| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 12.08.2003 | Број: Рев.2981/00 |
| Абстракт: | |||
Према утврђеном чињеничном стању тужилац је туженом у фебруару 1992. године позајмио износ од 3.000 ДЕМ несачињавајући писмену признаницу.
Признаница је сачињена касније 19.08.1992. године.
Део тог дуга враћен је у износу од 300 ДЕМ. По усменом договору странака није уговорен рок враћања позајмице, већ да ће то тужени учинити када буде у могућности.
До доношења тужбе тужени није вратио дуг 2.700 ДЕМ.
На основу утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су правилно применили материјално право када су закључили да је тужени у обавези да тужиоцу врати позајмљени износ до 2.700 ДЕМ у динарској противвредности.
Наиме, одредбом чл. 557. ЗОО, предвиђено је да се уговором о зајму обавезује зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или којих других замењивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета.
Одредбом чл. 562. ЗОО предвиђено је да ако уговорачи нису одредили рок за враћање зајма, нити се он може одредити из околности зајма, зајмопримац је дужан вратити зајам по истеку примереног рока који не може бит краћи од два месеца, рачунајући од зајмодавчевог тражења да му се зајам врати.
Сагласно цитираним одредбама Закона о облигационим односима тужени је дужан да тужиоцу врати динарску противвредност износа од 2.700 ДЕМ, јер је дуговање туженог према тужиоцу преостало у том износу, а пре подношења тужбе тужени је позван да дуг исплати.