| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 28.10.2010 | Број: ИУз-168/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. октобра 2010. године, донео је
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 24. став 2. Закона о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе ( ''Службени лист СФРЈ'', број 53/91, ''Службени лист СРЈ'', бр. 24/94, 28/96 и 37/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 79/05 и 101/05).
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 24. став 2. Закона о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе ( ''Службени лист СФРЈ'', број 53/91, ''Службени лист СРЈ'', бр. 24/94, 28/96 и 37/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 79/05 и 101/05).
Подносилац иницијативе сматра да се одредбом члана 24. став 2. Закона о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе у знатној мери ограничава слобода предузетништва и право на рад, јер се привредним субјектима неосновано намеће обавеза плаћања трошкова лабораторијских анализа узорака животних намирница и предмета опште употребе који се налазе у промету, чиме се неоправдано умањује профит привредних субјеката и остварује се дејство које је у супротности са сврхом Уставом прокламованих слобода и права и начелима економског уређења Републике Србије. У иницијативи се даље наводи да оспорена законска одредба дестимулативно делује на грађане да самостално обављају привредну делатност као приватни предузетници, односно да оснивају привредна друштва. По мишљењу иницијатора, наметањем неоправданих трошкова противуставно се ограничава слобода предузетништва и право на рад, а посредно, кроз ограничавање права на рад и слободе предузетништва оспореном законском одредбом нарушава се и принцип владавине права који представља основну претпоставку Устава и који почива на неотуђивим људским правима.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:
Оспорени Закон о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе ( ''Службени лист СФРЈ'', број 53/91, ''Службени лист СРЈ'', бр. 24/94, 28/96 и 37/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 79/05 и 101/05) је донела Скупштина СФРЈ, на седници Савезног већа од 20. јуна 1991. године. Овај закон је претрпео већи број измена и допуна, с тим што се већина од њих односила само на ревалоризацију новчаних казни за привредне преступе и прекршаје који су овим законом прописани. Делимично укидање појединих одредаба овог закона извршено је најпре ступањем на снагу Закона о оглашавању (''Службени гласник РС'', број 79/05), када су престале да важе одредбе чл. 17. и 18. и члана 39. став 1. тач. 3. и 4. овог закона, а потом и ступањем на снагу Закона о безбедности хране (''Службени гласник РС'', број 41/09), када су престале да важе одредбе оспореног Закона у делу који се односи на животне намирнице, што значи да су на правној снази остале само одредбе овог закона које се односе на предмете опште употребе.
Законом о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе прописано је: да се овим законом уређују услови које у погледу здравствене исправности морају да испуњавају животне намирнице и предмети опште употребе који се производе или увоза ради стављања у промет на домаћем тржишту и надзор над здравственом исправношћу тих намирница и предмета (члан 1. став 1.); да се под предметима опште употребе, у смислу овог закона подразумевају посуђе, прибор, постројења, уређаји и амбалажа за намирнице, дечије играчке, средства за одржавање личне хигијене, негу и улепшавање лица и тела и амбалажа за та средства, средства за одржавање чистоће, дуван, дуванске прерађевине и прибор за пушење и одређени предмети који при употреби долазе у непосредан додир са кожом или слузницом (члан 3.); да намирнице и предмети опште употребе који се стављају у промет морају бити снабдевени исправом произвођача да на основу лабораторијских испитивања одговарају прописима о здравственој исправности (члан 10.); да предмети опште употребе не смеју садржавати супстанције које могу штетно да делују на здравље људи или да неповољно утичу на органолептичка својства и састав намирница или да загађују животну средину (члан 15. став 1.); да намирнице и предмети опште употребе који се стављају у промет на домаћем тржишту подлежу здравственом надзору (члан 19. став 1.); да здравствени надзор над производњом и прометом намирница и предмета опште употребе врши надлежни орган у републици, односно аутономној покрајини (члан 20. став 3.). Оспореном одредбом члана 24. став 2. Закона прописано је да трошкове испитивања здравствене исправности намирница и предмета опште употребе у промету на домаћем тржишту сноси организација или радни човек који самостално обавља делатности личним радом, односно личним радом и средствима у својини грађана који их ставља у промет.
Уставом Републике Србије утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и да почива на неотуђивим људским правима (члан 3. став 1.); да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (члан 19.); да економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту, слободи предузетништва, самосталности привредних субјеката и равноправности приватне и других облика својине (члан 82. став 1.); да је предузетништво слободно (члан 83. став 1.): да Република Србија штити потрошаче и да су посебно забрањене радње усмерене против здравља, безбедности и приватности потрошача, као и све нечасне радње на тржишту (члан 90.); да Република Србија уређује и обезбеђује систем у областима здравства (члан 97. тачка 10.) и организацију, надлежност и рад републичких органа (члан 97. тачка 16.).
Из наведених одредаба Устава следи да је Република Србија надлежна да уреди и обезбеди систем у областима здравства у који, поред осталог спада и брига о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе који се производе или увозе ради стављања у промет на домаћем тржишту, као и надзор над здравственом исправношћу тих намирница и предмета. Оспореним Законом су прописани услови које у погледу здравствене исправности морају да испуњавају предмети опште употребе који се производе и налазе у промету на домаћем тржишту (у односу на животне намирнице ова питања регулисана су Законом о безбедности хране). Ради контроле здравствене исправности предмета опште употребе, одредбама члана 19. став 1. Закона је прописано да предмети који се стављају у промет на домаћем тржишту подлежу здравственом надзору, који врши, на основу овлашћења из Закона, орган управе надлежан за послове здравства, тј. Министарство здравља, преко санитарних инспектора , који непосредно врше ову контролу. Приликом вршења контроле здравствене исправности предмета опште употребе обављају се лабораторијска испитивања (анализа и суперанализа) узорака ради утврђивања њихове здравстене исправности. Наведена лабораторијска испитивања подразумевају постојање одређених трошкова, који настају ангажовањем стручног кадра и средстава субјеката који су овлашћени за вршење лабораторијског испитивања узрака предмета опште употребе. Имајући у виду да је оспореним Законом уређен поступак здравственог надзора предмета опште употребе, као и права и обавезе учесника у том поступку, питање одређивања обвезника плаћања наведених трошкова, по оцени Уставног суда, спада у материју која се уређује законом. Сагласно наведеном, одредбама члана 24. Закона одређени су обвезници плаћања трошкова испитивања здравствене исправности предмета опште употребе и то тако што у фази производње те трошкове сноси произвођач, а у промету на домаћем тржишту субјекти који предмете опште употребе стављају у промет. Овако утврђена законска обавеза плаћања трошкова лабораторијских испитивања узорака предмета опште употребе у поступку испитивања њихове здравствене исправности, по оцени Уставног суда, произлази из дужности, а самим тим и одговорности произвођача и трговаца да производе и стављају у промет здравствено исправне предмете опште употребе, ради остваривања општег друштвеног интереса који се огледа у очувању здравља људи. Уставни суд такође указује да лабораторијска испитивања предмета опште употребе не врше надлежни инспекцијски органи, већ та испитивања врше специјализовани субјекти који су овлашћени за овакву врсту испитивања и који за своје услуге наплаћују одређену накнаду, тако да се, у конкретном случају, не ради о трошковима који се из буџета обезбеђују за рад инспекцијских органа.
Стога, по оцени Уставног суда, приликом прописивања обавезе из члана 24. став 2. Закона да трошкове испитивања здравствене исправности предмета опште употребе у промету на домаћем тржишту сноси субјект који је те производе ставио у промет, нису прекршена основна уставна начела економског уређења и слобода предузетништва из чл. 82. и 83. Устава, јер се утврђује обавеза плаћања трошкова испитивања здравствене исправности предмета опште употребе за све субјекте који ове предмете стављају у промет, под истим условима, а из разлога што су наведени субјекти одговорни да се у промету на домаћем тржишту налазе здравствено исправни предмети опште употребе, чиме се штити здравље људи које је Уставом зајемчено као једно од основних људских права. Мишљење иницијатора да би било оправданије да ове трошкове сносе субјекти који су ставили предмете опште употребе у промет на домаћем тржишту само у случају негативне лабораторијске анализе, али не и позитивне, је питање целисходности законског решења у овој материји, а не питање његове уставности из надлежности Уставног суда утврђене одредбама члана 167. Устава. У погледу навода иницијатора да се оспореном законском одредбом нарушава Уставом зајемчено право на рад из члана 60. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се одређивањем обвезника плаћања трошкова здравственог испитивања предмета опште употребе у поступку инспекцијског надзора не нарушава зајемчено право на рад, јер се наведено уставно право не може довести у везу са оспореном одредбом Закона. Исти став Суд је заузео и поводом оцене уставности оспорене одредбе члана 24. став 2. Закона у односу на одредбу члана 19. Устава, којом је утврђена сврха уставних јемстава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд, сагласно одредби члана 53. став 3. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), није нашао основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе члана 24. став 2. Закона о здравственој исправности животних намирница и предмета опште употребе, па иницијативу није прихватио.
Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић