| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 06.12.2012 | Број: Уж-1687/2010 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Доламића и Љубодрага Доламића, обојиц е из Черевића , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. децембра 2012. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Горана Доламића и Љубодрага Доламића и утврђује се да је у оставинском поступку који се води пред Првим основним судо м у Београду у предмету О. 14607/10 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се надлежним судовима да предузму све мере како би се оставински поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
3. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нема теријалне штете у износу од по 1600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
1. Горан Доламић и Љубодраг Доламић, обојица из Черевића, су 21. марта 2010. године, преко пуномоћника, адвоката Глигорија Тодорића из Беочина, поднели Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у оставинском поступку који се водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету О. 145/0 2 и који, по наводима подносилаца, у време подношења уставне жалбе није окончан.
Подносиоци уставне жалбе истичу да овај оставински поступак траје већ 22 године и да је донето само једно првостепено решење 2002. године, па сматрају да је повређено њихово право на суђење у разумном року. Предлажу да Ус тавни суд усвоји уставну жалбу, утврди им право на накнаду штете и наложи надлежном суду да предузме све мере како би се оставински поступак окончао у најкраћем року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду О. 14607/10 (предмет је добио нови број након формирања нове мреже судова), па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Матичар општине Савски Венац, Град Београд, је 6. септембра 1988. године доставио Четвртом општинском суду у Београду смртовницу за Хасана Доламића, састављену на основу података добијених од његовог сина Горана Доламића, овде подносиоца уставне жалбе , ради покретања и вођења оставинског поступка. Првостепени суд је заказао прво рочиште за 19. септембар 1988. године и предмет је добио број О. 5403/88.
Имајући у виду да се пред Четвртим општинским судом у Београду већ водио оставински поступак иза пок. Агнезе Доламић, супруге оставиоца, наведени суд је 17. октобра 1988. годи не спојио предмете ради јединственог поступања.
Првостепени суд је 28. септембра 1990. године донео решење О. 5403/88, којим је: у ставу првом изреке прекинуо овај оставински поступак; у ставу другом изреке упутио наследну учесницу Татјану Доламић, ћерку оставилаца, да покрене парнични поступак против наследних учесника Горана Доламића и Љубодрага Доламића, овде подносилаца уставне жалбе, како би доказала да има право на издвајање одређених новчаних износа са штедне књижице која се води на пок. Хасана Доламића, да је власник одређених покретних ствари које се налазе у стану наведеног оставиоца, да се наследном учеснику Љубомиру Доламићу урачуна у наследни део непокретност која је добијена уговором о поклону од пок. Хасана Доламића, те да докаже да је њена пок. мајка Агнеза Доламић власник на ½ непокретности уписане у ЗКУЛ бр. 375, КО Београд 7, по основу заједничког стицања у браку са пок. Хасаном; у ставу трећем изреке обавезао наследну учесницу Татјану Доламић да покрене парницу у року од 30 дана од дана правноснажности овог решења.
Одлучујући о жалби наследне учеснице Татјане Доламић, Окружни суд у Београду је решењем Гж. 7084/91 од 10. септембра 1991. године одбио жалбу и потврдио првостепено решење.
Наследна учесница Татјана Доламић је 27. новембра 1991. године поднела првостепеном оставинском суду доказ да је поднела Другом општинском суду у Београду тужбу против наследних учесника Горана Доламића и Љубодрага Доламића.
Други општински суд у Београду је 11. фебруара 1999. године донео пресуду на основу признања П. 6437/91, којом је: у ставу првом изреке утврдио да је правни претходник тужиље Татјане Томић (рођене Доламић), пок. Агнеза Доламић, сувласник на ½ непокретности уписане у ЗКУЛ бр. 375, КО Београд 7, по основу заједничког стицања у браку са пок. Хасаном Доламићем, те је наведени својински део пок. Агнезе издвојио из оставинске масе пок. Хасана формиране у оставинском поступку који се води пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету О. 5403/88; у ставу другом изреке утврдио да је тужиља власник одређених новчаних износа са штедне књижице која се води на пок. Хасана Доламића и одређених покретних ствари које се налазе у његовом стану у Улици Златка Шнајдера бр. 14 у Београду, те је наведене ствари издвојио из оставинске масе пок. Хасана формиране у наведеном оставинском поступку; у ставу трећем изреке утврдио да је тужиља власник на таксативно побројаним покретним стварима и издвојио их из оставинске масе; у ставу четвртом изреке утврдио да се наследном учеснику Љубодрагу Доламићу урачунава у наследни део непокретност добијена уговором о поклону закљученом са пок. Хасаном Доламићем 19. новембра 1983. године, а која се налази на к.п. бр. 1127/4, КО Тешањ, Босна и Херцеговина; у ставу петом изреке обавезао тужене да накнаде тужиљи трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је наведено да су тужени, на рочишту за главну расправу одржаном 11. фебруара 1999. године, признали у потпуности тужбене захтеве тужиље.
Наследни учесници Горан Доламић и Љубодраг Доламић су 15. новембра 1999. године тражили од Четвртог општинског суда у Београду да настави оставински поступак. Првостепени суд је 22. маја 2001. године одржао следеће рочиште у овој правној ствари.
Четврти општински суд у Београду је 21. јануара 2002. године донео решење О. 145/02, којим је: у ставу првом изреке утврдио заоставштину пок. Хасана Доламића; у ставу другом изреке утврдио заоставштину пок. Агнезе Доламић; у ставу трећем изреке издвојио одређене покретне ствари из заоставштине пок. Хасана Доламића у корист Татјане Томић; у ставу четртом изреке огласио Горана Доламића, Љубодрага Доламића и Татјану Томић за наследнике пок. Хасана Доламића; у ставу петом изреке огласио Татјану Томић, Синишу Вељковића, Горана Доламића и Љубодрага Доламића за наследнике пок. Агнезе Доламић.
Поступајући по жалби наследне учеснице Татјане Томић, Окружни суд у Београду је решењем Гж. 1967/04 вратио списе предмета Четвртом општинском суду у Београду ради допуне поступка, истичући да се жалбом указује да првостепени суд у наследни део Љубодрага Доламића није урачунао непокретност коју је добио уговором о поклону од пок. Хасана Доламића и да првостепени суд према одредби члана 21. Закона о ванпарничном поступку има овлашћење да поводом жалбе новим решењем преиначи или укине своје раније решење, ако се тиме не вређају права других учесника која се заснивају на том решењу.
Четврти општински суд у Београду је у даљем току оставинског поступка одредио да се изведе доказ вештачења на околност тржишне вредности непокретности које се налазе на к.п. бр. 1127/4, КО Тешањ, Босна и Херцеговина и на КО Београд 7.
Након формирања нове мреже судова, Први основни суд у Београду је преузео предмет ради поступања и он је заведен под бројем О. 14607/10. Првостепени суд је 1. априла 2010. године донео решење О. 14607/10, којим је: у ставу првом изреке ставио ван снаге решење Четвртог општинског суда у Београду О. 145/02 од 21. јануара 2002. године; у ставу другом изреке вратио у заоставштину пок. Хасана Доламића непокретност која се налази на к.п. бр. 1127/4, КО Тешањ, Босна и Херцеговина; у ставу трећем изреке утврдио заоставштину пок. Хасана Доламића; у ставу четвртом изреке издвојио из заоставштине одређене новчане износе на штедној књижици у корист Татјане Томић; у ставу петом изреке огласио Горана Доламића, Љубодрага Доламића и Татјану Томић за наследнике пок. Хасана Доламића; у ставу шестом изреке утврдио заоставштину пок. Агнезе Доламић; у ставу седмом изреке огласио Татјану Томић, Синишу Вељковића, Горана Доламића и Љубодрага Доламића за наследнике пок. Агнезе Доламић.
Поступајући по жалби наследне учеснице Татјане Томић изјављеној против првостепеног решења, Виши суд у Београду је 11. октобра 2012. године донео решење Гж. 5102/11, којим је вратио првостепеном суду списе предмета, ради допуне поступка, истичући да нису испуњени услови за одлучивање о жалби, с обзиром на то да побијано првостепено решење није достављено наследном учеснику Синиши Вељковићу.
4. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је ова оставина покренута 6. септембра 1988. године, када је Четврти општински суд у Београду сазнао да је оставилац умро и да се, у време одлучивања Уставног суда о поднетој уставној жалби, предмет налази код Првог основног суда у Београду, како би се отклонили процесни недостаци пре одлучивања другостепеног суда о жалби наследне учеснице Татјане Томић изјављеној против првостепеног решења о наслеђивању О. 14607/10 од 1. априла 2010. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се досадашње трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да ова ј оставински поступак до сада траје преко 24 године, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. С обзиром на наведено, Уставни суд налази да се и поред тога што је појам разумне дужине трајања једног судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносилаца уставне жалбе као странки у поступку, поступања надлежних судова и природе захтева, односно значаја права о коме се у поступку расправља з а подносиоце, двадесетчетворогодишње трајање ове ванпарнице не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца. Наиме, Уставни суд налази да се, без обзира на то колико су сложена спорна питања која у једном судском поступку треба расправити, а којих у конкретном случају неспорно има (два оставиоца, прекид оставинског поступка због решавања спорних чињеница од који зависе наследна права учесника у поступку), не може прихватити да је разумно да оставина траје преко 24 година, те да се стога овако дуго трајање конкретног судског поступка једино може приписати неделотворности надлежних судова, пре свега Четвртог општинског суда у Београду пред којим се поступак водио од септембра 1988. године до 1. јануара 2010. године. Ова оцена Уставног суда не односи се на период када је оставински поступак био прекинут у складу са одредбама Закона о ванпарничном поступку, због решавања одређених спорних чињеница од 10. септембра 1991. до 11. фебруара 1999. године.
Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке наложио надлежним судовима да предузму све нео пходне мере, како би се оставински поступак из тачке 1. изреке окончао у најкраћем року.
Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке одлучио да с е правично задовољење подносилаца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, у овом случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од по 1600 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду допринос подносилаца уставне жалбе прекомерном трајању оставинског поступка (будући да су подносиоци оспорили чињенице од којих је зависила висина наследног дела учеснице Татјане Томић, те је првостепени суд прекинуо расправљање заоставштине оставилаца и упутио наведену наследну учесницу да покрене парницу против подносилаца у којој су они признали њене тужбене захтеве након седам година и четири месеца од дана покретања парничног поступка, из чега произлази да су подносиоци искључиво одговорни за прекид оставинског поступка), економско-социјалне прилике у Републици Србији, праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећенима пружа одговарајуће задовољење.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић