| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 14.11.2013 | Број: ИУо-59/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2013. године, донео је
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 9. став 3. и члана 11. ст. 3. и 5. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила („Службени гласник РС“, бр. 69/10, 101/10, 53/11, 22/12 и 121/12).
И
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 9. став 3. и члана 11. ст. 3. и 5. Правилника наведеног у изреци.
Иницијатор сматра да се одредба члана 9. став 3. Правилника наведеног у изреци, којом је прописано да возило одјављује лице које је као власник возила уписано у саобраћајној дозволи и евидентирао у јединственом регистру возила, „коси са неколико позитивних прописа“, и то из разлога „што не признаје власништво лица над његовом имовином, односно власника покретне ствари (у конкретном случају моторног или прикључног возила) ограничава или онемогућава да слободно и у складу са законом располаже својом имовином“. По мишљењу иницијатора, одредба члана 9. став 3. Правилника је у супротности са одредбама члана 58. Устава, којима је зајемчено право на имовину, јер се оспореном одредбом Правилника „прописује да у случају купопродаје моторног возила, иако купац постаје његов неспорни власник (наравно – под условом да је у свему подмирио своје обавезе у смислу плаћања пореза на пренос апсолутних права), за орган унутрашњих послова није власник (јер као такав није уписан у саобраћајној дозволи) и зато не може извршити одјаву свог властитог возила (јер није евидентиран у јединственом регистру возила)“ које води Министарство унутрашњих послова. Управо супротно, даље закључује иницијатор „занемарујући елементарне одредбе закона орган унутрашњих послова и даље власником возила сматра лице које са власништвом нема никакве везе, и то само зато што је оно уписано у његовој евиденцији“. Тиме се, по мишљењу иницијатора, „очигледно без основа оспорава право власништва и ограничава Уставом загарантовано право располагања властитом имовином“. Иницијатор наводи и да је, по његовом мишљењу, оспорена одредба Правилника у супротности са одредбама чл. 3. и 34. Закона о основама својинскоправних односа. С тим у вези, иницијатор наводи следеће: „Прописујући у основним начелима да „власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом“, Закон недвосмислено одређује којим прописом власништво може бити ограничено. Ако каже да је то закон, онда свакако није допустиво да се те ингеренције преносе на подзаконски акт. Даље, члан 34. Закона предвиђа „на основу правног посла право својине на покретну ствар стиче се предајом те ствари у државину стицаоца“. То значи да осим правног посла и физичког преузимања ствари не постоји додатни формални услов којег треба задовољити да би право власништва било пренесено са једног лица на друго.“
Иницијатор оспорава и одредбе чл. 11. ст. 3. и 5. Правилника наведеног у изреци, којима је прописано да када се промена власништва возила доказује уговором закљученим између физичких лица, потпис тих лица оверава суд или други надлежни орган, односно да ако је уговор о продаји закључен између физичког лица као продавца и правног лица као купца, потпис продавца возила оверава суд или други надлежни орган, наводећи да је „спорна обавеза која се у формалном смислу намеће контрахентима да би уговор био правоваљан, односно правоваљаност уговора о купопродаји покретне ствари се чини овисном о овери потписа уговарача“. У том смислу, према мишљењу иницијатора, оспорене одредбе члана 11. ст. 3. и 5. Правилника су супротне члану 67. став 1. и члану 72. Закона о облигационим односима јер је, осим у случају из става 2. члана 72. Закона о облигационим односима „за правоваљаност купопродајног уговора довољан потпис уговорних страна без икакве даљње процедуре или овере, што а цонтрарио значи да је непризнавање таквог уговора сачињеног од стране уговарача – физичких лица без овере од стране суда или другог надлежног органа супротно закону“. Осим тога, даље наводи иницијатор, прописивање такве обавезе уговараче купопродаје моторних и прикључних возила ставља у неравноправан положај у односу на уговараче који закључују уговоре о купопродаји других покретних ствари, што је, осим противности закону, такође противно и Уставу, и то одредби члана 84. став 1. Устава којом је утврђено да сви имају једнак правни положај на тржишту.
ИИ
У свом одговору на поднету иницијатив у, који је достављен Уставном суду у прилогу дописа број: 01-7458 и 01-417/11-16 од 25. јула 2011. године, доносилац оспореног акта - Министарство унутрашњих послова наводи да је чланом 268. став 10. Закона о безбедности саобраћаја на путевима прописано да министар унутрашњих послова ближе одређује садржину и начин вођења јединственог регистра возила, услове за упис возила у регистар, начин и услове за издавање саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице и садржај, изглед и техничке карактеристике саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице, као и начин постављања регистарских таблица и регистрационе налепнице. Доносилац акта у свом одговору упућеном Суду даље наводи да се одредбом члана 9. Правилника ближе уређује и прецизира одредба члана 274. став 2. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, којом је прописано да је власник, односно корисник возила дужан да у року од 15 дана одјави возило ако је уништено или отписано или да пријави промену било ког податка који се уписује у саобраћајну дозволу. У смислу одредбе члана 270. став 1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, право да возило учествује у саобраћају остварује се на основу захтева власника возила, уписом у јединствени регистар и издавањем саобраћајне дозволе, регистарских таблица и налепнице. Одлуку о захтеву као управној ствари доноси територијално надлежна организациона јединица Министарства унутрашњих послова према месту пребивалишта, односно седишта власника возила у поступку прописаном одредбама Закона о општем управном поступку а ако су испуњени услови прописани чланом 270. Закона о безбедности саобраћаја на путевима и приложени докази прописани чланом 5. став 4. Правилника, уписује возило у јединствени регистар и издаје саобраћајну дозволу која садржи податак о власнику возила, регистрациону налепницу и регистарске таблице. Сагласно одредби члана 7. став 1. тачка 93) Закона о безбедности саобраћаја на путевима, саобраћајна дозвола је јавна исправа (решење) која са регистрационом налепницом даје право на коришћење возила у саобраћају за време важења регистрационе налепнице. Одјава возила је управна радња којом власник возила обавештава територијално надлежну организациону јединицу Министарства унутрашњих послова о промени односно настанку правнорелевантних чињеница због којих возило више не може да се користи у саобраћају на основу података који су уписани у јединственом регистру и издатој саобраћајној дозволи. Као управна радња, одјава возила ни у ком случају не утиче на право власништва на возилу, нити се њоме ограничава или онемогућава располагање возилом од стране купца возила, а није прописана ни као услов за регистрацију возила. Одредбом члана 9. став 3. Правилника само се прецизније дефинише субјект који је у обавези да изврши ту управну радњу. Како орган који је уписао возило у јединствени регистар и издао саобраћајну дозволу у службеним евиденцијама, док се не изврши промена података, као власника води лице које је као такво уписано у јединствени регистар и на чије име гласи издата саобраћајна дозвола и коме су издате регистарске таблице, логично је да то лице и изврши одјаву возила и врати регистарске таблице када је то прописано. У члану 9. став 3. Правилника прописано је да возило одјављује лице које је као власник возила уписано у саобраћајној дозволи и евидентирано у јединственом регистру. Како се саобраћајна дозвола, регистарске таблице и регистрациона налепница издају само за возила која су уписана у јединствени регистар, није основана тврдња подносиоца иницијативе да применом наведене одредбе није могуће извршити одјаву возила, јер лице које је уписано у саобраћајној дозволи као власник возила, а продало је возило, није власник возила, при чему купац возила није евидентиран у јединственом регистру. Одредбом члана 9. став 3. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила није прописано да возило одјављује власник возила, већ лице које је као власник возила уписано у саобраћајној дозволи и евидентирано у јединственом регистру возила.
Везано за оспорене одредбе члана 11. ст. 3. и 5. Правилника, доносилац оспореног акта у свом одговору истиче и следеће. Упис возила у јединствени регистар и издавање саобраћајне дозволе, регистрационе налепнице и регистрационих таблица је управна ствар, у којој се на основу поднетог захтева одлучује о праву физичког или правног лица да одређено возило користи у саобраћају на путевима. Услови за признавање таквог права од стране територијално надлежне организационе јединице Министарства унутрашњих послова прописани су чланом 270. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, а докази који се прилажу уз захтев прописани су чланом 5. став 4. Правилника. Оспореним одредбама Правилника не регулише се питање ваљаности или неваљаности уговора о купопродаји возила, нити се интервенише у области облигационих односа, јер то питање није материја Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила, већ се прописују докази који се прилажу уз захтев за упис возила у јединствени регистар и издавање саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице. У таквом случају уговор о купопродаји возила као доказ о власништву возила прилаже се у сврху остварења права коришћења возила у саобраћају на путевима, који произлази из управно-правног, а не облигационо-правног односа. Због тога прописивање писмене форме таквог уговора и потврђивање аутентичности потписа продавца и купца возила овером од стране суда или другог надлежног органа није наметање обавеза у облигационо-правном, већ у управно-правном односу. Прилагање доказа у тако прописаној форми је услов за остваривање права коришћења возила у саобраћају на путевима, а не права која проистичу из облигационо-правног односа. Упис возила у јединствени регистар и издавање саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице није конститутивни елемент за стицање права својине на возилу, већ представља форму публицитета који омогућује реализацију права које је управно-правне (јавно-правне) природе. Будући да регистрација возила не представља елемент стицања права својине, ни одбијање захтева за регистрацију возила, из разлога што уз захтев нису дати прописани прилози, не значи престанак права својине на возилу. Доносилац оспореног акта у свом одговору износи и став да су оспорене одредбе члана 11. ст. 3. и 5. Правилника сагласне са одредбама Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа („Службени гласник РС“, број 39/93). У смислу одредбе члана 1. став 1. Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа, оверавање потписа или рукописа јесте потврђивање њихове аутентичности. Чланом 2. истог закона прописано је да оверавање потписа, рукописа и преписа обавља општински суд, ако тим или другим законом није другачије одређено. Оверавање потписа, рукописа и преписа обавља и општинска управа, као поверене послове. Оверавање врши службено лице одређено решењем. На основу горе изложене аргументације, доносилац оспореног акта предлаже Уставном суду да, узимајући у обзир одредбу члана 53. став 3. Закона о Уставном суду, не прихвати поднету иницијативу.
ИИИ
Одредбама члана 58. Устава Републике Србије утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.). Одредбама члана 83. Устава утврђено је да је предузетништво слободно (став 1.), као и да се предузетништво може ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије (став 2.).
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05), између осталог, прописано је следеће: да власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом, те, да је свако дужан да се уздржава од повреде права својине другог лица (члан 3.); да се н а основу правног посла право својине на покретну ствар стиче предајом те ствари у државину стицаоца (став 1.); да се п редаја покретне ствари сматра се извршеном и предајом исправе на основу које стицалац може располагати том ствари, као и уручењем неког дела ствари или издвајањем или другим означавањем ствари које значи предају ствари (став 2.); да к ада се покретна ствар налази у државини стицаоца по неком правном основу, он стиче право својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче право својине (став 3.); да а ко стицалац права својине на покретну ствар остави ту ствар и даље у државини преносиоца по неком другом основу, он стиче право својине на њу у тренутку закључења правног посла са власником ствари на основу кога се стиче право својине (став 4 .); да право својине на покретну ствар коју држи треће лице прелази на стицаоца у тренутку закључења правног посла којим му је преносилац пренео право да захтева повраћај те ствари, а треће лице има право да према новом власнику истакне све приговоре које је имао према ранијем власнику (став 5.); да се п редаја покретне ствари сматра се извршеном и када из конкретних околности произлази да је извршена предаја ствари (став 6.) – (члан 34 .).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93) прописано је: да закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено (члан 67 . став 1.); да к ад је за закључење уговора потребно саставити исправу, уговор је закључен кад исправу потпишу сва лица која се њим обавезују (став 1.); да ће у говарач који не зна писати ставити на исправу рукознак оверен од два сведока или од суда, односно другог органа , да је за закључење двостраног уговора довољно да обе стране потпишу једну исправу или да свака од страна потпише примерак исправе намењен другој страни, да је захтев писмене форме испуњен ако стране измењају писма или се споразумеју телепринтером или неким другим средством које омогућава да се са извесношћу утврде садржина и давалац изјаве (члан 72.) .
Законом о оверавању потписа, рукописа и преписа („Службени гласник РС“, број 39/93) прописано је следеће: оверавање потписа или рукописа јесте потврђивање њихове аутентичности (члан 1. став 1.); оверавање потписа, рукописа и преписа обавља општински суд, ако овим или другим законом није другачије одређено, оверавање потписа, рукописа и преписа обавља и општинска управа као поверене послове, те да оверавање врши службено лице одређено решењем (члан 2.).
Законом о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11и 32/13 – Одлука УС) прописано је следеће: овим законом се уређују правила саобраћаја, понашање учесника у саобраћају на путу, ограничења саобраћаја, саобраћајна сигнализација, знаци и наредбе којих се морају придржавати учесници у саобраћају, услови које морају да испуњавају возачи за управљање возилима, оспособљавање кандидата за возаче, полагање возачких испита, право на управљање возилима, издавање возачких дозвола, издавање налепница за возила за особе са инвалидитетом, услови које морају да испуњавају возила, технички прегледи, испитивање и регистрација возила, посебне мере и овлашћења који се примењују у саобраћају на путу, као и друга питања која се односе на безбедност саобраћаја на путевима (у даљем тексту: безбедност саобраћаја) – (члан 1. став 1.); за регистровано возило издаје се саобраћајна дозвола, регистарске таблице и регистрациона налепница, у саобраћају на путу могу да учествују само моторна и прикључна возила за које је издата саобраћајна дозвола, регистарске та блице и регистрациона налепница, а моторно и прикључно возило не сме да учествује у саобраћају на путу након истека рока важења регистрационе налепнице, у пис у јединствени регистар возила, издавање саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице обавља територијално надлежна организациона јединица Министарства унутрашњих послова, према месту пребивалишта, односно седишта власника возила, министар унутрашњих послова ближе одређује садржину и начин вођења јединственог регистра возила, услове за упис возила у регистар, начин и услове за издавање саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице налепнице о техничком прегледу трактора, прикључних возила за трактор и мотокултиватора и садржај, изглед и техничке карактеристике саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице, налепнице о техничком прегледу трактора, прикључних возила за трактор и мотокултиватора , начин постављања регистарских таблица, регистрационе налепнице, налепнице о техничком прегледу трактора, прикључних возила за трактор и мотокултиватора а за возила Војске Србије министар надлежан за послове одбране (члан 268. ст. 1, 5. и 13. ); моторно, односно прикључно возило уписује се у јединствени регистар возила и издаје се саобраћајна дозвола и регистарске таблице, на захтев власника ако су испуњени следећи услови – да постоје докази о пореклу и власништву возила у писаној форми, као и измиреним прописаним трошковима за регистрацију возила, као и пореске и царинске обавезе за то возило, и да је на техничком прегледу утврђено да је возило технички исправно, односно да је издато уверење о испитивању појединачно произведеног или преправљеног возила којим се утврђује да возило испуњава прописане услове, за моторно и прикључно возило уписано у јединствен регистар возила издаје се, на захтев власника, односно корисника возила, регистрациона налепница ако су испуњени следећи услови – да је на техничком прегледу утврђено да је возило технички исправно, односно да је издато уверење о испитивању појединачно произведеног или преправљеног возила којим се утврђује да в озило испуњава прописане услове – да су приложени докази о обавезном осигурању возила, и да су измирени прописани трошкови за издавање регистрационе налепнице (члан 270 .); возило се региструје на име власника, а ко је возило својина више лица, региструје се на име једног од власника, према њиховом споразуму, а ко је возило предмет уговора о финансијском лизингу, односно закупу, поред података о власнику, у саобраћајну дозволу биће уписани и подаци о примаоцу лизинга односно закупцу (члан 271 .); власник, односно корисник регистрованог возила, ако у року од 30 дана од дана истека важења регистрационе налепнице не поднесе захтев за издавање нове регистрационе налепнице, дужан је да врати регистарске таблице органу који је исте издао, власник, односно корисник возила дужан је да у року од 15 дана одјави возило ако је уништено или отписано или да пријави промену било ког податка који се уписује у саобраћајну дозволу, п равно лице, предузетник, односно физичко лице које није власник возила, не сме у саобраћају на путу користити возило које је предмет финансијског лизинга, односно закупа, пре него што се податак о коришћењу не упише у саобраћајну дозволу у складу са одредбама члана 271. став 3. овог закона (члан 274 .).
ИВ
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспорени Правилник о регистрацији моторних и прикључних возила, донео министар унутрашњих послова, на основу члана 268. ст. 10. и 13. и члана 269. став 3. Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 69/10, 101/10, 53/11, 22/12 и 121/12). Правилником су прописани: садржина и начин вођења јединственог регистра моторних и прикључних возила (у даљем тексту: возила), услови за упис возила у регистар , начин и услови за издавање саобраћајне дозволе, регистарских та блица и регистрационе налепнице, садржај, изглед и техничке карактеристике саобраћајне дозволе, регистарских таблица и регистрационе налепнице , начин постављања регистарских таблица и регистрационе налепнице , ближи услови које мора да испуњава правно лице које издаје регистрационе налепнице, као и садржина и начин вођења евиденција о издатим таблицама за привремено означавање возила и потврдама о њиховом коришћењу, начин и услови за издавање, садржај, изглед, техничке карактеристике, начин постављања таблица за привремено означавање возила и услови које мора да испуњава правно лице које добије овлашћење за издавање таблица за привремено означавање возила (члан 1.).
Оспореним одредбама Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила прописано је следеће: возило одјављује лице које је као власник возила уписано у саобраћајној дозволи и евидентирано у јединственом регистру возила (члан 9. став 3.); када се промена власништва возила доказује уговором закљученим између физичких лица, потпис тих лица оверава суд или други надлежни орган (члан 11. став 3.), као и то да ако је уговор о продаји возила закључен између физичких лица као продавца и правног лица као купца, потпис продавца возила оверава суд или други надлежни орган (члан 11. став 5.).
Уставни суд констатује да је на основу одредбе члана 268. став 13. Закона о безбедности саобраћаја на путевима министар унутрашњих послова овлашћен да ближе одреди садржину и начин вођења јединственог регистра возила и услове за упис возила у регистар. Дакле, Уставни суд налази да оспорене одредбе члана 9. став 3. и члана 11. ст. 3. и 5. Правилника треба посматрати као правила којима се прописује начин вођења јединственог регистра возила, односно услова за упис возила у тај регистар, и да се у том смислу доносилац оспореног општег акта кретао у оквирима законског овлашћења. Јединствени регистар возила, у складу са Законом о безбедности саобраћаја на путевима и Правилником чије су одредбе оспорене, представља основну и јединствену евиденцију података које води надлежни орган и упис возила у тај регистар је основни предуслов за коришћење возила у саобраћају на путевима и унапређење и очување безбедности саобраћаја на путевима, к ао основног циља прописа у тој области. Имајући у виду правни значај ове на закону засноване евиденције, а посебно права, обавезе и одговорности које на основу Закона о безбедности саобраћаја на путевима настају на основу уписа у тај регистар, постоји легитимни циљ да се пропишу посебна правила која у управном поступку пред надлежним органом државне управе, у овом случају пред Министарством унутрашњих послова, омогућавају да та евиденција садржи тачне и ажурне податке који се у њој воде.
Одредбом члана 35. став 4. Конвенције о саобраћају на путевима („Службени лист СФРЈ-Међународни уговори“, број 6/78) утврђено је следеће: „Препоручљиво је да стране уговорнице које нису решиле то питање створе службу, на националном и регионалном нивоу која би имала за задатак да региструје аутомобиле у саобраћају и да за возила централизује податке које се налазе на свакој исправи о регистрацији“. При томе, одредбом став 1. члана 35. наведене конвенције, између осталог, је предвиђено да исправа о регистрацији садржи и пуно име и пребивалиште носиоца исправе, а ставом 3. одредбе члана 35. предвиђено је да ниједна одредба ове конвенције не треба да се тумачи као претпоставка за ограничавање права страна уговорница или њихових територијалних јединица да у случајевима када возило у међународном саобраћају није регистровано на име лице које које се у њему налази, захтевају од возача да то објасни и да задрже возило. Такође, чланом 3. став 6) наведене конвенције предвиђено је да се стране уговорнице обавезују да ће доставити свакој страни уговорници која то од њих буде затражила, податке потребне за утврђивање идентитета лица на чије име је регистрован аутомобил или приколица спојена са аутомобилом, на њиховој територији, када поднети захтев указује да је то возило учествовало у саобраћајној незгоди на територији стране уговорнице која је поднела захтев. Дакле, ради се о међународној обавези предвиђеној потврђеним међународним уговором, па се тако, у смислу Правилника чије се одредбе оспоравају, возило региструје уписом прописаних података у евиденцију - јединствени регистар возила, који се води у јединственом информационом систему Министарства унутрашњих послова, који између, осталог садржи податке о власнику возила (име и презиме, јединствени матични број грађана, пребивалиште и адресу, односно фирму, матични број, седиште и адресу) (члан 1. ст. 1. и 2. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила). Чланом 7. став 1. тачка 56) Закона о безбедности саобраћаја на путевима прописано је да је регистровано возило оно возило које је уписано у јединствени регистар возила и за које је издата саобраћајна дозвола, регистарске таблице и регистрациона налепница, а тачком 94) да је регистарска таблица ознака на возилу којом се означава да је возило уписано у јединствени регистар возила.
У том смислу, Уставни суд стоји на становишту да обавеза лица које је као власник возила уписано у саобраћајној дозволи и евидентирано у јединственом регистру возила да одјави то возило не ограничава право својине новог власника возила, већ представља легитимну меру прописану у управном поступку која омогућава поуздано и ажурно вођење евиденције, која се у управном поступку, пред надлежним органом води на основу Закона о безбедности саобраћаја на путевима и прописа за његово извршење. При томе, одредбом члана 274. став 2. Закона о безбедности саобраћаја на путевима прописано је да је власник, односно корисник возила дужан да у року од 15 дана одјави возило ако је уништено или отписано или да пријави промену било ког податка који се уписује у саобраћајну дозволу (што значи и промену власника) , па се може сматрати да је обавеза из члана 9. став 3. Правилника заснована на наведеној одредби Закона о безбедности саобраћаја на путевима. При томе, радње које надлежни орган предузима на основу одјаве лица које је као власник возила уписано у саобраћајној дозволи и евидентирано у јединственом регистру возила управо се и односе на то лице – саобраћајна дозвола која се води на то лице се поништава бушењем, а подаци о одјави тог лица као власника возила евидентирају се у јединственом регистру возила (повезана одредба члана 9. став 2. Правилника). Како се ради о управној радњи која се непосредно односи на лице које одјављује возило, очигледно је да тако прописан поступак не може бити схваћен као ограничење права својине новог власника возила.
Уставни суд стоји на становишту да Правилник чије су одредбе оспорене у овом уставносудском спору, као ни Закон о безбедности саобраћаја на путевима, не уређују питање власништва над возилом у својинско-правном, односно облигационо-правном смислу, већ уређује питање регистрације возила, и то са првенственим циљем утврђивања испуњености прописаних услова под којима возила могу учествовати у саобраћају на путевима. Према томе, питање власништва над возилом је у контексту прописа о безбедности саобраћаја на путевима правна чињеница коју је потребно констатовати, односно доказати у поступку уписа возила и регистар. Закони који уређују својинскоправне, односно облигационе односе уређују питања власништва над покретним стварима у једном домену, међутим, возило као специфично покретно средство има по природи ствари специфичан домен употребе, то јест може бити коришћено у саобраћају на путевима само ако испуњава одређене услове прописане Законом о безбедности саобраћаја на путевима, Правилником чије су одредбе оспорене и другим подзаконским актима донетим ради извршавања наведеног закона.
Дакле, Правилник чије су одредбе оспорене нити уређује нити ограничава право својине, односно власништво над возилом. Са друге стране, само власништво над возилом није довољан предуслов да се оно може користити у саобраћају на путевима, већ за то морају бити испуњени услови прописани Законом о безбедности саобраћаја на путевима и Правилником чије су одредбе оспорене. При томе, право на коришћење возила у саобраћају на путевима треба посматрати одвојено од самог власништва над возилом и та права се не могу поистовећивати, односно морала би се у одређеном смислу посматрати на одвојен начин.
Наиме, члан 268. став 1. реченица друга Закона о безбедности саобраћаја на путевима децидно прописује да у саобраћају на путу могу да учествују само моторна и прикључна возила за које је издата саобраћајна дозвола, регистарске таблице и регистрациона налепница. Члан 270. Закона о безбедности саобраћаја прописује услове за упис моторног односно прикључног возила у јединствени регистар возила и издавање саобраћајне дозволе и регистарске таблице (став 1.), односно издавање регистрационе налепнице (став 2.). При томе, докази о пореклу и власништву возила у писаној форми предвиђени одредбом члана 270. став 1. тачка 1) Закона о безбедности саобраћаја на путевима у суштини упућују на то да купопродајни уговор у писаној форми служи као доказ испуњености законом прописаних услова у смислу наведене одредбе Закона о безбедности саобраћаја на путевима и оспорених одредаба члана 11. ст. 3. и 5. Правилника без одређења, односно ограничења у погледу стицања права својине и несметаног уживања тог права, већ у функцији вођења јединственог регистра возила установљеног Законом о безбедности саобраћаја на путевима. У том смислу је прописано и решење из члана 5. став 2. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила којим је предвиђено да регистрациони лист за моторно-прикључно возило садржи, између осталог, доказ о власништву, односно пореклу возила, ако се возило први пут уписује у регистар или приликом промене власништва и доказ о власништву и пореклу мотора возила који је накнадно уграђен у возило, као и доказ о правном основу за коришћење возила (члан 5. став 2. тачка 5) Правилника). Уставни суд констатује и да је, између осталог, одредбом члана 316. став 2. Закона о безбедности саобраћаја на путевима правни домашај у смислу одговорности лица које је уписано у јединствени регистар возила као власника возила уређен на следећи начин: „Уколико податак о коришћењу финансијског лизинга, закупа, односно пословно техничкој сарадњи није уписан у саобраћајну дозволу, у за то предвиђеним случајевима у складу са одредбама овог закона, одговара физичко, односно правно лице које је уписано у саобраћајну дозволу као власник, односно корисник возила“.
Дакле, према становишту Уставног суда, оспорена решења могу се схватити и као посебне мере чији је легитиман циљ вођење поуздане и ажурне евиденције – јединственог регистра возила, који се води на основу Закона о безбедности саобраћаја на путевима и Правилника чије су одредбе оспорене. Да би се таква евиденција водила, неопходно је да она буде заснована на одређеним правним чињеницама и доказима на којима почива њена веродостојност, што укључује и обавезу одјаве на прописан начин и презентовање одговарајућих доказа у прописаној форми надлежном органу који води јединствени регистар возила.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да изнетим разлозима иницијатора није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости оспорених одредаба члана 9. став 3. и члана 11. ст. 3. и 5. Правилника наведеног у изреци, те је иницијативе одбацио као неприхватљиве, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
В
На основу свега претходно изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић