| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 09.07.2015 | Број: Уж-2725/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Предузећа за производњу и продају конфекције, експорт -импорт „Алија Хоџић – Алхос“, Сарајево, у стечају, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. јула 2015. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Предузећа за производњу и продају конфекције, експорт-импорт „Алија Хоџић – Алхос“, изјављена против пресуде пресуде Привредног суда у Пожаревцу П. 317/12 од 12. јуна 2012. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 6891/12 од 27. фебруара 2013. године.
1. Предузеће за производњу и продају конфекције, експорт-импорт „Алија Хоџић – Алхос“, Сарајево, у стечају, је поднело , 8. априла 2013. године, преко пуномоћника Драгослава Ђурића, адвоката из Жабара, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Привредног суда у Пожаревцу П. 317/12 од 12. јуна 2012. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 6891/12 од 27. фебруара 2013. године, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац је, у уставној жалби, поред осталог, навео: да је у оспореним пресудама погрешно тумачена одредба члана 2. став 1. Анекса „ Г“ Споразума о питањима сукцесије; да је првостепена пресуда заснована на мишљењу Министарства финансија да примена Споразума о питању сукцесије Анекса „ Г" гарантује да ће бити призната стечена права на дан 31. децембра 1990. године, али не и право на накнаду штете; да је овакво мишљење у супротности са Законом о облигационим односима, јер је тужени користио туђу ствар као своју, односно пословни простор у улици Табачка чаршија број 11, власништво подносиоца, тако што је исти без икаквог правног основа давао у закуп, на бази узурпираног права, и тиме се неосновано обагатио; да Споразум о питањима сукцесије предвиђа да док се не регулишу међусобни односи држава сукцесора ствар друге државе сукцесора нико не може да користи, отуђи или даје под закуп, а чак је и судовима стављена забрана да оверавају такве уговоре; да је другостепена пресуда заснована на савесности туженог, те да је тужени био савестан када је пословни простор подносиоца издавајући га под закуп, убирао закупнину и неосновано се богатио, иако је исти издавао и у време трајања спора за утврђење права својине пред Општинским судом у Пожаревцу; да је тужени био несавестан говори и чињеница да је подносилац пре него што је покренуо спор за утврђивање права својине од Града Пожаревца, дописом број 544 од 23. фебруара 2005. године тражио да му врати узурпирани пословни простор, али да је и поред тога, тужени закључивао уговор о закупу; да је у време коришћења пословног простора тужиоца од стране туженог, па и у периоду за који се накнада тражи, на снази била Уредба о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима , која је укључивала забрану давања непокретности у закуп, те да тужилац, независно од тога што је пословни простор био „ заузет“, у спорном периоду не би ни могао остварити добит у виду закупнине, јер му је давање у закуп било привремено забрањено, те да на овај начин није претрпео штету и да тужени не може бити у обавези да исту накнади. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорене пресуде и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Привредног суда у Пожаревцу П. 317/12 од 12. јуна 2012. године је у, ставу првом изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени захтев првотужиоца, овде подносиоца уставне жалбе , којим је тражио да се обавеже тужени Град Пожаревац на исплату износа од 6.463.460,76 динара , са законском затезном каматом почев од 7. јуна 2010. године до исплате ; ставом другим изреке је одбијен, као неоснован, тужбени захтев друготужиоца ПД „Пит Комерц-Панефино“ ДОО, Пожаревац , којим је тражио да се обавеже тужени Град Пожаревац на исплату износа од 2.168.719,39 динара , са законском затезном каматом почев од 7. јуна 2010. године до исплате ; ставом трећим изреке су обавезани тужиоци да солидарно накнаде туженом трошкове парничног поступка. Из образложења оспорене првостепене пресуде произлази: да је предмет тужбеног захтева првотужиоца, исплата новчаног потраживања по основу коришћења туђе ствари – пословног простора за период од 30. августа 1999. до 30. августа 2004. године, као и накнада штете због некоришћења спорног пословног простора за период од 30. августа 2004. до 12. марта 2008. године, док је предмет тужбеног захтева друготужиоца исплата новчаног потраживања по основу накнаде штете, у периоду од маја 2009. године до дана подношења тужбе јуна 2010. године; да је поступку који се водио по тужби првотужиоца против тужених Републике Србије и општине Пожаревац, пресудом Општинског суда у Пожаревцу П. 22/08 од 23. маја 2008. године утврђено да је тужилац, односно првотужилац у овој парници, власник пословног простора, локала у Пожаревцу у улици Табачка чаршија број 11, блок 10 површине од 75,80 м2, који се састоји од продавнице површине 61,57 м2, магацина површине 10,43м2 и оставе од 3,80 м2, а тужена општина Пожаревац је обавезана да тужиоцу преда у државину наведени пословни простор; да је пресудом Окружног суда у Пожаревцу Гж. 1155/08 од 7. октобра 2009. године преиначена првостепена пресуда и утврђено да је тужилац носилац права коришћења спорног пословног простора, док је у преосталом делу пресуда потврђена; да је првотужилац по решењу Основног суда у Пожаревцу Днл. 234/11 од 12. јула 2011. године, уписао право коришћења на пословном простору – локалу који се налази у Пожаревцу, а у својини Републике Србије, док је одбијена молба за упис права власништва у корист првотужиоца и да је утврђено да су првотужилац и друготужилац закључили уговор о купопродаји локала под бројем Ов. 4269/08 од 12. марта 2008. године.
Првостепени суд је, такође, у току поступка утврдио: да је тужена општина Пожаревац најпре закључила уговор о закупу спорног пословног простора, у својству закуподавца , са Месном индустријом Пожаревац, као закупцем број 1677/3 од 18. јуна 1996. године , а затим са Драганом Колачарићем , власником занатско-месарске трговинске радње „Беомес“, Београд, 21. децембра 2004. године, као и анекс уговора о закупу од 12. априла 2005. године; да је из записника о попису и процени Трговинског суда у Пожаревцу, у извршном поступку И. 172/08 од 8. октобра 2008. године, утврђено да је у поступку извршног повериоца општине Пожаревац, против извршног дужника „Беомес плус“ ДОО, Стара Пазова, који се водио ради исељења, констатовано да је статутарни заступник друготужиоца затворио наведени локал са кључем; да су Град Пожаревац у својству закуподавца, и статутарног заступника друготужиоца, као закупац закључили уговор о закупу 18. новембра 2008. године, као и анекс уговора о закупу од 29. јануара 2009. године. У току поступка је ради утврђивања висине потраживања тужилаца изведен доказ вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке.
Првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужилаца неоснован, примењујући релевантне прописе, односно одредбе члана 219. Закона о облигационим односима и чл . 38. и 39. Закона о основа ма својинскоправних односа. На основу наведених законских одредби, закључио је да не постоји обавеза враћања онога што је тужени примио, односно накнаде вредности онога што је примљено, јер првотужилац нема право да тражи од туженог да му плати просечну тржишну цену закупа за наведени простор, с обзиром на то да је за период за који је опредељена накнада, тужени био савестан држалац спорног пословног п поцтора. Првотужилац је од туженог захтевао накнаду за употребу спорног пословног простора у виду просечне тржишне цене закупа за такав простор за период почев од 1999. године па до 12. марта 2008. године, када је пословни простор отуђио друготужиоцу. Првостепени суд је нашао да првотужилац није поседовао ваљане исправе којима би доказао своје право власништава на спорном пословном простору, па је у складу са одредбама Анекса Г Споразума о питањима сукцесије користио један правни пут за утврђивање свог права на том пословном простору. Наиме, првотужилац је и пре правноснажности пресуде Општинског суда у Пожаревцу П. 22/08 од 23. маја 2008. године, располагао пословном простором, тако што је исти отуђио друготужиоцу , у спорном периоду од почетка ратних дејстава на територији бивше СФРЈ првотужилац није предузимао мере за заштиту својих имовинских права у погледу спорног пословног простора, а у наведеном периоду биле су на снази уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших република СФРЈ, односно Уредба о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стврима и правима која је престала да важи 26. јуна 2008. године, након што је првотужилац са друготужиоцем закључио уговор о купопродаји пословног простора. У односу на друготужиоца, првостепени суд је нашао да није могао уговором о купопродаји од 12. марта 2008. године који је закључио са првотужиоцем стећи право својине, већ само право коришћења спорног пословног простора, јер му продавац није могао пренети већа права него што он сам поседује. Осим тога, друготужилац у току поступка није доказао да на страни туженог постоји кривица за било какву штету коју је претрпео, а са друге стране није ни доказао да у периоду за који тражи накнаду штете није обављао привредну делатност, односно да није могао да привређује.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 6891/12 од 27. фебруара 2013. године је одбијена као неоснована жалба тужилаца и потврђена ожалбена првостепена пресуда. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да је, све до наступања правоснажности пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж. 1155/08 од 7. октобра 2009. године, којом је утврђено да је првотужилац носилац права коришћења спорног пословног простора, тужени био савестан држалац непокретности; да првотужилац није имао ни пуноважан правни основ за коришћење пословног простора, јер је неспорно да је својинска права на истом пословном простору заснивао на стицању својине грађењем на туђем земљишту, из ког разлога је, једини правни пут за утврђивање својинских права био судски поступак; да је тек правноснажношћу пресуде Окружног суда у Пожаревцу, која је наступила 7. октобра 2009. године, тужени био у обавези да првотужиоцу преда спорни локал у посед и на фактичко коришћење; да је тужбени захтев опредељен за период од 1999. до 12. марта 2008. године, када је првотужилац закључио уговор о купопродаји са друготужиоцем, а да основ за предају у посед представља пресуда Окружног суда у Пожаревцу од 7. октобра 2009. године, те да тужени, као (савес тан држалац) до тог момента није дужан да првотужиоцу плати просечну тржишну цену закупа за такав простор; да су неосновани наводи првотужиоца о одсуству реципроцитета између чланица бивше СФРЈ, јер је првостепени суд правилно указао да је чланом 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије предвиђено да ће право на непокретну и покретну имовину која се налази на територији државе сукцесора, на којој су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године, бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање те државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права , и то независно од националности, држављанства, боравишта и пребивалишта таквих лица, односно да наведена одредба гарантује да ће бити признато стечено право на дан 31. децембра 1990. године, али не и право на накнаду штете. Поред наведеног, другостепени суд је истакао да је у односу на правна лица са седиштем на територији Босне и Херцеговине од 1. јуна 1992. до 26. јула 2008. године на снази је била Уредба о привременој забрани располагања одређеним непокретностима, покретним стварима и правима, те да је у време коришћења пословног простора првотужиоца од стране туженог у периоду за који се накнада тражи, на снази била наведена Уредба, која је укључивала и забрану давања непокретности у закуп. Зато првотужилац, независно од то га што је пословни простор био „заузет“, у том периоду не би ни могао остварити добит у виду закупнине, јер му је давање у закуп било привремено забрањено. Сагласно томе, у наведеном периоду његова имовина није умањена изостанком увећања за износе закупнина, па следи да првотужилац на овај начин није претрпео штету и да тужени не може бити у обавези да исту накнади. Другостепени суд је у односу на тужбени захтев друготужиоца нашао да је правилно првостепени суд утврдио да је у посед пословног простора ступио још априла месеца 2008. године, те да је одмах након тога започео са адаптацијом пословног простора, а да је након извршене адаптације, са радом у наведеном пословном простору започео 25. априла или 1. маја 2009. године, те да на његовој страни није ни могла настати штета због некоришћења спорног пословног простора, јер радњама туженог није спречен да ступи у посед спорног пословног простора и да исти користи.
4. Одредбом Устава, на чију се повред у уставном жалбом указуј е, се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије ( "Службени лист СРЈ - Међународни уговори", број 6/ 02), који је ступио на снагу 11. јула 2002. године, је прописано: да ће приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ бити заштићена од стране Држава сукцесора у складу с одредбама овог Прилога (Прилог Г, члан 1.); да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са уговореним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица, да се овим обухватају лица која су након 31. децембра 1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора , да ће особе које нису биле у могућности да остваре таква права имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама и да ће сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31. децембра 1990. године закључен под притиском или супротно подпараграфу ( а) оног члана бити ништаван; да ће сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од 31. децембра 1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, бити поштовани без икакве дискриминације, да ће свака Држава сукцесор обезбедити извршавање обавеза на основу таквих уговора, у случајевима где је распадом СФРЈ било онемогућено извршавање таквих уговора (Прилог Г, члан 2.); да ће сва физичка и правна лица из сваке Државе сукцесора на основу реципроцитета, имати иста права приступа судовима, административним већима и телима те Државе и других Држава сукцесора с циљем остваривања заштите њихових права (Прилог Г, члан 7.).
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Службени лист СРЈ", бр ој 29/96 и "Службени гласник РС", бр ој 115/05) је прописано : да с авестан држалац предаје ствар власнику са плодовима који још нису убрани и да сав естан држалац није дужан да плати накнаду за коришћење ствари нити одговара за погоршање и пропаст ствари који су настали за време његовог савесног држања (члан 38. став 1. и 2.); да је н есавестан држалац дужан предати власнику ствари све плодове (члан 39. став 1.).
Законом о облигационим односима "Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и " Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) је прописано да кад је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе (члан 219.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подносилац сматра да је у оспореним пресудама погрешно тумачена одредба члана 2. став 1. Анекса „ Г“ Споразума о питањима сукцесије.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега , надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету неке од странака у поступку може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Предмет тужбеног захтева првотужиоца била је исплата новчаног потраживања по основу коришћења туђе ствари – пословног простора за период од 30. августа 1999. до 30. августа 2004. године, као и накнада штете због некоришћења спорног пословног простора за период од 30. августа 2004. до 12. марта 2008. године.
Полазећи од одредбе члана 16. став 2. Устава, Уставни суд, пре свега, констатује да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и да се непосредно примењују, као и да потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом .
Имајући у виду садржину одред аба Закона о потврђивању Сп оразума о питањима сукцесије, Уставни суд је мишљења да је основна идеј а правне заштите целог Прилога Г – вратити ситуацију у погледу приватне својине и стечених права грађана и правних лица у првобитно стање, односно на одређен дан када је још увек постојала СФРЈ, а као такав дан у Прилогу Г означен је 31. децембар 1990. године.
Уставни суд, пре свега, констатује да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да је пресудом Окружног суда у Пожаревцу Гж. 1155/08 од 7. октобра 2009. године, којом је преиначена пресуда Општинског суда у Пожаревцу П. 22/08 од 23. маја 2008. године, утврђено да је првотужилац, овде подносилац уставне жалбе, носилац права коришћења пословног простора, локала у Пожаревцу у улици Табачка чаршија број 11, док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена и обавезана је општина Пожаревац да преда у државину тужиоцу наведени пословни простор. Првотужилац, је коначно решењем Основног суда у Пожаревцу Днл. 234/11 од 12. јула 2011. године, уписао право коришћења на спорном пословном простору - локалу који се налази у Пожаревцу, који је у својини Републике Србије. Првотужилац је пре утврђења права коришћења и уписа наведеног права са друготужиоцем закључио уговор о купопродаји спорног пословног простора Ов . 4269/08 од 12. марта 2008. године, а у току поступка је утврђено да је тужени у периоду од 1996. до 2008. године до утврђења права коришћења првотужиоца закључивао уговоре о закупу спорног пословног простора у својству закуподавца.
Полазећи од наведеног, судови су стали на становиште да је све до наступања правоснажности пресуде Окружног суда у Пожаревцу Гж. 1155/08 од 7. октобра 2009. године, тужени био савестан држалац непокретности, јер првотужилац, овде подносилац није имао ни пуноважан правни основ за коришћење пословног простора, јер је својинска права на истом пословном простору заснивао на стицању својине грађењем на туђем земљишту, из ког разлога је једини правни пут за утврђивање својинских права био судски поступак. Правноснажношћу пресуде Окружног суда у Пожаревцу, тужени је био у обавези да првотужиоцу преда спорни локал у посед и на фактичко коришћење, али како је тужбени захтев опредељен за период од 1999. до 12. марта 2008. године, када је првотужилац уговором о купопродаји са друготужиоцем отуђио спорни пословни простор, то су судови извели закључак д а тужени, као савесни држалац до утврђења права коришћења првотужиоца, није дужан да му плати просечну тржишну цену закупа за такав простор.
Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује, да из образложења оспорених пресуда произлази да првотужилац, овде подносилац уставне жалбе, у току поступка, није доказао да је у складу са чланом 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије на дан 31. децембра 1990. године на спорној непокретности имао право на непокретности, као и да од наведеног датума до 2008. године када је поднео тужбу за утврђење права својине на спорној непокретности, није био у могућности да оствар и своја права. Како наведени Прилог Г Споразума о питањима сукцесије јемчи да ће приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ бити заштићена од стране Држава сукцесора у складу с одредбама овог Прилога , то Уставни суд налази да образложење судова да првотужилац, овде подносилац устасвне жалбе није имао пуноважан правни основ за коришћење пословног простора све до утврђивања својинских права у судском поступку, те да је неоснован тужбени захтев истакнут по основу коришћења туђе ствари – пословног простора, односно накнаде штете због некоришћења простора, с обзиром на то да обухвата период пре утврђења његовог својинског права на спорној непокретности, представља уставноправно прихватљив став судова у односу на тужбени захтев првотужиоца.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да су судови за своје ставове дали јасне, прецизне и ло гичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд је оценио да тумачење одредбе члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије дато у образложењима оспорених пресуда, не изазива сумњу у произвољно поступање и арбитрерно одлучивање на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да пресудом Привредног суда у Пожаревцу П. 317/12 од 12. јуна 2012. године и пресудом Привредног апелационог суда Пж. 6891/12 од 27. фебруара 2013. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС" бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић