| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 25.09.2014 | Број: Уж-3534/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ивице Вуковића из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. септембра 201 4. године, донео је
1. Ивица Вуковић из Шапца је , преко пуномоћника Владислава Маринковића, адвоката из Шапца, 1. августа 20 11. године Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде надене у изреци, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац је у уставн ој жалб и навео : да је пресудом Основног суд а у Шапцу К. 818/10 од 8. новембра 2010. године о глашен кривим због извршења кривичног дел а прикривање из члана 22 1. став 1 . КЗ и изречена му је условна осуда; да је дело, према изреци пресуде, извршено " неутврђеног дана
у периоду од марта до јуна 2005. године "; да је Апелациони суд у Београду 29. марта 2011. године, одлучујући о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, донео пресуду Кж.1. 7434/10, којом је изјављене жалбе одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду.
По мишљењу подносиоца, за кривично дело у конкретном случају је, у моменту доношења одлуке другостепеног суда, наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, па је другостепени суд требало да донесе пресуду којом се оптужба одбија. Како другостепени суд није тако поступио, подносилац сматра да му је тиме повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби се предлаже да Уставни суд "укине" оспорену пресуду и наложи Апелационом суду у Београду да донесе нову одлуку по жалби подносиоца изјављеној против првостепене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пред Основним судом у Шапцу је против И.В. и подносиоца уставне жалбе вођен кривични поступак по оптужном предлогу Општинског јавног тужиоца у Шапцу Кт. 1370/06, због кривичног дела прикривање, из члана 221. став 1. КЗ.
Пресудом Основног суд а у Шапцу К. 818/10 од 8. новембра 2010. године окривљени су о глашени кривим због кривичног дел а које им је стављено на терет и изречена им је условна осуда. У изреци првостепене пресуде је наведено да су окривљени кривично дело извршили "неутврђеног дана у периоду од марта до јуна 2005. године ".
Одлучујући о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, Апелациони суд у Београду је 29. марта 2011. године донео пресуду Кж.1. 7434/10, којом је изјављене жалбе одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 18. став 3. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописује да ће суд, када постоји сумња у погледу одлучних чињеница које чине обележје кривичног дела или од којих зависи примена неке друге одредбе Кривичног законика, у пресуди или решењу које одговара пресуди одлучити у корист окривљеног.
Одредбом члана 354. став 3. ЗКП је прописано да ће суд пресуду којом се оптужба одбија изрећи и ако је оптужени актом амнестије или помиловања ослобођен од гоњења, или се кривично гоњење не може предузети због застарелости или неке друге околности која трајно искључује кривично гоњење.
Члан 369. став 1. тачка 2) ЗКП прописује да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању, поред осталог, да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена, док члан 380. став 1. тачка 2) прописује да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати, између осталог, да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369.).
Одредба члана 103. став 1. тачка 6) Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) прописује да се кривично гоњење не може предузети кад протекне три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године.
Одредбама члана 104. КЗ је, поред осталог, прописано: да застарелост кривичног гоњења почиње од дана кад је кривично дело извршено, а уколико последица кривичног дела наступи касније, застарелост кривичног гоњења почиње од дана када је последица наступила (став 1.); да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења (став 6.) .
Одредбом члана 221. став 1. КЗ прописано је да ће се новчаном казном или затвором до три године казнити ко ствар за коју зна да је прибављена кривичним делом или оно што је за њу добијено продајом или заменом прикрива, протура, купује, прима у залогу или на други начин прибавља, с тим да казна не може бити већа од казне прописане за дело којим је ствар прибављена.
5. Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац своје наводе о повреди означеног уставног права заснива искључиво на апсолутној застарелости кривичног гоњења која је, по његовим наводима, наступила у периоду након доношења првостепене пресуде, а пре доношења другостепене пресуде, и о којој другостепени суд није водио рачун иако је еx оффицио имао ту законску обавезу.
Застарелост у кривичном праву наступа када услед протека одређеног временског периода од дана извршења кривичног дела престаје могућност кривично г гоњењ а учиниоца. Одредбе кривичних законика праве разлику између релативне и апсолутне застарелости, тако да апсолутна застарелост кривичног гоњења наступа протеком двоструког време на које се по закону тражи за релативну застарелост кривичног гоњења.
У конкретном случају, запрећена казне за кривично дело прикривање из члана 221. став 1. Кривичног законика је новчана казн а или затвор до три године . Како је одредбом члана 103. став 1. тачка 6) КЗ прописано да се кривично гоњење не може предузети кад протекне три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године, релативна застарелост кривичног гоњења у конкретном случају наступа кад протекне три године од дана извршења кривичног дела. С обзиром на то да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за релативну застарелост кривичног гоњења, сагласно одредби члана 104. став 6. КЗ, апсолутна застарелост за конкретно кривично дело наступа кад протекне шест година од дана извршења кривичног дела.
У изреци пресуде Основног суд а у Шапцу К. 818/10 од 8. новембра 2010. године , којом су окривљени оглашени кривим за извршење кривичног дел а прикривање из члана 221. став 1. КЗ и којом им је изречена условна осуда, наведено је да су окривљени кривично дело извршили "неутврђеног дана у периоду од марта до јуна 2005. године ". С обзиром на то да се ради о једном кривичном делу и да није утврђен тачан датум његовог извршења, поставља се питање од када почиње да тече рок за застарелост кривичног гоњења. Одредба члана 18. став 3. ЗКП прописује да ће суд, када постоји сумња у погледу одлучних чињеница које чине обележје кривичног дела или од којих зависи примена неке друге одредбе Кривичног законика, у пресуди или решењу које одговара пресуди одлучити у корист окривљеног. Ова одредба ЗКП успоставља једно од темељних начела кривично -процесног законодавства Републике Србије – Ин дубио про рео, које обавезује суд да, уколико није у могућности да са извесношћу утврди да одређена, одлучна, односно правно релевантна чињеница постоји, поступа у односу на њено постојање или непостојање у корист окривљеног. Ради се, дакле, о принципу који се тиче сумње у корист окривљеног, према коме у случају сумње по питању постојања или непостојања неке правно релевантне чињенице треба у пресуди или решењу које одговара пресуди, одлучити у корист окривљеног.
Сагласно наведеном, као датум извршења кривичног дела имао би се сматрати онај датум који је за окривљеног најповољнији, а то је у конкретном случају 1. март 2005. године, од када је и почео да тече законски рок застарелости кривичног гоњења. Према томе, а имајући у виду напред изложено правно схватање, Уставни суд налази да је апсолутна застарелост кривичног гоњења наступила 1. марта 2011. године. Како је првостепена пресуда донета 8. новембра 2010. године а другостепена 29. марта 2011. године, апсолутна застарелост кривичног гоњења је наступила у периоду након доношења првостепене, а пре доношења другостепене пресуде. Имајући у виду да је кривични суд дужан да по службеној дужности током кривичног поступка пази на повреду кривичног закона на штету окривљеног, сагласно одредби члана 369. став 1. тачка 2) ЗКП, као и да члан 380. став 1. тачка 2) ЗКП прописује да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати, између осталог, да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369.), Уставни суд је оценио да је Апелацион и суд у Београду , као другостепени суд, био у обавези да, одлучујући о жалбама изјављеним против првостепене пресуде, еx оффицио донесе пресуду којом се оптужба, сагласно одредби члана 354. став 3. ЗКП, одбија због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења окривљеног.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 7434/10 од 29. марта 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ) и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права из тачке 1. изреке могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 7434/10 од 29. марта 2011. године и одређивањем да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Основног суда у Шапцу К. 818/10 од 8. новембра 2010. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић