| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 14.04.2011 | Број: Уж-4326/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Весне Брбаклић Ибрахимовић из Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. априла 2011. године, донео је
Одбацује се уставна жалба Весне Брбаклић Ибрахимовић изјављена против пресуде Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године, пресуде Врховног суда Србије Кж.1 1732/02 од 3. априла 2003. године, решења Вишег суда у Сомбору Кв. 70/10 од 26. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. ИИ 1924/10 од 19. августа 2010. године.
1. Весна Брбаклић Ибрахимовић из Сомбора поднела је Уставном суду 5. октобра 2010. године уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године, пресуде Врховног суда Србије Кж.1 1732/02 од 3. априла 2003. године, решења Вишег суда у Сомбору Кв. 70/10 од 26. јула 2010. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. ИИ 1924/10 од 19. августа 2010. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на правично суђење, права на правну сигурност у казненом праву, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на слободу кретања, зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 32. став 1, члана 34. став 3, члана 35. ст. 1. и 2. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да је подноситељка уставне жалбе оспореном пресудом Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године, која је потврђена оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж.1 1732/02 од 3. априла 2003. године, оглашена кривом за извршење кривичног дела, након чега је издржала и казну затвора на коју је том пресудом била осуђена; да су подноситељки уставне жалбе повређена права на слободу и безбедност и права на слободу кретања, с обзиром на то да је осуђена на бази непостојећих доказа на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци; да је право на правну сигурност у казненом праву подноситељки уставне жалбе повређено, јер је „евидентно нарушена" претпоставка њене невиности као постулат кривичног законодавства; да је подноситељки уставне жалбе повређено уставно право на рехабилитацију и накнаду штете, јер је на бази непостојећег доказа осуђена на наведену казну затвора; да је уставно право на правично суђење подноситељки уставне жалбе повређено јер јој је побијаним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. ИИ 1924/10 од 19. августа 2010. године ускраћено право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и јавно расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка К. 53/02, као и оптужбама против ње; да су и Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду морали дозволити понављање кривичног поступка у предмету К. 53/02, јер је непостојећа исправа била основ за доношење осуђујуће пресуде против подноситељке уставне жалбе. Подноситељка уставне жалбе је захтевала да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су јој оспореним актима повређена означена уставна права, поништи оспорене акте и нареди понављање кривичног поступка окончаног пресудом Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник ПЦ", број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Из наведених одредаба Устава и Закона произлази, поред осталог, да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након проглашења Устава Републике Србије, односно након 8. новембра 2006. године.
3. У спроведеном претходном поступку Уставни суд је утврдио: да су оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж.1 1732/02 од 3. априла 2003. године одбијене као неосноване жалбе оптужене, овде подноситељке уставне жалбе, и њеног браниоца изјављене против оспорене пресуде Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године, која је и потврђена; да је оспореним првостепеним решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 70/10 од 26. јула 2010. године одбијен као неоснован захтев браниоца осуђене, овде подноситељке уставне жалбе, за понављање кривичног поступка окончаног пресудом Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године, а која је потврђена пресудом Врховног суда Србије Кж.1 1732/02 од 3. априла 2003. године; да је оспореним другостепеним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.П 1924/10 од 19. августа 2010. године одбијена као неоснована жалба браниоца осуђене изјављена против оспореног првостепеног решења.
4. Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе оспорава како судске одлуке донете у кривичном поступку вођеном против ње, који је правноснажно окончан пре доношења Устава од 2006. године, тако и појединачне правне акте којима је одлучено о њеном захтеву за понављање тог кривичног поступка. Из навода уставне жалбе, према оцени Уставног суда, несумњиво произлази да се повреде права на слободу и безбедност, права на правну сигурност у казненом праву, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на слободу кретања искључиво истичу у односу на кривични поступак правноснажно окончан оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж.11732/02 од 3. априла 2003. године, а да се повреда права на правично суђење истиче у односу на поступак по захтеву за понављање кривичног поступка у коме су донета оспорена решења Вишег суда у Сомбору и Апелационог суда у Новом Саду, односно да се истакнуте повреде осталих означених уставних права не односе на овај поступак.
5. У односу на оспорене пресуде Окружног суда у Сомбору К. 53/02 од 30. септембра 2002. године и Врховног суда Србије Кж.1 1732/02 од 3. алрила 2003. године, Уставни суд је утврдио да су обе ове пресуде донете пре проглашења Устава Републике Србије. Како је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да је оспорени акт донет после проглашења Устава, Уставни суд је поднету уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје процесне претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање у овој правној ствари.
6. У односу на оспорена решења Вишег суда у Сомбору Кв. 70/10 од 26. јула 2010. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж. ИИ1924/10 од 19. августа 2010. године, којима је, према тврдњама подноситељке уставне жалбе, њој повређено право на правично суђење, Уставни суд оцењује да овим решењима није одлучивано о оптужби против подноситељке уставне жалбе, већ да су иста донета у поступку по захтеву за понављање кривичног поступка, поднетом на основу одредаба чл. 404. до 414. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник ПЦ", бр. 58/04, 85/05,115/05,49/07,122/08, 72/09 и 76/10).
Како оспорена решења нису донета у поступку одлучивања о оптужби против подноситељке уставне жалбе, о чему је већ одлучено у правноснажно окончаном кривичном поступку, Уставни суд је утврдио да наведена решења не представљају појединачне правне акте против којих се, због повреде права на правично суђење, а y смислу одредаба члана 170. Устава и члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба може изјавити. Овакав правни став Уставни суд је изразио у више решења (видети: Решење Уж -2145/2009 од 21. јануара 2010. године), а одлучујући у овом предмету Уставни суд је имао у виду истоветан став Европске комисије за људска права у предмету X. против Аустрије (Одлука о допустивости број 7761/77 од 8. маја 1978. године) где је Комисија заузела став да се члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који јемчи право на правично суђење, не примењује на поступак поводом захтева за понављање правноснажно окончаног поступка, јер такав поступак „не утврђује основаност било какве кривичне оптужбе против подносиоца", већ само да ли ће бити одобрено поновно суђење или не.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је изјављену уставну жалбу и у овом делу одбацио, као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање у овој правној ствари.
7. С обзиром на све наведено Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић