| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 03.06.1993 | Број: Рев.1791/93 |
| Абстракт: | |||
Према члану 18. став 2. Закона о радним односима (" Сл. гласник РС" бр. 45/91 и 18/92), радник може у току рада бити распоређен на свако радно место које одговара његовој стручној спреми, ако то захтевају потребе процеса и организације рада . Услов распоређивања у погледу стручне спреме утврђује се према највишем степену школе коју је радник завршио. Пошто је тужиља завршила учитељску школу и педагошку академију васпитачког смера, она је могла бити распоређена на радно место за које се тражи виша стручна спрема.Распоређена је међутим, на радно место наставника разредне наставе (учитељ), за које се тражи средња стручна спрема.Такав распоред није у складу са Законом па је првостепени суд правилно поступио што је захтев тужиље усвојио. С обзиром на речено, нису постојали разлози да се жалба тужене усвоји и првостепена пресуда преиначи.Окружни суд је то, ипак, учинио. Он полази од тога да је тужиља завршила и учитељку школу и да, стога испуњава услове да ради као наставник разредне наставе. Овај став је неприхватљив, јер би, по њему тужиља могла бити распоређена и на радно место за које се тражи само основна школа пошто је и ту школу завршила.Највиши степен стручне спреме који тужиља има, обезбеђује јој право да ради на радном месту васпитача за које се тражи виша стручна спема.Распоређивањем на радно место наставника разредне наставе, тужиљи је ово право грубо повређено, игнорисањем не само степена, него и смера стручне спреме коју тужиља има.