| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 28.09.2017 | Број: Уж-9203/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „Н.“ А.Д. З, са седиштем у Зрењанину, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. септембра 2017. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба „Н.“ А.Д. З. и утврђује да је у извршном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 9321/10 (иницијално предм ет Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба „Н.“ А.Д. З. изјављена против решења Првог о сновног суда у Београду И ПВ (И). 12011/14/1 (И. 9312/10) од 12. новембра 2014. године.
1. „Н.“ А.Д. З, са седиштем у Зрењанину, је 26. децембра 2014. године, преко пуномоћника М. В , адвоката из Београда, Уставном суду поднело уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду И ПВ (И). 12011/14/1 од 12. новембра 2014. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. У става Републике Србије, као и повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 9312/10 (иницијално предмет Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 ).
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је извршни поступак трајао 13 година, док је о приговору изјављеном 26. септембра 2003. године одлучено након 11 година, решењем од 12. новембра 2014. године; да је извршн и суд обуставио извршни поступак и укинуо све спроведене радње са образложењем да је извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се извршење спроведе на непокретности која је у ванкњижној својини извршног дужника, а при томе није доставио суду доказе о ванкњижном власништву на наведеној непокретности, као и да је извршење у целости спроведено, због чега је решење о извршењу морало бити укинуто, а поступак обустављен; да у оспореној одлуци нису дати јасни разлози из којих је суд извео закључак да је решење у целости спроведено, те да је извршни поверилац у целости намирен; да уколико је суд сматрао да записник о попису није довољан доказ о власништву извршног дужника над предметном непокретношћу, могао је да наложи извршном дужнику да достави потребне исправе о праву власништва на предметној непокретности .
Од Уставног суда је тражено да утврди повреду наведених права, да поништи оспорено решење и утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је , у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду И. 9312/10 (иницијално предмет Четвртог општинског суда у Београду И. 69 1/01) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је као извршни поверилац 21. новембра 2001. године поднео Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење , против извршног дужника „С.“ А.Д. Београд, на основу извршне исправе – пресуде Привредног суда у Београду П. 2251/99 од 20. јуна 2000. године, а ради наплате потраживања повериоца у укупном износу од 20.254.382,20 динара и то продајом непокретности дужника – пословне зграде која се налази у улици Т. 128, КО Нови Београд и преносом средстава на рачун извршног повериоца.
Решењем Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 4. марта 2002. године одређено је предложено извршење.
Решењем Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И). 548/03 од 4. априла 2003. године одбијен је као неоснован приговор извршног дужника, изјављен против решења о извршењу.
Извршни поверилац је 20. фебруара 2003. године поднео предлог за извршење на непокретности која није укњижена, а као доказ о ванкњижном власништву на наведеној не покретности, достављен је суду записник о попису сачињен пред Трговинским судом, у коме је наведена изјава директора извршног дужника, да извршни дужник од имовине има локал и инвентар у Београду у улици С . 10. Извршни поверилац је у предлогу навео да тражи намирење целокупног потраживања, а на основу достављених извршних исправа , наводећи да не мо же у целости да се намири продајом непокретности која је одређена решењем о извршењу И. 691/01 од 4. марта 2002. године.
Извршни суд је усвојио предлог повериоца и решењем од 15. септембра 2003. године одредио предложено извршење. Извршни дужник је 26 . септембра 2003. године изјавио приговор против наведеног решења о извршењу.
Решењем Врховног суда Р. 64/06 од 2. фебруара 2006. године, одбијен је предлог за одређивање другог стварно надлежног суда за поступање у овом предмету, са образложењем да, у конкретном случају, не постоји ниједан од законом предвиђених разлога који указује на то да би се пред другим судом поступак лакше спровео, а нема ни других важних разлога који би оправдали делегирање другог суда за поступање у овом предмету.
У међувремену, до доношења решења о обустављању поступка, након обављеног вештачења предметне непокретности на адреси Т . 128 , КО Нови Београд , решењем од 3. августа 2007. године одређена је вредност непокретности у износу од 30.264.300,00 динара. Након тога , спроведен је поступак пр одаје непокретности и 28. новембра 2008. године, донето решење о предаји непокретности . Решењем И. 691/01 од 22. априла 2009. године признато је својство учесника у поступку предузећу „Н.“ ДОО Београд, а решењем ИПВ (И). 68/2009 (И. 691/01) од 13. маја 2009. године одбијен приговор наведеног учесника, изјављен против решења о предаји непокретности од 28. новембра 2008. године.
Решењем И. 691/01 од 25. јуна 2009. године констатовано је да је јавном продајом непокретности на адреси Т . 128 добијен износ од 30.265.000,00 динара, који је положен у депозит суда, да се из тог износа намирују поверилац М . В . из Београда, на основу правноснажног решења тога суда И. 12201/08 од 30. октобра 2008. године, у укупном износу од 8.000.000,00 динара, а поверилац „И.“ Д.О.О. Београд, на основу правноснажног решења о извршењу Трговинског суда у Београду И. 3779/08 од 25. децембра 2008. године у укупном износу од 22.265.000,00 динара. У образложењу тог решења, између осталог, наведено је да је суд заказао рочиште за намирење, које је одржано пред тим судом 24. јуна 2009. године и на ком рочишту, између осталог, констатовано је да су заједничким поднеском од 26. јануара 2009. године странке предложиле да се приступи намирењу , и то на начин као што је намирење спроведено изреком решења. Поступак је након 1. јануара 2010. године настављен пред Првим основним судом у Београду у предмету под бројем П. 9312/10.
Увођење купца у посед непокретности је извршено 2. јуна 2010. године. Пуномоћник извршног повериоца је поднесцима, крајем 2013. и током 2014. године, ургирао да суд приступи извршењу , које је одређено решењем И. 691/01 од 15. септембра 2003. године.
Оспореним решењем ИПВ (И) . 12011/14 (И. 9312/10) од 12. новембра 2014. године усвојен је приговор извршног дужника изјављен 26. септембра 2003. године, па је укинуто решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 15. септембра 2003. године и обустављене све извршне радње.
У образложењу решења другостепеног већа, између осталог, наведено је: да је извршни поверилац 21. децембра 2001. године, поднео предлог за извршење ради намирења новчаног потраживања продајом непокретности на адреси Т. 128, а на основу извршних исправа – пресуде Привредног суда у Београду П. 2251/99 од 20. јуна 2000. године и пресуде Вишег суда у Београду Пж. 7268/00 од 22. новембра 2000. године, па је суд одредио предложено извршење, у складу са извршним исправама; да је 20. фебруара 2003. г одине, извршни поверилац поднео предлог за извршење на непокретности која није укњижена, ради намирења целокупног потраживања, а на основу истих извршних исправа, наводећи да не може у целости да се намири продајом непокретности која је одређена решењем о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 4. марта 2002. године, па је стога предложио да суд одреди извршење и продајом непокретности у улици С. 10, а као доказ да је наведена непокретност у својини извршног дужника , доставио је записник о попису састављен 13. фебруара 2003. године пред Трговинским судом у Београду; да је извршни суд 15. септембра 2003. године, усвојио предлог повериоца и одредио предложено извршење; да је решењем извршног суда И. 691/01 од 28. новембра 2008. године непокретност на којој је одређено извршење решењем истог суда од 4. марта 2002. године, предата купцу, те да је суд утврдио да се 2. јуна 2010. године купац уселио у купљени простор.
Даље, у погледу предлога повериоца од 20. фебруара 2003. године, којим је тражио да се извршење спроведе продајом непокретности која је у ванкњижној својини извршног дужника, не достављајући при томе суду доказе о ванкњижном власништву, већ само записник о попису који је сачињен пред Трговинским судом у Београду, у коме је наведена изјава директора извршног дужника, да извршни дужник од имовине има локал и инвентар у улици С. 10, в еће суда је оценило да приложени записник не представља релевантан доказ о постојању ванкњижне својине, будући да одредбе закона јасно наводе да је за непокретности које нису уписане у јавне књиге, извршни поверилац дужан да достави исправе којима се наведени упис може извршити, грађевинску дозволу или исправу којом се доказује ванкњижна својина, а што у конкретном случају не може никако бити приложени з аписник о попису. Такође, веће суда је приликом одлучивања о приговору, узело у обзир и чињеницу да је решење Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 4. марта 2002. године, а које је одређено на основу истих извршних исправа, као и побијано решење, у целости спроведено 2. јуна 2010. године, па је тим пре побијано решење морало бити укинуто, поступак обустављен и све спроведене радње укинуте.
Писмени отправак решења је 11. децембра 2014. године достављен пуномоћнику извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о извршењу и обезбеђењу ( „Службени гласник РС “, бр. 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС, 55/14 и 139 /14) било је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да су и звршне исправе – правноснажна одлука суда и судско поравнање, као и други акти странака који су законом изједначени са судским поравнањем (члан 13. став 1. тачка 1)) ; да се судском одлуком, у смислу овог закона, сматра пресуда, решење, као и друга одлука донета у поступку пред судом, арбитражним судом и Судом части Привредне коморе, а судским поравнањем сматра се поравнање закључено пред судом, арбитражним судом или Судом части Привредне коморе (члан 14. став 1.); да је извршна исправа подобна за извршење ако су у њој назначени извршни поверилац и извршни дужник, предмет, врста и обим испуњења обавезе, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 17. став 1.); да је п равни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор, да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен, да се приговор може изјавити у року од пет радних дана од дана достављања решења, да је суд дужан да о приговору одлучи у року од пет радних дана од дана достављања приговора, ако овим законом није другачије одређено, да се непоступање судије након изјављеног приговора сматра несавесним радом судије (члан 39. ст. 1-4 .); да се приговор на решење о извршењу на основу извршне исправе може изјавити из разлога који спречавају извршење, и то – ако је обавез а из решења о извршењу испуњена, ако је одлука на основу које је одређено извршење укинута, поништена, преиначена, стављена ван снаге, апсолутно ништава или је без правног дејства, односно нема својство извршне исправе , ако је поравнање на основу ког је одређено извршење поништено, ако није протекао рок за испуњење обавезе или ако није наступио услов који је одређен извршном исправом, ако је протекао рок у коме се по закону може предложити извршење, ако суд који је донео решење о извршењу није надлежан, ако је извршење одређено на стварима и правима изузетим од извршења, односно на којима је могућност извршења ограничена (члан 42. став 1. тач. 1-7)); да се и звршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење – а ко је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења, из других разлога предвиђених законом, те да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица. (члан 76. став 1. тач. 1 )-7) и ст. 2, 3, 4. и 5.); да а ко на подручју на коме су установљене јавне књиге, непокретност није уписана, извршни поверилац уз предлог за извршење мора поднети исправе на основу којих се може извршити упис, односно пренети ту обавезу на извршитеља, да ће суд, односно извршитељ без одлагања исправе из става 1. овог члана доставити суду, органу или организацији која води регистар, ради уписа и застати са поступком док поступак уписа не буде окончан , да ако извршни поверилац у предлогу за извршење као предмет извршења предложи зграду или део зграде који нису уписани у јавну књигу и на који се упис не може извршити, уз изјаву да се упис не може извршити у смислу ст. 1. и 2. овог члана, надлежни суд ће, на предлог извршног повериоца, решењем дозволити извршење на непокретности у ванкњижној својини извршног дужника, ако извршни поверилац достави или означи, као доказ о ванкњижној својини, грађевинску дозволу која гласи на име извршног дужника или ако не постоји грађевинска дозвола или она не гласи на име извршног дужника, исправе којим се доказује ванкњижна својина извршног дужника (члан 145. ст. 1.-3.); да ће се п оступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења оконча ти по одредбама овог закона , а поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона изјављена жалба на решење о извршењу или обезбеђењу, уступиће се суду надлежном за одлучивање по приговору на решење о извршењу или обезбеђењу, у складу са овим законом (члан 358. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Анализирајући дужину трајања поступка, Уставни суд је утврдио да је извршни поступак започео 21. новембра 2001. године, подношењем предлога за извршење Четвртом општинском суду у Београду, те да је окончан доношењем решења о обустављању поступка Првог основног суда у Београду ИПВ (И).12011/14 (И. 9312/10) од 12. новембра 2014. године , из чега произлази да је извршни поступак трајао 13 година.
Наведено трајање поступка, само по себи, указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока, посебно ако се има у виду да је извршни поступак хитан.
Уставни суд је и овом приликом пошао од тога да је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова, као и природа постављеног захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца уставне жалбе су критеријуми који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Уставни суд је оценио да је предметни извршни поступак био у извесној мери чињенично и правно сложен, имајући у виду да је одређено извршење на непокретностима , да је извршење подразумевало спрово ђење више извршних радњи , како би извршни поверилац дошао до реализације , о дносно наплате свог потраживања, као и да је суд признао својство учесника у поступку трећем лицу, што је поступак чинило сложенијим и са правне стране.
Уставни суд сматра да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да се предметни поступак оконча у разумном року и да је постављени захтев био од великог материјалног значаја за подносиоца уставне жалбе, с обзиром на то да је тражено намирење новчаног потраживања у великом износу од 20.254.382,20 динара. Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе и његов допринос дужини трајања поступка, Уставни суд је констатовао да се подносилац сложио са начином намирења поверилаца продајом непокретности на адреси Т. 128 , будући да је намирење спроведено на заједнички предлог извршних поверилаца. Наиме, Суд закључује да је подносилац и сам имао уверење да неће моћи у целости да наплати своје потраживање про дајом наведене непокретности, па је већ почетком извршног поступка тражио намирење и на непокретности у ванкњижној својини, за коју није доставио валидне доказе о ванкњижном власништву предметне непокретности, односно за коју је извршни суд оценио да не испуњава законске услове за упис непокретности у јавне књиге, због чега је усвојио приговор извршног дужника, обуставио изв ршење и укинуо спроведене радње, тако да је и сам подносилац, подношењем неуредног предлога за извршење, преко пуномоћника из реда адвоката, и сам допринео начину окончања извршног поступка. Поред тога, извршни поверилац није три године предузимао никакву иницијативу за окончање извршног поступка у преосталом делу, након продаје и увођења купца у посед непокретности на адреси Т . 128, све до краја 2013. године, када је тражио да суд спро веде извршење у преосталом делу, према решењу од 15. септембра 2003. године,
Анализирајући поступање надлежног суда, Уставни суд оцењује да оно није било ефикасно и делотворно, имајући, пре свега, у виду меродавне законске одредбе о рок овима предузимања појединих радњи, те да је извршење спроведено у једном делу, након осам и по година, од подношења предлога, увођењем купца у посед непокретности 2. јуна 2010. године, и да је суд о приговору поднетом 26. септембра 2003. године, против решења о извршењу, одлучио након више од 11 година, решењем ИПВ (И). 12011/14/1 (И. 9312/10) од 12. новембра 2014. године.
Уставни суд наглашава да је дужност суда да сваки поступак, а посебно поступак извршења, спроведе без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере које му стоје на располагању да се поступак оконча у разумном року . Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности спровођење извршења без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове. Битна карактеристика извршног поступка је његов принудни карактер који одређује основна начела тог поступка. Једно од тих начела је начело официјелности које од суда захтева активно понашање све до окончања извршног поступка, те је суд дужан да хитно предузима све радње које треба да доведу до спровођења извршења и окончања извршног поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у пред мету И. 9312/10 (иницијално предмет Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01).
На основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари досуђивањем накнаде нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено одређивање, посебно укупну дужину трајања оспореног поступка, одређену сложеност предмета и понашање, односно допринос подносица уставне жалбе. Уставни суд сматра да досуђени новчани износ представља адекватну и правичну компензацију подносиоцу за утврђену повреду Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, учињену неделотворним поступањем надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду како сопствену, тако и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе у преосталом делу, Уставни суд закључује да се подносилац уставне жалбе, незадовољан исходом окончаног извршног поступка, који је водио у својству извршног повериоца, у суштини, жали на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Оцењујући основаност уставне жалбе у односу на повреду права на правично суђење, Уставни суд констатује да подносилац своје тврдње о повреди наведеног права образлаже погрешном применом процесног права.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили меродавно право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Пронина против Русије , број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Уставни суд је оценио да је Први основни суд у Београду у оспореном решењу ИПВ (И). 12011/14/1 (И. 9312/10) од 12. новембра 2014. године, дао јасне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, на основу којих је усвојен приговор извршног дужника, па је укинуто решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 15. септембра 2003. године и обустављене све извршне радње. Наиме, имајући у виду да је извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, поднео предлог за извршење којим је тражио да се извршење спроведе продајом непокретности која је у ванкњижној својини извршног дужника, не достављајући при томе суду доказе о ванкњижн ом власништву наведене непокретности, већ само записник о попису који је сачињен пред Трговинским судом у Београду, у коме је наведена изјава директора извршног дужника, веће суда је оценило да приложени записник не представља релевантан доказ о постојању ванкњижне својине, будући да одредбе закона јасно наводе да је за непокретности које нису уписане у јавне књиге, извршни поверилац дужан да достави исправе којима се наведени упис може извршити, грађевинску дозволу или исправу којом се доказује ванкњижна својина, а што у конкретном случају не може никако бити приложени записник о попису. Поред тога, веће извршног суда је, приликом одлучивања о приговору, узело у обзир и чињеницу да је решење о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 4. марта 2002. године, које је одређено на основу истих извршних исправа као и побијано решење, у целости спроведено 2. јуна 2010. године, па је оценило да побијано решење о извршењу мора бити укинуто, поступак обустављен и све спроведе радње укинуте.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, већ се од Уставног суда , у суштини , тражи да као инстанциони суд преиспита и оцени законитост оспорен ог акта.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење пос тупка, и решио као у тачки 3. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.