| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Датум: 16.01.2002 | Број: Гж.32/02 | |
| Абстракт: | |||
Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужена је као члан породичног домаћинства њеног оца, пок. Д. П., на дан 10.03.1992. године, закључила уговор о откупу предметност стана са ДД „Крушик - Ваљево“ и по основу откупа постала власник стана, а не по основу поклона од оца, тако да није било места примени института урачунавања поклона туженој у њен наследни део иза смрти пок. Д.Отац тужене је изјавом од 24.12.1990. године, као носилац станарског права на предметном стану, право на откуп стана пренео на тужену, као члана свог породичног домаћинства, уз позив на одредбу чл. 6. Закона о стамбеним односима („ Службени гласник СРС“, бр. 12 од 19.03.1990. године), а који је важио и у време откупа стана.Право на откуп стана је лично право и оно се не може наследити нити може бити у промету. Ово право се изузетно може пренети на члана породичног домаћинства лица које као носилац станарског права (по ранијим прописима) односно закупац стана (по сада важећим прописима), има право на откуп стана, како је то и прописано у одредби чл. 16. став 3. Закона о становању.Из изложеног произилази да преношење права на откуп стана на друго лице, као члана породичног домаћинства, које тај стан откупи искључиво својим средствима, као што је то у конкретном случају учинила тужена, не може бити основ за примену института урачунавања поклона у наследни део.Према томе, првостепени суд је правилно применио материјално права када је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље.Навод из жалбе тужиље да је тужена стан откупила по нетржишним условима, затим да је и радни допринос пок. Д. утицао да цена стана буде нижа од тржишне, нису били од значаја за другачије закључивање.