| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 28.02.2003 | Број: Рев.119/02 |
| Абстракт: | |||
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је ванкњижни власник предметног стана, а тужена је носилац станарског права и то на основу уговора о коришћењу стана закљученог 21.4. 1988. године, мада је у овом стану живела још пре тога са својим супругом и сином.
После смрти супруга који је умро 1987. године, тужена је са својим сином наставила са коришћењем овог стана.
Међутим, због природе свог посла, тужена није била у могућности да стално буде у Београду, већ је долазила у Београд преко викенда и током лета.
Тужена је издавала у закуп једну собу, а од кухиње је адаптирала собу у којој је живела са својим сином Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев за исељење тужене.
Наиме, одредбом члана 35. Закона о становању, предвиђени су случајеви у којима закуподавац може да откаже уговор о закупу стана.
У конкретном случају, нису испуњени услови из наведеног члана 35. Наводи у ревизији да је тужена без сагласности тужиоца као закуподавца издавала стан, те да су се стекли услови из члана 35. став 1. тачка 1. за отказ уговора о коришћењу стана, нису основани.
Овог због тога, што закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана у смислу члана 35. став 1. тачка 1. Закона о становању, ако закупац и после опомене без сагласности закуподавца издаје стан у подзакуп.
Тужилац није послао опомену туженој да не сме да издаје у подзакуп стан, а наводи у ревизији - да то није учинио јер није знао где се тужени налази, не могу се прихватити.
Према томе, како овај услов није испуњен, правилан је закључак нижестепених судова да је тужбени захтев за исељење тужене неоснован.
Отказ уговора о закупу стана.
члана 35. Закона о становању
Врховни суд Србије, Рев.119/02 од 20.06.2002