| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 27.12.2012 | Број: Уж-6147/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Хемијске индустрије "Први мај" А.Д. Чачак, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. децембра 2012. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Хемијске индустрије "Први мај" А.Д. Чачак и утврђује д а је у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Чачку у предмет има П1. 978/04 и П1. 57/08, а касније пред Основним судом у Чачку у предмету П 1. 109/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
1. Хемијска индустрија "Први мај" А.Д. Чачак је 2. децембра 2011. године, преко пуномоћника Милана Шуковића, адвоката из Новог Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу , а 30. јануара 2012. године и допуну уставне жалбе, против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године, због кршења забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, повреде владавине права која се остварује повиновањем власти Уставу и закону из члана 3. Устава, повреде једнаке заштите права пред судовима из члана 36. Устава, повреде начела регулисаног одредбом члана 145. Устава, по коме се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона, кршења принципа хијерархије домаћих општих аката утврђеног чланом 195. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члан а 32. став 1. Устава , у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Чачку у предмет има П1. 978/04 и П1. 57/08, а касније пред Основним судом у Чачку у предмету П 1. 109/10.
У уставној жалб и и њеној допуни се наводи да је 2004. године Општинском суду у Чачку против подносиоца уставне жалбе подне та тужба од стране његових радника, ради исплате разлика у заради и регреса за коришћење годишњег одмора. Поступак је правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године којом је потврђена пресуда Основног суда у Чачку П1. 109/10 од 27. априла 2010. године у ст. 15. и 16. изреке, у којима је подносилац обавезан да тужиоцима исплати регрес за коришћење годишњег одмора за 2002, 2003. и 2004. године, у опредељеним износима, са затезном каматом почев од 30. септембра у години на коју се ово потраживање односи, па до коначне исплате. Подносилац сматра да му је доношењем другостепене пресуде повређено право на правично суђењ е из члана 32. став 1. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, из разлога што Апелациони суд у Крагујевцу није одлучивао на основу Закона о раду из 2001. године, са којим је подносилац ускладио своја општа акта и пословање, већ на основу Општег колективног уговора и Посебног колективног уговора за хемију и неметале из 1997. године, који је ступањем на снагу Закона о раду из 2001. године престао да важи. Оспорена одлука је, по даљим наводима подносиоца, супротна и Правном закључку Грађанског одељења Врховног суда Србије од 7. марта 2005. године, којим је утврђено да запослени немају право на исплату регреса за коришћење годишњег одмора, јер су одредбе Општег колективног уговора о тој врсти примања из радног односа у супротности са одредбама члана 90. ст.1. и 2. Закона о раду. Имајући у виду да је оспорена пресуда донета уз примену Посебног колективног уговора који је престао да важи, да постоје бројне пресуде којима су тужбени захтеви за исплату регреса за коришћење годишњег одмора других тужилаца правноснажно одбијени, те да га је суд обавезао на исплату затезне камате почев од 30. септембра године за коју је одредио исплату регреса, подносилац истиче да је оваквом судском одлуком дошло до кршења забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, повреде права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. Устава, повреде начела регулисаног одредбом члана 145. Устава и кршења принципа хијерархије домаћих општих аката утврђеног чланом 195. Устава. На крају наводи да је радни спор који је покренут 2004. године правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године, што је изван оправданог и прихватљивог рока, јер није било сложених чињеничних и правних питања која би захтевала дугогодишње трајање ове парнице, због чега сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року.
Предложио је да Уставни суд утврди да су му доношењем оспорене пресуде и неоправдано дугим трајањем поступка повређена наведена права зајемчена Уставом Републике Србије, због чега захтева поништај оспорене другостепене пресуде и накнаду штете. Како је услед дугогодишњег трајања судског поступка висина досуђене затезне камате премашила висину главног дуга, подносилац је, позивајући се на разлоге правичности, предложио да Уставни суд одложи извршење оспорене пресуде на основу члана 86. став 2. Устава. Пуномоћник подносиоца тражио је и трошкове поступка по уставној жалби, у висини награде адвоката за састав уставне жалбе, према важећој Адвокатској тарифи.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Према члану 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', бр. 109/07 и 99/11), уставна жалба може се изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу извршеног увид а у списе парничног предмета Основног суда у Чачку П1. 109/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Радољуб Грујић, Мирчета Красић, Љубиша Стојић, Владан Нешковић, Љубиша Красић, Радован Ђорђевић, Јеленко Думић, Ацо Танасковић, Славко Панић, Влајко Стишовић, Теодор Лазић, Драган Плазинић, Александар Ловречић, Милан Петковић, Горан Ратковић, Радомир Ичагић, Горан Шкрбић, Весна Пршић, Сенка Делић, Недељко Селаковић, Зоран Драгашевић, Богољуб Спасојевић, Радмило Дробњак, Мирослав Јевтовић, Радиша Вуловић, Љубомир Величковић, Миланко Ранковић, Радош Пајић, Зоран Брковић и Бориша Јовановић, сви из Чачка, поднели су, преко пуномоћника Раденка Главоњића, Дијане Јеремић, Срећка Мијаиловића, адвоката из Чачка и Живорада Лазовића, адвоката из Београда, у периоду од 5. августа 2004. године до 6. јула 2005. године, тужбе Општинском суду у Чачку, против тужене Хемијске индустрије "Први мај" А.Д. Чачак, ради исплате разлике између исплаћене зараде и зараде која им припада према одредбама Посебног колективног уговора за хемију и неметале и регреса за коришћење годишњег одмора. Најстарији предмет формиран на основу тужби поменутих тужилаца добио је број П1. 978/04. Сви остали поступци (П1. 980/04, П1. 1280/04, П1. 1654/04, П1. 2032/04, П1. 2034/04, П1. 26/05, П1. 796/05 и П1. 880/05) спојени су са поступком у овом предмету, ради једновременог поступања и одлучивања, с обзиром на то да се ради о тужбама којима се захтева исплата истих потраживања из радног односа (разлика у заради и регрес за коришћење годишњег одмора) према истом туженом. Решење о спајању поступка донето је на рочишту за главну расправу одржаном 10. јуна 2005. године, осим за предмет П1. 880/05 за који је решење о спајању донето касније. Пре наведене одлуке о спајању поступка неки од тужилаца су повукли своје тужбе, и то: Мирчета Красић, Љубиша Стојић и Љубиша Красић у предмету П1. 978/04, Радован Ђорђевић, Јеленко Думић и Ацо Танасковић у предмету П1. 980/04, Теодор Лазић, Драган Плазинић и Милан Петковић у предмету П1. 1280/04, Горан Ратковић, Сенка Делић и Радомир Ичагић у предмету П1. 1654/04, Недељко Селаковић у предмету П1. 2032/04, Радмило Дробњак и Мирослав Јевтовић у предмету П1. 2034/04, док је тужилац Зоран Брковић то учинио на рочишту одржаном 16. марта 2009. године.
Прво рочиште за главну расправу у обједињеном поступку одржано је 18. новембра 2005. године, на коме је одређено извођење доказа вештачењем, преко вештака економско–финансијске струке Радмила Вукајловића. До доношења прве пресуде у овој правној ствари, а након спајања предметних парница, одржана су три рочишта за главну расправу. Вештак Радмило Вукајловић доставио је основни налаз и мишљење 26. децембра 2005. године и два допунска изјашњења по примедбама пуномоћника странака, 30. марта 2006. године и 5. јуна 2006. године. Општински суд у Чачку је 9. новембра 2006. године донео пресуду П1. 978/04 којом је усвојио тужбене захтеве свих тужилаца у целости и туженог обавезао да тужиоцима надокнади трошкове поступка у одређеним износима . Пресуда од 9. новембра 2006. године уручена је странкама у периоду од 7. до 15. марта 2007. године.
Пуномоћник туженог изјавио је жалбу на наведену пресуду 28. марта 2007. године, побијајући је из свих законом предвиђених разлога, док су адвокати Раденко Главоњић и Дијана Јеремић у законском року поднели одговоре на жалбу пуномоћника туженог. Списи предмета су Окружном суду у Чачку прослеђени 16. августа 2007. године.
Окружни суд у Чачку донео је решење Гж. 1409/07 од 23. јануара 2008. године, којим је пресуду Општинског суда у Чачку П1. 978/04 од 9. новембра 2006. године укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. Списи предмета су Општинском суду у Чачку враћени 6. фебруара 2008. године, предмет је добио број П1. 57/08, а 14. фебруара 2008. године председник Општинског суда у Чачку доделио је предмет у рад другом судији.
Након враћања предмета на поновни поступак и ново пресуђењ е, одржано је шест рочишта за главну расправу, док је једно рочиште одложено због спречености поступајућег судије. Вештак Радмило Вукајловић је од суда добио налог да отклони недостатке на које је указао Окружни суд у Чачку решењем Гж. 1409/07 од 23. јануара 2008. године, који се тичу примене Посебног колективног уговора за хемију и неметале и Појединачног колективног уговора тужене Хемијске индустрије "Први мај" А.Д. Чачак. Именовани вештак је по поменутом налогу суда доставио три допунска изјашњења, а на рочишту одржаном 24. новембра 2008. године изведен је доказ његовим саслушањем. На рочишту одржаном 16. марта 2009. године суд је констатовао да вештак Вукајловић није поступио по налозима суда и да није отклонио недостатке на које је указао Окружни суд у Чачку, због чега је именовао новог вештака, Мирјану Филиповић из Чачка. Вештак Мирјана Филиповић доставила је суду свој основни налаз 22. априла 2009. године, којим је изра зила мишљење да је тужиоцима у утуженом периоду исплаћивана већа зарада од оне која им припада по цени рада и коефицијентима групе послова који су предвиђени Посебним колективним уговором за хемију и неметале, те да им регрес за коришћење годишњег одмора није исплаћен за 2002, 2003. и 2004. годину. По примедбама пуномоћника парничних странака вештак Мирјана Филиповић доставила је три допунска изјашњења и два пута је изведен доказ њеним саслушањем на расправи. Након реформе правосуђа, поступак је наставлјен да се води пред Основним судом у Чачку и добио број П1. 109/10. На рочишту одржаном 19. априла 2010. године суд је извео доказ читањем свих писмених доказа, закључ ио главну расправу и најав ио писмени отправак одлуке странкама. Основни суд у Чачку је донео пресуду П1. 109/10 од 27. априла 2010. године, којом је делимично усвојио тужбене захтеве свих 14 тужилаца, и то у делу који се односи на исплату регреса за коришћење годишњег одмора за 2002, 2003. и 2004. годину, док је преостале тужбене захтеве, којима тужиоци потражују исплату разлике у заради и регрес за коришћење годишњег одмора за 2001 . годину, одбио као неосноване. У погледу трошкова парничног поступка тужени је обавезан да тужиоцима надокнади све трошкове које су имали вођењем ове парнице . Пресуда од 27. априла 2010. године уручена је пуномоћницима парничних странака у периоду од 5. до 27. октобра 2010. године, на коју су жалбе изјавили пуномоћник туженог и пуномоћници тужилаца Раденко Главоњић и Дијана Јеремић. Списи парничног предмета Апелационом суду у Крагујевцу достављени су 13. јануара 2011. године.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године, којим је ожалбену пресуду Основног суда у Чачку П1. 109/10 од 27. априла 2010. године делимично преиначио, усвајањем жалбе тужилаца које заступају пуномоћници Раденко Главоњић и Дијана Јеремић (десеторо тужилаца) и обавезао туженог да овим тужиоцима поред досуђеног регреса за годишњи одмор за 2002, 2003. и 2004. годину исплати још и регрес за годишњи одмор за 2001. годину, као и разлику између исплаћене зараде и зараде која је била предвиђена Посебним колективним уговором за хемију и неметале, и то за период од 5. августа 2001. до 31. јануара 2002. године, у ком периоду је Посебним колективним уговором била посебно одређивана цена рада, а након тог периода постала аутономна регулатива послодавца. У погледу трошкова парничног поступка, Апелациони суд у Крагујевцу је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка, док је у преосталом делу пресуд а Основног суда у Чачку П1. 109/10 од 27. априла 2010. године потврђена. Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године пуномоћнику туженог је уручена 3. новембра 2011. године. Тужиоци Владан Нешковић, Славко Панић, Богољуб Спасојевић, Влајко Стишовић и Зоран Драгашевић су преко заједничког пуномоћника Раденка Главоњића, адвоката из Чачка, изјавили захтев за заштиту законитости против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године, због чега се предмет налази у Врховном касационом суду, ради одлучивања о овом ванредном правном средству.
4. Одредбе Устава на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива имају следећу садржину: владавина права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, владавина права се остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. ) забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1. Устава и члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода); јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (члан 145. став 2.); сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону (члан 195. став 1. ).
Законом о парничном поступку ( "Службени гласник РС", бр. 125/04 , 111/09 и 36/11), који се примењивао до окончања оспореног судског поступка, прописано је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, да је суд дужан да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења, а да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја су и одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), важећег у време подношења тужби, пре свега одредбе члана 90. којима је било прописано да: послодавац може запосленом да исплати отпремнину при одласку у пензију, солидарну помоћ, јубиларну награду и помоћ у случају смрти запосленог или члана његове уже породице, у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (став 1.); да се ч лановима уже породице, у смислу става 1. овог члана, сматрају брачни друг и деца запосленог (став 2.); да о пштим актом или уговором о раду може да се утврди право и на друга примања (став 3.) . Одредбе члана 122. истог закона су прописивале: да против одлуке којом је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени или синдикат ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом (став 1.); да је рок за покретање спора 15 дана од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права (став 2 .); спор из става 1. овог члана правноснажно се окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора (став 3.) .
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај спор из радног односа покренут подношењем тужби већег броја тужилаца, у периоду од 5. августа 2004. године до 6. јула 2005. године. Спор је правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године, која је пуномоћнику туженог уручена 3. новембра 2011 . године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се досадашње трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од подношења тужбе.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је ова парница трајала седам година, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, приликом утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд полази од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног захтева за подносиоца, те је и у овом случају испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је у овом предмету било сложених чињеничних и правних питања која су захтевала обимнији доказни поступак, нарочито након укидања пресуде Општинског суда у Чачку П1. 978/04 од 9. новембра 2006. године и добијања обавезујућих налога и упутстава од стране Окружног суда у Чачку, који су се највише тицали квалитета обављеног вештачења. Од великог значаја је и чињеница учешћа великог броја тужилаца, што је захтевало појединачну опсервацију за сваког од њих у погледу правилног утврђивања одлучујућих чињеница, нарочито висине потраживања чију су исплату захтевали од туженог. Међутим, сложеност чињеничних и правних питања, по налажењу Суда, није би ла такв ог степена да би представљала оправдан разлог за тако дуго трајање парнице . Сама суштина и природа спора стављена у пропорционалну везу са дужином трајања поступка показује да предмет спора ипак није могао да представља оправдање за седмогодишње трајање предметне парнице, имајући нарочито у виду да је у току поступка само изведен доказ економско–финансијским вештачењем.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да суд о захтевима тужилаца одлучи у оквиру стандарда разумног рока, нарочито из разлога што је свако пролонгирање пресуђења стварало ризик за туженог да се обавеза исплате новчаног потраживања повећа услед протека времена, као последица зарачунавања припадајуће камате. Такође, у погледу спорова из радног односа, стандард разумног рока је био посебно прописан одредбом члана 122. став 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01), временским ограничавањем трајања ове врсте судског спора.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је нашао да подносилац није битно допринео продужавању трајања парничног поступка, тиме што је редовно користио законско право истицања приговора на обављено вештачење, с обзиром да је то једна од процесних гарантија странкама у парничном поступку и реализација једног од његових основних начела "аудиатур ет алтера парс".
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка искључиво је допринело неделотворно поступање првостепеног суда који је у одр еђеним периодима испољио не довољну ефикасност у предузимању процесних радњи. Овде се нарочито има у виду недовољно јасно обраћање вештацима економско–финансијске струке, у погледу давања јасних и прецизних налога о предмету и обиму вештачења, што је узроковало да се први вештак Радмило Вукајловић допунски изјашњава у чак пет наврата, уз извођење доказа његовим саслушањем, након чега је првостепени суд одлучио да анагажује другог вештака, који због поновног пропуста суда у одређивању јасног задатка вештачења, није успео да отклони дилеме које је у поступак унео вештак Вукајловић. П исмени отправак пресуде Општинског суда у Чачку П1. 978/04 од 9. новембра 2006. године израђен је четири месеца након доношења пресуде, док су на писмени отправак пресуде Основног суда у Чачку П1. 109/10 од 27. априла 2010. године парничне странке чекале шест месеци .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Чачку у предмет има П1. 978/04 и П1. 57/08, а касније пред Основним судом у Чачку у предмету П 1. 109/10, повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд констатује да подносилац повреду наведеног уставног права заснива на томе да је оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 172/11 од 23. септембра 2011. године заснована на погрешној примени материјалног права, што је резултирало доношењем одлуке на његову штету.
Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози који би указивали на постојање повреде права на правично суђење. Мишљење подносиоца које је више пута изнео у току предметне парнице, а сада понавља у уставној жалби, да редовни судови нису могли да примене одредбе Посебног колективног уговора за хемију и неметале, јер је исти престао да важи ступањем на снагу Закона о раду из 2001. године, не може указивати на повреду означеног Уставом зајемченог права, већ у суштини указује на чињеницу да подносилац од Уставног суда тражи преиспитивање оспорене пресуде и на тај начин га доводи у положај више судске инстанце, што овај суд, по свом уставноправном положају, није. Уставни суд је утврдио да се примена Посебног колективног уговора за хемију и неметале ("Службени гласник РС", број 44/97, 5/98, 23/98, 39/98, 15/99, 39/99, 45/99, 7/2000, 30/2000, 49/2000, 14/01, 25/01, 42/01, 43/01 и 65/01 ), у погледу права на исплату регреса за коришћење годишњег одмора, заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу одредбе члана 90. став 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01). Како се у уставној жалби не истичу други разлози, Уставни суд је констатовао да се изнети наводи не могу сматрати уставноправним разлозима којим се указује на повреду наведеног уставног права, па је, у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање , као у другом делу тачке 1. изреке.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним појединачним актом подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање , као у одговарајућем делу тачке 1. изреке.
Своје тврдње да су у споровима са истом чињеничном и правном грађом донете пресуде којима су тужбени захтеви тужилаца за исплату регреса за коришћење годишњег одмора за 2002, 2003. и 2004. године правноснажно одбијени, подносилац није поткрепио, нити документовао достављањем предметних пресуда уз уставну жалбу, из ког разлога се Суд на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава није освртао.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе којима се позива на повреде начела загарантованих одредбама члана 3, чл ана 145. и члана 195. Устава, Уставни суд указује да се овим одредбама не јемч е посебна (самосталн а) људска прав а, већ је реч о начелима на ко јима, сагласно Уставу, почива јединствени правни поредак и хијерархија прописа и општих аката. Стога, повред а ов их начела може бити само акцесорне природе, односно може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. С обзиром на то да нема уставноправних разлога који указују на повреду означен их Уставом зајемчен их права, изузев права на суђење у разумном року, чија се садржина не може довести у везу са остварењем наведених уставних начела, то не постоје ни уставноправни разлози који указују на повреду ових уставн их начела.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права, у овом случају, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, као и објективне тешкоће које су допринеле продужавању овог парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени износ представља адекватну и правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних судова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду економско-социјалне прилике у Републици Србији, праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. У погледу предлога за одлагање извршења оспореног појединачног акта, Уставни суд је нашао да нису испуњени услови из одредбе члана 86. став 2. Закона о Уставном суду за одлучивање о овом предлогу, којом је прописано да Уставни суд може одложити извршење појединачног акта или радње из става 1. овог члана, ако би извршење проузроковало ненадокнадиву штету подносиоцу, а одлагање није супротно јавном интересу, нити би се одлагањем нанела већа штета трећем лицу.
У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, те члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић