Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби привредног друштва „ПОПСИМ“ д.о.о. из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. септембра 2010. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба привредног друштва „ПОПСИМ“ д.о.о. изјављена против решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац - Филијала Крушевац број 47-00025/2007-0052-010 од 22. јуна 2007. године, решења Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац број 01-47006-1-00269/2007-3 од 27. августа 2007. године и пресуде Управног суда У. 1622/10 од 4. марта 2010. године.

Образложење

1. Привредно друштво „ПОПСИМ“ д.о.о. из Крушевца је 28. маја 2010. године, преко пуномоћника Милутина Костића, адвоката из Крушевца, Уставном суду поднео уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.

У уставној жалби се наводи: да је у поступку утврђивања обавезе плаћања пореза и доприноса предузећу „ПОПСИМ“ д.о.о, једночланом друштву са ограниченом одговорношћу, чији је власник, оснивач и једини запослени заступник Слободан Поповић, погрешно примењено материјално право, да су повређена правила поступка и да је погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање; да је као „казнена мера“ подносиоцу уставне жалбе утврђена обавеза плаћања пореза на друге приходе из члана 85. Закона о порезу на доходак грађана, иако, по мишљењу подносиоца, остварени приход није могао бити опорезован као остали приход, нити као приход од самосталне делатности, већ као приход од пољопривреде и шумарства на катастарски приход; да пореском обвезнику није могла бити утврђена пореска обавеза по основу других прихода, због тога што није регистровао делатност производње садног материјала и није поднео пореску пријаву за утврђивање пореза на доходак грађана на приходе од самосталне делатности, јер то не проистиче ни из једног прописа, већ је то разлог да се применом принципа упоређивања и вештачењем утврди стварни приход пореског обвезника; да су изменама и допунама Закона о порезу доходак грађана из 2006. године у члану 31. став 2. изостављени као предмет опорезивања приходи од производње лозно-воћних калемова и других садница; да суд у управном спору није ценио наводе из тужбе који се односе на правилност чињеничног стања утврђеног у управном поступку, односно постојање прихода који подлежу опорезивању и правилност утврђених износа пореза и доприноса, јер је као пореска основица узет целокупан приход остварен од производње лозних калемова, односно износ исплаћене откупне цене, а да при томе исти није умањен за износ трошкова производње; да је порески обвезник морао бити ослобођен обавезе плаћања пореза и доприноса, будући да је производња у контролисаном периоду била са губицима; да је у управном спору погрешно примењен Закон о пензијском и инвалидском осигурању, јер је у спорном периоду од 2003. до 2005. године ова област била различито регулисана, односно подносилац уставне жалбе као обвезник доприноса за пензијско и инвалидско осигурање по основу радног односа код пореског обвезника није могао бити обвезник пензијског и инвалидског осигурања по основу самосталне делатности; да се у конкретном случају врши троструко опорезивање, и то прихода од зараде, прихода од пољопривреде и шумарства и прихода од самосталне делатности који се сматрају осталим приходима; да пореска пријава на обрасцу ППДГ-1 није ни могла да буде поднета за 2003. и 2004. годину, јер је Правилник о обрасцима пореских пријава за утврђивање пореза на приходе грађана са садржином обрасца ове пријаве ступио на снагу 31. јануара 2004. године.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.

3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац - Филијала Крушевац број 47-00025/2007-0052-010 од 22. јуна 2007. године подносиоцу уставне жалбе као пореском обвезнику наложено да ради отклањања неправилности утврђених у поступку теренске контроле обрачунавања и плаћања пореза и доприноса по одбитку, уплати утврђене обавезе пореза на друге приходе и доприносе за обавезно социјално осигурање на терет запосленог и на терет послодавца, у износима и на уплатне рачуне ближе означене у изреци решења. У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено: да је у поступку теренске контроле утврђено да контролисани порески обвезник има једног запосленог – директора предузећа Слободана Поповића који је у радном односу у свом предузећу од 1. марта 1997. године; да је увидом у књиговодствену документацију утврђено да порески обвезник није у току 2003, 2004, и 2005. године извршио обрачун и исплату зараде са припадајућим порезима и доприносима; да је увидом у откупне листове за пословне 2003, 2004. и 2005. годину утврђено да је контролисани порески обвезник извршио откуп лозних калемова од Слободана Поповића, односно самог себе, а да при томе није као исплатилац прихода физичком лицу по основу откупа лозних калемова обрачунао, обуставио и уплатио на прописане уплатне рачуне у моменту сваке појединачне исплате порез на друге приходе и доприносе за пензијско и инвалидско осигурање у опредељеним износима; да се приходи који се остваре од производње лозно-воћних и других калемова и садница, у смислу Закона о порезу на доходак грађана, опорезују као приходи од самосталне делатности или као други приходи грађана, у зависности од тога да ли је ова делатност регистрована или не код надлежног органа; да имајући у виду да порески обвезник није регистровао производњу лозних калемова као самосталну делатност, нити је у контролисаном периоду подносио пореску пријаву за утврђивање пореза на доходак грађана на приходе од нерегистроване самосталне делатности, ти приходи се опорезују као други приходи, у смислу члана 85. Закона о порезу на доходак грађана, па је у току контроле извршен обрачун и наложена уплата дугованог пореза и доприноса у означеним износима; да се порез на друге приходе плаћа по стопи од 20 % на основицу коју чини бруто приход умањен за нормиране трошкове који износе 20 % или стварне трошкове уз приложену спецификацију стварних трошкова; да су стога неосновани предлози пореског обвезника за извођење доказа вештачењем и саслушањем сведока ради утврђивања стварних трошкова, јер порески обвезник није утврдио стварне трошкове производње лозних калемова у моменту исплате откупне цене.

Против наведеног решења порески обвезник је изјавио жалбу која је оспореним решењем Министарства финансија - Пореска управа - Регионални центар Крагујевац број 01-47006-1-00269/2007-3 од 27. августа 2007. године одбијена као неоснована.

Управни суд је 4. марта 2010. године, решавајући у управном спору о тужби пореског обвезника, донео оспорену пресуду У. 1622/10, којом је тужба одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је правилно закључивање туженог органа о основаности пореске обавезе тужиоца по основу осталих прихода утврђене првостепеним решењем, као и да је законито утврђена обавеза тужиоца да обрачуна и уплати доприносе по основу пензијског, социјалног и здравственог осигурања Слободана Поповића; да је разматрајући наводе тужбе који се односе на висину пореске основице на основу које је утврђена пореска обавеза, суд имао у виду да је висина пореске основице утврђена на основу износа које је тужилац, на име откупа лозних калемова од физичког лица, подизао и исплаћивао, а што је утврђено увидом у пословне рачуне тужиоца у контролисаном временском периоду, као и да су количине и вредности откупљиваних лозних калемова евидентиране на синтетичкој картици која је ручно вођена.

4. Уставни суд оцењује да су првостепени и другостепени порески органи и суд у управном спору, у поступку у коме је правноснажно одлучено о обавези плаћања пореза на остале приходе и припадајућих доприноса, изнели детаљне, јасне и разумљиве разлоге због чега су испуњени услови прописани Законом о порезу на доходак грађана за настанак пореске обавезе подносиоца уставне жалбе по основу осталих прихода, као и због чега су неосновани остали наводи подносиоца који се првенствено односе на утврђивање висине пореске основице на основу које је утврђен износ пореске обавезе. Са друге стране, подносилац у уставној жалби понавља или парафразира разлоге који су најпре били изнети у првостепеном поступку као примедбе на записник о теренској контроли, а након тога у жалби поднетој другостепеном пореском органу и најзад у тужби поднетој надлежном суду против коначног управног акта другостепеног органа управе. У том смислу, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом управног поступка и управног спора, од Уставног суда у суштини тражи да још једном оцени законитост оспорених појединачних аката, формално се позивајући на поједине одредбе Устава којима се гарантују одређена права и износећи наводе који не дају основа за тврдњу да је спроведени поступак био неправичан, односно да су надлежни порески органи и Управни суд оспорене појединачне акте донели без одговарајућег образложења, произвољно примењујући материјално право, те не испуњавајући захтеве правичног расправљања и одлучивања из члана 32. став 1. Устава.

У одсуству утемељених разлога из којих би произлазило да је у пореском поступку примена материјалног и процесног права била произвољна или дискриминациона, чиме би се указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовног суда и органа управе, Уставни суд не може да преиспитује оцену редовног суда и органа управе о постојању обавезе плаћања пореза и споредних пореских давања.

Коначно, Уставни суд констатује да посносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди права зајемчених одредбама члана 36. Устава није поткрепио достављањем доказа о различитом поступању судова у истим чињеничним и правним ситуацијама, као и да је не само имао, већ и искористио своје законско право да изјави жалбу против првостепеног решења и да затим тужбом покрене управни спор против оспореног другостепеног решења.

Имајући у виду све изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање.

5. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић