| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 07.04.2011 | Број: Уж-1423/2008 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгослава Стојиљковића из Зајечара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. април 2011. године, донео је
Одбацује се уставна жалба Драгослава Стојиљковића изјављена против пресуде Општинског суда у Зајечару П. 1405/06 од 14. марта 2008. године и пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 1761/08 од 9. септембра 2008. године.
1. Драгослав Стојиљковић из Зајечара, власник и директор д.о.о. „Одеса“ из Зајечара је, преко пуномоћника Станише Ђерговића, адвоката из Зајечара, 2. децембра 2008. године изјавио уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. став 1. Устава. Подносилац наводи да је учешћем у јавном надметању ради продаје ДП „Георад“ у стечају из Зајечара, купио на продају оглашену имовину и по уплати у целини купопродајне цене, са стечајним управником закључио купопродајни уговор, оверен од стране суда под Ов. бр. 2177/06 дана 9. јуна 2006. године, са којим даном је и формалноправно постао власник купљене имовине. Даље наводи да је након закључења наведеног уговора, треће лице против њега поднело тужбу због сметања својине, са захтевом да се уклоне објекти са спорне непокретности, при чему је као доказ приложен уговор о купопродаји непокретности закључен са ЗЗ „Нова бразда“ из Зајечара, овереног од стране суда Ов. бр. 3236/06 дана 21. августа 2006. године. Сматра да је даном овере уговора о купопродаји од стране суда стекао право својине, и то не само учешћем и куповином у јавном надметању, већ и по основу права прече куповине, те да је уговор трећег лица, односно тужиоца, у делу којим је „захваћен“ његовим уговором „неважећи и беспредметан“. Како је оспореним пресудама усвојен тужбени захтев тужиоца и подносиоцу наложено да уклони монтажну гаражу и преда у државину спорну непокретност, подносилац сматра да су му таквим одлучивањем судова повређена наведена уставна права. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и наложи Окружном суду у Зајечару да усвоји његову жалбу изјављену против оспорене првостепене пресуде. Такође предлаже да Уставни суд до доношења коначне одлуке, одложи ивршење оспорених пресуда.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава. Према одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба, поред осталог, мора да садржи и разлоге жалбе и наводе у чему се састоји повреда или ускраћивање зајемченог права или слободе за које се тврди да је повређено.
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да је Уставни суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреде или ускраћивања означених уставних права и слобода, а не и да као суд више инстанце преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Стога се и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима ће се, са становишта Уставом утврђене садржине сваког од означених права или слобода, поткрепити тврдње о њиховој повреди или угрожавању. Самим тим, формално позивање на поједине одредбе Устава, без навођења уставноправних разлога и њиховог чињеничног утемељења, не чини по себи уставну жалбу допуштеном.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да се јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљени суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
3. У току претходног испитивања уставне жалбе, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности:
Оспореном пресудом Општинског суда у Зајечару П. 1405/06 од 14. марта 2008. године усвојен је тужбени захтев тужиоца и ставом првим изреке обавезан тужени, овде подносилац уставне жалбе, да уклони своју монтажну гаражу површине 0,00,70 ха димензија 14 x 5 м са источног дела катастарске парцеле број 5829/56 у улици Филипа Кљајића број 12 у мзв. „Селиште“ КО Зајечар и да овај део непокретности преда у државину тужиоцу, у року од 15 дана, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке ове пресуде тужени је обавезан да тужиоцу исплати 42.100,00 динара на име накнаде трошкова парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је туженом било познато да купује само спорни објекат, а не и земљиште испод спорног објекта, те да му је нуђена могућност да одустане од закључења уговора о купопродаји спорног објекта, на основу чега је првостепени суд утврдио да је тужени власник спорне монтажне гараже као објекта, али да нема право коришћења земљишта испод овог објекта, већ да на основу уговора о купопродаји то право има тужилац.
Оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару Гж. 1761/08 од 9. септембра 2008. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Зајечару П. 1405/06 од 14. марта 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд на основу доказа садржаних у побијаној пресуди утврдио следеће: да је спорна гаража монтажни објекат и да се налази на катастарској парцели број 5829/56 у мзв. „Селиште“ у улици Филипа Кљајића број 12 КО Зајечар; да се на том месту налази више од 30 година; да је тужилац носилац права коришћења на спорној катастарској парцели по основу уговора о купопродаји, овереног пред Општинским судом у Зајечару 21. августа 2006. године Ов.бр. 3230/06, што је у складу са наведеним уговором и преписом Пл. 16746 Службе за катастар непокретности у Зајечару од 4. октобра 2006. године; да је тужени власник спорне монтажне гараже по основу уговора о купопродаји непокретне имовине, овереног пред Општинским судом у Зајечару 9. јуна 2006. године Ов. бр. 2177/06, што је у складу са наведеним уговором и копијом плана Службе за катастар непокретности Зајечар од 5. октобра 2006. године; да је на основу исказа сведока, непосредним увиђајем на лицу места и увидом у списе предмета Трговинског суда у Зајечару Ст. 585/02 утврђено да је тужени по основу наведеног купопродајног уговора купио само монтажну гаражу, не и земљиште испод ње, те да неспорно исто припада парцели тужиоца коју је такође купио по наведеном уговору о купопродаји. Даље се наводи да је на правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио материјално право и усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да наведену монтажну гаражу уклони са парцеле тужиоца и да овај део непокретности преда у државину тужиоцу.
4. У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који би указивали на то да су оспорене пресуде донете уз произвољну или дискриминациону примену права, чиме би указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе, а што би довело до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. По оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење представљају последицу погрешне оцене и тумачења утврђеног чињеничног стања и законских одредаба од стране подносиоца, који од Уставног суда, у суштини, захтева да испита законитост оспорених пресуда.
Оцењујући основаност навода о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је даље констатовао да је у надлежности редовних судова да у имовинским споровима између појединаца утврђује, између осталог, природу и границе међусобних права и обавеза странака у том парничном поступку, што нужно има за последицу доношење неповољне одлуке за једну од странака у спору. Међутим, чињеница да је једна странка у имовинској парници неизбежно неуспешна, сама по себи, није довољна да би се утврдила повреда њеног Уставом зајемченог права на имовину. Мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона које се јемчи одредбом члана 58. став 1. Устава, првенствено се односи на акте јавне власти, односно мере које предузима држава у циљу ограничења или одузимања имовине неког лица. За разлику од спорова који се воде због мешања државе у нечију имовину, у имовинским споровима између појединаца, као што је у овом случају парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, повреда имовинских права која неспорно спадају у домен грађанских права првенствено треба да буде сагледана у односу на гаранције из члана 32. став 1. Устава. Имајући у виду да је Уставни суд оценио да нису прихватљиви наводи подносиоца о томе да му је оспореним пресудама повређено право на правично суђење, не постоје ни уставноправни разлози који би били основ за тврдњу да је подносиоцу повређено право на имовину (види: одлуку Европског суда за људска права у предмету Куцхар и Стис против Чешке, 21. октобар 1998. године, број апликације 37527/97 и одлуку Европског суда за људска права у предмету Инвестyлиа Публиц Цомпанy Лимитед против Кипра, 17. септембар 2009. године, број апликације 24321/05).
Оцењујући да у уставној жалби нису наведени разлози који би оправдали тврдњу да постоји повреда означених уставних права подносиоца уставне жалбе, те имајући у виду да подносилац уставне жалбе од Уставног суда тражи оцену законитости оспорених пресуда, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање.
5. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић