| Основ: | Zakon o obligacionim odnosima | ||
| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 28.02.2003 | Број: Рев.829/03 |
| Абстракт: | |||
Правно је утемељено и становиште нижестепених судова да се поништење тог уговора не може остварити ни са разлога евентуалних мана воља присутних у његовом закључењу.
Рушљивост јесте један од законом приписаних основа неважности уговора.
Међутим, право захтевати поништење рушљивог уговора престаје истеком рока од једне године од сазнања за разлоге рушљивости.
У сваком случају то право престаје истеком објективног рока од 3 године од дана закључења уговора.
То је изричито прописано одредбом члана 117. Закона о облигационим односима.
На тај начин законом је одређен преклузивни рок чијим се протеком гаси и право поништења рушљивог уговора.
Спорни уговор је закључен 28.12.1995. године, а тужба којом се тражи његово поништење поднета је суду тек 24.5.2000. године.
Према томе, очито је да је пре подношења тужбе за поништење спорног уговора протекао објективни рок од 3 године у коме се то право могло остварити.
Погрешно је ревизијско становиште да је тужени првог реда потписом споразума од 24.3.2000. године признао тужбени захтев и тиме прекинуо застарни рок прописан одредбом члана 117. ЗОО. Рок прописан том одредбом закона није застарни већ преклузиван.
На то упућује садржина ове законске одредбе.
Зато се за разлику од рока застарелости чијим се наступањем губи само право на тужбу односно могућност принудног остварења права, протеком преклузивног рока губи само право.
Због тога се правне последице протека рока из члана 117. ЗОО не исказују у губитку права на тужбу, већ престанку правне могућности да се рушљив уговор поништи.
То другим речима значи да по протеку објективног рока из члана 117. став 2. ЗОО наступа правна фикција о правној ваљаности рушљивог уговора.
То је необорива правна претпоставка чије се наступање не може спречити ни прекидом ни застојем.
Јер, за разлику од застарних рокова код преклузивних рокова нема ни прекида ни застоја.
Ово из разлога, што је примена тих правила о застарелости код преклузивних рокова искључена императивном одредбом члана 370. ЗОО. Зато је правно ирелевантно ревизијско указивање на погрешну примену одредбе члана 387. ЗОО