајци на даље старање и бригу, а да се подноситељки и њеној ћерки на име душевних патњи због
незаконитог поступања управних органа и инертности судских органа ,
исплати по 1.000.000,00 динара, те да се одлука Суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
Подноситељка уставне жалбе је у поднеску од 4. новембра 2015. године навела да је правноснажном пресудом Основног суда у Зрењанину П2. 140/14 од 11. септембра 2015. године одбијен тужбени захтев Центра за социјални рад града Зрењанина да се подноситељка делимично лиши родитељског права, али да још нису стављени ван снаге оспорени акти Центра за социјални рад града Зрењанина од 17. јануара 2012. године, због чега се од Уставног суда тражи да те акте поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте, целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и дописе Центра за социјални рад града Зрењанина , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Привременим закључком Центра за социјални рад града Зрењанина (даље у тексту: Центар) број 56099-304 од 17. јануара 2012. године малолетној А. Т. (ћерки подноситељке уставне жалбе) обезбеђен је хитан смештај у хранитељској породици А. Д . из Житишта.
Решењем Центра број 57100-303 од 17. јануара 2012. године малолетна А.Т. стављена је под привремено старатељство (став 1. диспозитива), а за привременог старатеља је постављен Центар непосредно (став 2. диспозитива), који ће предузимати све правне послове и радње неопходне за заштиту личности, права и интереса мал. А.Т, укључујући њено хитно одузимање од мајке, смештање детета у хранитељску породицу и заступање у свим поступцима, све док надлежни суд не донесе одлуку о заштити права детета и вршењу, односно лишењу родитељског права, односно док одлука о постављању старатеља не постане извршна (став 3. диспозитива). Наведеним решењем је, такође, одређено да ће наведене мере привремене заштите трајати док се не отклоне разлози због којих су изречене, односно док у интересу малолетне А. Т. не буду замењене другим одговарајућим мерама (став 5. диспозитива). Првостепени орган је у образложењу решења навео да је по службеној дужности покренуо поступак ради привремене старатељске заштите А.Т. и да је, на основу пријаве Дома здравља Зрењанин – Одељење развојног саветовалишта, синтетизованог извештаја водитеља случаја и закључка стручног тима Службе за заштиту деце и младих Центра, утврдио следеће чињенице: да мал. А.Т. од рођења живи у домаћинству са мајком и бабом по мајци; да је мајка незапослена, а да је баба инострани пензионер; да подноситељка уставне жалбе не увиђа развојне проблеме и заостајање у психосоцијалном развоју детета; да мал. А.Т. не говори, не прихвата никакав контакт, скрива поглед, не реагује на људе и играчке; да спава и борави са мајком у неуредном и запуштеном простору; да су на поду разбацане ставари, пикавци, новац и гардероба; да се, при покушају успостављања контакта, дете узнемири, скрива иза мајке, сагиње главу и очи прекрива рукама; да још увек носи пелене, нема контаката са другом децом и време проводи са мајком и бабом изолована у кући; да баба, такође, не увиђа проблеме у функционисању своје ћерке и унуке. У образложењу решења је даље наведено да је подноситељка у последњих пет месеци дете одводила код логопеда, али да ни после неколико третмана није постигнут помак у остваривању интеракције са дететом; да је приликом посета логопеду подноситељка долазила неуредне спољашњости и није била обучена адекватно годишњем добу, да своје социјално окружење процењује као опасно по себе и дете, да је сумњичава и неповерљива, са потребом да даје пожељну слику о социјалном функционисању своје породице, те да је страх који има пренела и на дете. Првостепени орган је, полазећи од наведеног, утврдио да је подноситељка уставне жалбе досадашњим грубим занемаривањем родитељских обавеза, озбиљно и непосредно угрозила живот и здравље малолетне А.Т., што даје разуман повод да се верује да ће и убудуће наставити да угрожава здравље и живот детета, због чега је донео одлуку да је, ради заштите живота и здравља детета, у његовом најбољем интересу да се мајци привремено ограничи право на непосредно чување детета. Налазећи да утврђено чињенично стање захтева предузимање у јавном интересу хитних мера које се не могу одлагати, односно чије би одлагање произвело озбиљне последице по живот и здравље детета, применом чл. 132. и 332. Породичног закона и члана 131. став 1. тачка 4. Закона о општем управном поступку, Центар је одлучио је као у диспозитиву решења.
Закључцима Центра од 2. марта 2012. године исправљене су очигледне грешке у оспоренима актима Центра од 17. јануара 2012. године, у погледу броја и датума доношења тих аката.
Решењем Покрајинског секретеријат а за здравство, социјалну политику и демографију број 129-571-5/2012-02 од 3. априла 2012. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке уставне жалбе изајвљена против закључка Центра број 56099-304 од 17. јануара 2012. године и решења Центра број 57100-303 од 17. јануара 2012. године. У образложењу оспореног другостепеног решења је најпре констатовано да је подноситељка у жалби истакла: да ниједном радњом није грубо занемарила родитељске обавезе, нити озбиљно и непосредно угрозила живот малолетне А.Т, већ се о њеном здрављу старала, водила је код логопеда и прихватала сугестије првостепеног органа; да се тек након свеобухватног утврђивања здравственог стања мајке и детета од стране неуропсихијатра, логопеда и дефектолога може утврдити стварни разлог стања малолетне А.Т, што првостепени орган није утврдио; да је надлежни орган био дужан да спроведе мере корективног надзора и упозори подноситељку да ће, уколико не поступи по тим мерама, бити покренут поступак за лишење родитељског права . Другостепени орган је у решењу даље констатовао да из списа предмета произлази: да је првостепени орган започео рад на овом случају поводом обавештења патронажне сестре Дома здравља у Зрењанину да подноситељка због психичких проблема не може да се стара о детету; да је, приликом посете 11. марта 2008. године, дете нађено неопрано и да је заударало на урин, а да је приликом посете наредног дана дете било окупано и уредно; да је 27. јануара 2009. године констатовано да мајка не функционише адекватно у родитељској улози и да заједно са дететом живи у некој врсти социјалне изолације; да су начелник Службе за здравствену заштиту жена, деце и омладине и шеф Развојног саветовалишта у изјави достављеној Центру 3. августа 2011. године идентификовали занемаривање детета; да је у периоду од фебруара 2009. до јула 2011. године подноситељка повремено одводила дете у Развојно саветовалиште због здравствених тегоба, да је првостепени орган 19. августа 2011. године сачинио почетни план услуга за малолетну А.Т, који подноситељка није потписала, уз образложење да има отпор према потписивању докумената; да је у извештају логопеда од 26. децембра 2011. године наведено да се подноситељка одазива на третмане; да је у синтетизованом извештају водитеља случаја од 9. јануара 2012. године наведено да је малолетна А.Т. у породици Томић угрожена и небезбедна, да је присутан висок степен занемаривања потреба детета и заостајања у развоју и ризик од усложњавања пр облема, јер их мајка не препознаје , те да је у најбољем интересу детета да се мајци привремено ограничи право на непосредно чување и подизање детета, будући да у условима у којима породица живи нема елементарних претпоставки за правилан психофизички развој детета, а мајка у протеклом периоду није пружила детету основну негу и безбедност на адекватан начин. У образложењу решења је даље наведено да је 12. јануара 2012. године сачињен образложени закључак стручног тима који садржи одлуку да је у најбољем интересу детета да се, због његове угрожености и занемарености у породици мајке, одсуства капацитета мајке да препозна развојне потребе детета и да на њих адекватно одговори, као и психичких потешкоћа које мајка има, по хитном поступку измести из породице и смести у хранитељску породицу А.Д. из Житишта и да му се обезбеди привремена старатељска заштита. Другостепени орган је, полазећи од наведеног, а имајући у виду одредбе члана 6. ст. 2. и 3, члана 7. став 3, чл. 60. и 67, члана 132. став 1, члана 291. и члана 332. став 2. Породичног закона, нашао да је правилно одлучио првостепени орган када је донео одлуку да се и пре покретања поступка за лишење родитељског права подноситељке, малолетној А.Т. привремено обезбеди смештај у хранитељској породици. Другостепени орган је констатовао да је првостепени орган имао сазнања о занемаривању А.Т. још 12. марта 2008. године, а да је стручно третирање проблема започело тек 3. августа 2011. године и да је дечји развој озбиљно угрожен неправовременим реаговањем органа старатељства, као и пропустом да решењем одлучи о мерама корективног надзора над вршењем родитељског права подноситељке, али да је, упркос наведеном, побијаном одлуком актуелно заштићен, односно поштован најбољи интерес детета. Такође је наведено да су околности случаја налагале да се подноситељки хитно обустави право на непосредно чување и подизање детета, а да изабрани облик заштите представља најбољи избор, имајући у виду степен занемарености, као и чињеницу да ће хранитељска породица кроз индивидуални приступ моћи на адекватнији начин да одговори потребама детета и да осигура безбедност и услове за наставак његовог правилног развоја.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду у. 6244/12 од 16. јула 2013. године одбијена је као неоснована тужба којом је подноситељка уставне жалбе оспорила законитост коначног решења од 3. априла 2012. године. Наведена пресуда достављена је пуномоћнику подноситељке уставне жалбе 17. септембра 2013. године.
Центар је у допису од 11. фебруара 2014. године, достављеном на захтев Уставног суда, навео да су активности Центра дефинисане кроз план услуга, а не решењем о корективном надзору, јер је постојао ризик да би, уколико би се спроведене активности са подноситељком уставне жалбе формализовале у виду решења о корективном надзору, то нарушило постигнути степен сарадње са Центром и да би подноситељка „активности Центра доживела као угрожавајуће и не би имали приступ породици и детету“. У допису Центра је, такође наведено: да решење о корективном надзору није донето након збрињавања детета, јер је за кориговање поступака мајке првенствено било неопходно да она стекне увид у пропусте, а затим да своје поступке мења у односу на дете ; да је, с обзиром на недостатак увида у то и негирање дететових проблема, процењено да корективни надзор не би имао ефекта, а да би доношење решења утицало на повлачење мајке, те се кроз планове услуга радило на развијању односа детета и мајке и процени капацитета мајке за промену; да је одржавање личних односа подноситељке са дететом имало за циљ пружање саветодавне подршке мајци по питању јачања родитељских капацитета, али да подноситељка није стекла адекватан увид у потребе детета; да је кроз одржавање личних контаката подноситељке са дететом покушано да се утиче на родитељске капацитете мајке; да је у међувремену преминула мајка подноситељке, чија је пензија била основни извор прихода породице, а да је подноситељка незапослена. Центар је, такође, констатовао да су на Клиници за болести ува, грла и носа у Новом саду лекари констатовали да мал. А.Т. нема слушних проблема.
Центар је у допису упућеном Уставном суду 30. октобра 2015. године навео: да је 14. марта 2014. године поднео тужбу Основном суду у Зрењанину ради потпуног лишавања родитељског права подноситељке уставне жалбе у односу на малолетну А.Т; да подноситељка уставне жалбе почетком 2014. године већ две године није водила непосредну бригу о детету; да је „у то време дете било учестало болесно – честе упале уха које нису адекватно лечене довеле су до проблема са слухом“, а процењено је да мајка самостално неће моћи да задовољи све здравствене потребе детета, што је био још један разлог за подношење тужбе за лишавање родитељског права; да је пресудом Основног суда у Зрењанину П2. 140/14 од 11. септембра 2015. године, која је постала правноснажна 8. октобра 2015. године, одбијен прецизирани тужбени захтев Центра да се подноситељка делимично лиши родитељског права; да су судски вештаци, оцењујући интелектуално, социјално и емотивно функционисање подноситељке уставне жалбе, нашли да она испољава адекватност у односу на реалитет у ком функционише, да има капацитет да врши родитељско право и да препозна све ризике који постоје у вези са преузимањем детета. Центар је даље навео: да је 9. октобра 2015. године одржан састанак стручног тима са подноситељком уставне жалбе у вези са преузимањем детета и да је договорено да ће мајка након периода адаптације, а најкасније до краја првог школског полугодишта, преузети дете; да је тај предлог изнет у поднеску који је пуномоћник подноситељке доставио Центру 15. октобра 2015. године; да подноситељка уставне жалбе и малолетна А.Т. имају и држављанство Аустралије и да је отац подноситељке, који тамо живи, дошао 2014. године у Србију и пружио подноситељки помоћ у вођењу наведеног судског поступка; да је подноситељка уставне жалбе изразила намеру да са дететом отпутује у Аустралију код свог оца, ради привременог исељења.
У Плану услуга који је сачинио Центар 1. новембра 2012. године забележен је коментар подноситељке уставне жалбе да њено досадашње понашање оправдава могућност чешћег виђања са дететом, као и виђање без надзора, а 30. марта 2012. године забележено је да се подноситељка противи тврдњи да нема капацитет да се брине о детету и да тражи достављање медицинске документације за мал. А.Т. за период од одузимања од мајке.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом , утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да д еца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости, да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет, да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. ст. 1, 2. и 3.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, а да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја, да се посебна заштита пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју (члан 66.) .
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) прописано је: да д ржава има обавезу да предузима све потребне мере за заштиту детета од занемаривања, од физичког, сексуалног и емоционалног злостављања те од сваке врсте експлоатације (члан 6. став 1.); да д ржава има обавезу да поштује, штити и унапређује права детета (ч лан 6. став 2.); да је д ржава дужна да детету без родитељског старања обезбеди заштиту у породичној средини увек када је то могуће (ч лан 6. став 6.); да је з абрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. став 3.); да д ете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, да право детета да живи са родитељима може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да с уд може донети одлуку о одвајању детета од родитеља ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 60); да је р одитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да к орективни надзор над вршењем родитељског права обавља орган старатељства када доноси одлуке којима исправља родитеље у вршењу родитељског права (члан 80. став 1.); да у обављању корективног надзора орган старатељства доноси одлуке којима , поред осталог, упозорава родитеље на недостатке у вршењу родитељског права, упућује родитеље на разговор у породично саветовалиште или у установу специјализовану за посредовање у породичним односима (члан 80. став 2.); да у обављању корективног надзора орган старатељства покреће и судске поступке у складу са законом (члан 80. став 3.); да р одитељ који злоупотребљава права или грубо занемарује дужности из садржине родитељског права може бити потпуно лишен родитељског права (ч лан 81. став 1.); да р одитељ злоупотребљава права из садржине родитељског права - ако физички, сексуално или емоционално злоставља дете, ако израбљује дете силећи га на претерани рад, или на рад који угрожава морал, здравље или образовање детета, односно на рад који је забрањен законом , ако подстиче дете на вршење кривичних дела , ако навикава дете на одавање рђавим склоностима или ако на други начин злоупотребљава права из садржине родитељског права (ч лан 81. став 2.); да ро дитељ грубо занемарује дужности из садржине родитељског права, поред осталог, ако је напустио дете, ако се уопште не стара о детету са којим живи, ако избегава да издржава дете , ако с намером и неоправдано избегава да створи услове за заједнички живот са дететом које се налази у установи социјалне заштите за смештај корисника (ч лан 81. став 3.); да с удска одлука о потпуном лишењу родитељског права лишава родитеља свих права и дужности из садржине родитељског права, осим дужности да издржава дете (ч лан 81. став 4.); да р одитељ који несавесно врши права или дужности из садржине родитељског права може бити делимично лишен родитељског права (члан 82. став 1.); да с удска одлука о делимичном лишењу родитељског права може лишити родитеља једног или више права и дужности из садржине родитељског права, осим дужности да издржава дете (члан 82. став 2.); да се п од старатељство стављају дете без родитељског старања - малолетни штићеник или пунолетно лице које је лишено пословне способности - пунолетни штићеник (члан 124. ); да ће орган старатељства покушати најпре да смести штићеника у сродничку породицу (ч лан 125. став 4.); да о рган старатељства може одлучити да постави привременог старатеља штићенику, као и детету под родитељским старањем односно пословно способном лицу ако процени да је то неопходно ради привремене заштите личности, права или интереса тих лица (члан 132. став 1.); да је, п од условима из става 1. овог члана, орган старатељства дужан да постави привременог старатеља ли цу чије је боравиште непознато, а оно нема законског заступника или пуномоћника, непознатом сопственику имовине; лицу чији су интереси у супротности са интересима његовог законског заступника, односно лицима која имају супротне интересе а истог законског заступника , страном држављанину који се налази или има имовину на територији Републике Србије, лицу које захтева да му буде постављен привремени старатељ и за то наведе оправдан разлог и другом лицу када је то предвиђено законом (ч лан 132. став 2.); да се о длуком о постављању привременог старатеља одређује правни посао или врста правног посла коју он може предузети у зависности од околности сваког конкретног случаја (ч лан 132. став 3.); да с таратељство може да престане и када родитељ који се није старао о детету или се старао о детету на неодговарајући начин почне да се стара о детету на одговарајући начин (члан 145. став 2.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право ( члан 204.); да се на поступак органа управе који је у вези са породичним односима примењују одредбе закона којим се уређује општи управни поступак, ако овим законом није другачије одређено (ч лан 291. став 1.); да је привремени закључак о обезбеђењу смештаја штићеника орган старатељства дужан да донесе у року од 24 сата од тренутка када је обавештен о постојању потребе за старатељством (члан 332. став 2.).
Сагласно одредби члана 282. став 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) , ако постоји или је бар учињена вероватном обавеза странке, а постоји опасност да ће обавезана странка на други начин осујетити или знатно отежати извршење обавезе, орган надлежан за доношење решења о обавези странке може пре доношења решења о тој обавези донети привремени закључак ради обезбеђења извршења обавезе.
5. Подноситељка уставне жалбе истиче да је на основу привременог закључка била лишена родитељског старања над својим малолетним дететом у периоду од 16 месеци, а да у том периоду није против ње покренут поступак за лишење родитељског права, нити други судски поступак.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта права родитеља зајемчена одредбама члана 65. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да из наведених одредаба Устава произлази да родитељима, пре свих других лица, припада право и дужност да се брину о подизању, васпитавању и образовању своје деце и да им то право може бити одузето или ограничено само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета и у складу са законом. Из наведених одредаба закона, по оцени Суда, произлази : да је држава дужна деци о којима се родитељи не старају да обезбеди заштиту у породичној средини увек кад је то могуће; да злоупотреба родитељског права значи такво штетно понашање родитеља, када његови поступци противрече интересима детета у тој мери да је озбиљно угрожен његов физички, морални и интелектуални развој и да подразумева свесно и вољно такво понашање родитеља, због ког он може бити оглашен кривим и према прописима кривичног законодавства; да грубо занемаривање родитељских дужности постоји ако је пропуштање родитеља да детету обезбеди емоционални развој, лечење и безбедне животн е услов е у оквиру расположивих средстава , последица његовог скривљеног понашањ а.
Уставни суд указује да је одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) утврђено, поред осталог, да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота и да, према ставу Европског суд а за људска права , узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент „породичног живота” у смислу тог члана Конвенције (видети, поред осталих, пресуде Фелбаб против Србије, број 14011/07 од 14. априла 2009. године и Монорy против Румуније и Мађарске, број 71099/01 од 5. април а 2005. године). И спитујући постојање повреде права на породични живот, Европски суд за људска права је истакао да свако одузимање деце мора бити схваћено као привремена мера, која треба да престане чим околности то допусте, а свака одлука мора бити донета у складу са циљем поновног успостављања заједничког живота природних родитеља и детета (видети, поред осталих, пресуд у К.А. против Финске, број 27751/95 од 14. јануара 2003. године). У наведеном предмету је надлежни орган донео одлук у да се деца, због сексуалног злостављаља од стране мајке и алкохолизма оба родитеља, одузму од родитеља и сместе у хранитељску породицу , а отац се касније обраћао поново надлежним органима, захтевајући да деца буду враћена њему, јер су се прилике у међувремену промениле, али је његов захтев одбијен. Полазећи од тога да надлежни органи имају позитивну обавезу да предузму све мере које ће олакшати породично сједињавање што је пре могуће, водећи истовремено рачуна о остварењу најбољег интереса детета, Европски суд је нашао да није било повреде члана 8. Европске конвенције у погледу оправдања мере одузимања деце од родитеља, али да је било повреде права на поштовање породичног живота, као последице пропуштања власти да предузму мере за поновно сједињавање подносиоца представке са својом децом .
У пресуди Кутзнер против Немачке, број 46544/99, од 26. фебруара 2002. године , Европски суд за људска права је утврдио да постоји повреда члана 8 . Европске конвенције, јер оцена психолога да подносиоци не могу успешно да подижу децу због својих интелектуалних и емотивних недостатака, није довољно оправдање за тако озбиљно мешање државе у породични живот подносилаца. Такође је истакнуто да чињеница да дете може бити смештено у окружење за које је процењено да више доприноси развоју и добробити детета, не значи да дете аутоматски може бити трајно и принудно удаљено из породице својих природних родитеља. Наглашено је да све одлуке о смештају детета морају имати привремени карактер, да се морају изменити чим прилике то дозволе и да све мере које се односе на привремени смештај морају бити конзистентне са највишим циљем поновног уједињења природних родитеља и детета.
У пресуди Е.П. против Италије, број 31127/96, о д 16. новембра 1999. године, иако су постојали недвосмислени докази да мајка пати од хроничне психозе – хипохондрије фокусиране на њену ћерку, упркос извештају психолога да се дете осећало као затвореник у кући, да је често хоспитализовано са нејасним дијагнозама, да је било бледо, са оштећеним зубима и проблемима у ходању и упркос извештајима да је након раздвајања од мајке постала срећно и здраво дете, Европски суд је оценио да су италијанске власти повредиле право на поштовање породичног живота мајке, јер су пропустиле да предузму све неопходне кораке како би осигурали да шанса за понов но уједињење породице не буде заувек компромитована.
Уставни суд даље указује да кад родитељи, из било ког разлога, не постижу задовољавајуће резултате у чувању, подизању и васпитавању детета, према њима се могу применити породичноправне мере које имају за циљ заштиту интереса малолетног детета, а којима се, у мањем или већем степену, ограничавају овлашћења родитеља која им припадају по основу вршења родитељског права. У том смислу, орган старатељства обавља корективни надзор над вршењем родитељског права доношењем одлука којима се исправљају родитељи у вршењу тог права, а уколико не сарађују или одбијају да се повинују одлуци органа старатељства, односно институције у коју су били упућени, мере надзора могу бити замењене и неком тежом мером, као што је покретање судск ог поступка за заштиту права детета. То подразумева да је орган стар атељства исцрпео све остале мере, да оне нису дале задовољавајуће резултате, те да мора да интервенише суд у правцу већег ограничавања родитеља у вршењу родитељског права - у поступку за лишење родитељског права . У супротном, орган старатељства би преузео овлашћења суда, који једино може да одлучи о одузимању или ограничењу права и дужност и родитеља да се брину о подизању, васпитавању и образовању своје деце , уколико оцени да су испуњени услови за примену тог правног института.
Уставни суд истиче да његов задатак није да буде замена за органе старатељства у спровођењу њихових надлежности везаних за регулисање старатељства над децом и права родитеља чија су деца стављена под старатељство, али да приликом утврђивања да ли су предузете мере биле неопходне треба размотрити да ли су, у светлу предмета као целине, разлози који су наведени као оправдање за њих били релевантни и довољни за ограничавање права продитеља. На таквом становишту је и Европски суд за људска права (видети, поред осталог, пресуду К. и Т. против Финске, број 25702/94, од 12. јула 2001. године). Уставни суд прихвата да, када треба дати налог за хитно збрињавање, није увек могуће, нити пожељно, укључити у поступак доношења одлуке и родитеље, али се, пре спровођења мере привременог старатељства, мора проверити да ли је извршена пажљива процена утицаја те мере на родитеље и на децу, као и да ли су постојала могућа алтернативна решења уместо смештања деце под привремено старатељство.
Примењујући напред наведено на чињенично стање које је утврђено у оспореном управном поступку, Уставни суд је нашао да је Центар у оспореном решењу дао детаљне разлоге на основу којих је проценио да је малолетна А.Т. у породици Т. угрожена и небезбедна, да је присутан висок степен занемаривања потреба детета и заостајања у развоју и да је у најбољем интересу детета да се мајци привремено ограничи право на непосредно чување и подизање детета.
Уставни суд, међутим, указује на то да привремено старатељство треба да престане чим то околности допусте и да све мере којима се спроводи привремено старање над децом треба да буду конзистентне с крајњим циљем поновног спајања биолошких родитеља и деце (видети, посебно, цитирану пресуду К. и Т. против Финске), при чему позитивна обавеза да се предузму мере за спајање породице чим буде могуће пада на надлежне органе и мора увек бити уравнотежена у односу на обавезу да се морају поштовати најбољи интереси детета. Према становишту Европског суда за људска права, најмање што се може очекивати од државних органа јесте да повремено поново провере ситуацију како би утврдили да ли је дошло до неког побољшања у породичном окружењу. Могућност поновног спајања прогресивно ће се смањивати и на крају потпуно нестати уколико биолошким родитељима и деци уопште не буде дозвољено да се виђају или ако то буде допуштено толико ретко да стварање природне везе између њих не буде много вероватно.
Уставни суд је констатовао да је у решењу Центра од 17. јануара 2012. године одређено да ће наведене мере привремене заштите трајати док се не отклоне разлози због којих су изречене, односно док у интересу малолетне А. Т. не буду замењене другим одговарајућим мерама, а да из одговора који је Центар доставио на захтев Суда произлази да је разлог за подношење тужбе за потпуно лишавање подноситељке уставне жалбе родитељског права био и тај што подноситељка „већ две године није водила непосредну бригу о детету, а дете је било учестало болесно, те је била процена да мајка самостално неће моћи да задовољи све здравствене потребе детета“. Уставни суд је, такође, констатовао да је отац подноситељке уставне жалбе, који живи у Аустралији, након покретања поступка за лишење родитељског права, пружио помоћ подноситељки у вођењу тог судског поступка, да подноситељка и мал. А.Т. имају и држављанство Аустралије, те да је подноситељка, према наводима Центра, постала опуштенија у контактима са дететом и показивала интересовање за школске обавезе. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је Центар пропустио да озбиљно размотри могућност да се прекине привремено старатељство, не водећи рачуна о свим доказима о побољшању породичне ситуације подноситељке уставне жалбе. Овај суд, с тим у вези, истиче да је вештачењем у предметном судском поступку утврђено да подноситељка испољава адекватност у односу на реалитет у ком функционише, да има капацитет да врши родитељско право и да препозна све ризике који постоје у вези са њеним преузимањем детета. С обзиром на то да свако одузимање деце мора бити схваћено као привремена мера, која за крајњи циљ има поновно успостављањ е заједничког живо та природних родитеља и детета, Уставни суд налази да је у периоду раздвојености подноситељке уставне жалбе од малолетне А.Т, Центар био дужан да предузме све мере које би подноситељки олакшале породично сједињавање што је пре могуће, водећи истовремено рачуна о остварењу најбољег интереса детета. Уместо тога, Центар је ограничио своје активности на спровођење Плана услуга чији је општи циљ био „стабилна збринутост детета у хранитељској породици“, а у оквиру тог плана је подноситељка искључиво саветована како да се понаша у контактима са ћерком који су одржавани једном месечно, по сат времена.
Уставни суд је утврдио да су до подношења уставне жалбе подноситељки била ускраћена права родитеља у периоду од годину дана и пет месеци, на основу решења Центра о привременом старатељству, да је Центар две године и три месеца након доношења тог решења покренуо поступак за лишење подноситељке уставне жалбе родитељског права, да је наведени поступак правноснажно окончан одлуком надлежног суда којом се тужбени захтев одбија као неоснован и да је период раздвојености подноситељке од њеног малолетног детета, трајао нешто краће од четири године.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да у управном поступку који је вођен пред Центром за социјални рад града Зрењанина у предметима бр. 57100-303 и 55099-304 није постигнута правична равнотежа између потребе остварења најбољег интереса детета и права родитеља, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу изјављену због повреде права родитеља из члана 65. Устава у оспореном поступку, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.0 00 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је посебно имао у виду период раздвојености подноситељке уставне жалбе од малолетне ћерке, а узео је у обзир праксу овога суда и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 2. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете подноситељки уставне жалбе исплати на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да се у уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. и чл. 64. и 66. Устава везује за повреду права родитеља, Уставни суд није разматрао уставну жалбу и са становишта означених права.
7. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, с обзиром на значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
8. На основу изложеног и одредаба 42 а став 1 . тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.