| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 23.12.2013 | Број: Уж-1428/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Мало веће, у саставу: судија Катарина Манојловић Андрић председник већа, и судије др Оливера Вучић и мр Милан Марковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Љубомира Обрадовића, село Борци, општина Рача, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници већа одржаној 23. децембра 2013. године, донео је
Одбацује се уставна жалба Љубомира Обрадовића изјављена против решења Вишег суда у Крагујевцу Гж. 65/13 од 15. јануара 2013. године.
1. Љубомир Обрадовић из села Борци, општина Рача, поднео је 20. фебруара 2013. године, преко пуномоћника Томислава Благојевића, адвоката из Раче, уставну жалбу против решења Вишег суда у Крагујевцу Гж. 65/13 од 15. јануара 2013. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да је оспореним решењем одбијена као неоснована његова жалба и потврђено решење првостепеног суда којим је његова тужба одбачена као недозвољена; да је пред Основним судом у Крагујевцу донето „на хиљаде правноснажних пресуда“ којима су усвојени истоветни тужбени захтеви; да се заузети правни став Врховног касационог суда не може односити на тужбени захтев подносиоца, јер се исти не односи на застарелост и непостојање права туженог да обустави испоруку електричне енергије, већ само на утврђење да не постоји право туженог да од тужиоца наплати износ по датом рачуну.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Основног суда у Крагујевцу - Судска јединица Рача П. 1659/11 од 14. новембра 2012. године је, у ставу првом изреке, одбачена као недозвољена тужба тужиоца против туженог Привредног друштва за дистрибуцију електричне енергије „Центар“ ДОО, Крагујевац, ЕД „Електрошумадија“, Крагујевац, експозитура Рача, ради утврђења. Ставом другим изреке решења одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Одлучујући о жалби тужиоца, Виши суд у Крагујевцу је оспореним решењем Гж. 65/13 од 15. јануара 2013. године одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио решење Основног суда у Крагујевцу - Судска јединица Рача П. 1659/11 од 14. новембра 2012. године. С позивом на одлуку Врховног касационог суда Спп. 2/12 од 22. маја 2012. године, другостепени суд је у образложењу оспореног решења навео да није дозвољена тужба за утврђење којом потрошач (купац) у спору против испоручиоца (продавца) електричне енергије, захтева да се утврди да испоручилац нема право да од потрошача наплати одређени новчани износ по испостављеном рачуну за тачно одређени период због застарелости потраживања. У образложењу оспореног решења се даље наводи да је Врховни касациони суд, на седници Грађанског одељења, поступајући по захтеву првостепеног суда за заузимање става о спорном правном питању у већем броју предмета који се пред истим судом воде по тужбама за утврђење купаца, као тужилаца, против испоручиоца (продавца) електричне енергије, као туженог, изнео правно схватање да су такве тужбе недозвољене, а будући да је правни став Врховног касационог суда о спорном правном питању обавезујући за нижестепене судове, то је правилно првостепени суд применом одредбе члана 279. став 1. тачка 6) у вези са чланом 188. Закона о парничном поступку, одбацио тужбу тужиоца као недозвољену.
Увидом у пресуде које је подносилац доставио као доказ тврдњи о повреди права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2771/11 од 21. децембра 2011. године потврђена је пресуда Основног суда у Крагујевцу П. 1291/11 од 16. септембра 2011. године, којом је, у ставу првом изреке, утврђено да тужени-противтужилац ПД „Центар“ ДОО, „Електрошумадија“, Крагујевац, нема право да од тужиоца-противтуженог С. Ј, по рачуну број 34190662 од 13. јануара 2011. године, наплати потраживање за утрошену електричну енергију у износу од 465.123,21 динара, већ само за потрошњу за временски период од 8. фебруара 2010. године до 1. јануара 2011. године, што је тужени дужан признати и трпети. Ставом другим изреке наведене пресуде је обавезан тужилац-противтужени да туженом-противтужиоцу исплати износ од 85.450,30 динара на име дуга за неплаћену електричну енергију за период од 8. фебруара 2010. године до 1. јануара 2011. године, а ставом трећим изреке је обавезан тужени-противтужилац да тужиоцу-противтуженом накнади трошкове парничног поступка.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1523/12 од 23. маја 2012. године је потврђена пресуда Основног суда у Крагујевцу - Судска јединица у Тополи П. 33351/10 од 27. децембра 2011. године, којом је, у ставу првом изреке, утврђено да тужилац Д. М. није дужан да туженој „Еелектросрбији“ ДОО, Краљево, ЕД „Аранђеловац“, погон Топола, исплати износ од 100.213,00 динара, по рачуну број 120 од 4. новембра 2010. године, већ дуг за утрошену електричну енергију у износу од 58.016,08 динара, што је тужени дужан трпети и признати. Ставом другим изреке наведене пресуде је обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе, са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава је зајемчено сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је зајемчена једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, 125/04 и 111/09) било је прописано да тужилац може у тужби тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа или истинитост, односно неистиност неке исправе и да се оваква тужба може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост, односно неистинитост неке исправе, или кад тужилац има неки други правни интерес (члан 188.).
Законом о парничном поступку (Службени гласник РС", бр. 72/11 и 49/13 - Одлука Уставног суда) је прописано да тужилац може у тужби да тражи да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, повреду права личности или истинитост, односно неистинитост неке исправе, да тужба за утврђење може да се поднесе ако тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес, као и да тужба за утврђење може да се поднесе ради утврђивања постојања, односно непостојања чињенице, ако је то предвиђено законом или другим прописом (члан 194. ст. 1, 2. и 3.).
Законом о уређењу судова (Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/11) је прописано да Врховни касациони суд, поред осталог, утврђује начелне правне ставове ради јединствене судске примене права.
5. Уставни суд налази да је у конкретном уставносудском спору од значаја и пракса Врховног суда Србије, односно Врховног касационог суда:
У ревизијској одлуци Врховног суда Србије Рев. 5065/01 од 27. децембра 2001. године изражен је став: „С обзиром да тужена у посебној парници не тражи испуњење уговорне обавезе и плаћање цене за утрошену електричну енергију, то тужилац као потрошач не може тражити утврђење да је потраживање туженог делимично застарело, јер се на тај начин тражи утврђење чињеница (застарелост као институт који води престанку облигације заснива се на протеку времена и представља чињеницу, а не правни однос), јер је то недозвољено у смислу члана 187. раније важећег Закона о парничном поступку. Са друге сране евиденција повериоца, односно туженог о утрошку електричне енергије је интерна ствар, па начин вођења односно тачност и потпуност те евиденције не утичу на настанак, промену или престанак права тужиоца, као потрошача и корисника услуга“.
Према правном ставу Врховног суда Србије објављеном у „Билтену судске праксе Врховног суда Србије“ број 3/07, у споровима ради извршења обавезе из уговора о испоруци електричне енергије, поред одредби Закона о енергетици, супсидијарно се примењују и одредбе Закона о облигационим односима, па је изузетно дозвољена тужба за утврђење постојања или непостојања одређеног права из уговора о испоруци електричне енергије, под условом да за то постоји правни интерес тужиоца и да се заштита права на испоруку електричне енергије не може остварити другом врстом тужбе.
Из правног става Грађанског одељења Врховног касационог суда утврђеног на седници 21. маја 2012. године, верификованог потписима судија 26. јуна 2012. године, на који у уставној жалби указује подносилац, произлази да није дозвољена тужба за утврђење којом потрошач (купац), у спору против испоручиоца (продавца) електричне енергије захтева да се утврди да испоручилац нема право да од потрошача наплати одређени новчани износ по испостављеном рачуну за тачно одређени период због застарелости потраживања и да нема право да тужиоцу као регистрованом потрошачу обустави испоруку електричне енергије.
6. Имајући у виду да се подносилац уставне жалбе жали на погрешну примену процесног права, које се, по његовом мишљењу, не може заснивати на ставу Врховног касационог суда наведеном у оспореном решењу, Уставни суд је, иако се подносилац није формално позвао на повреду права из члана 32. став 1. Устава, пре свега, пошао од испитивања постојања претпоставки о основаности навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој заузет став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу примене права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, те да је задатак Уставног суда у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење, да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова.
Полазећи од услова за подношење деклараторне тужбе прописаних Законом о парничном поступку, Уставни суд констатује да је тужба ове врсте допуштена уколико за предмет има утврђивање постојања или непостојања одређеног имовинског права или правног односа, под условом да тужилац, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа, има правни интерес за доношење утврђујуће одлуке суда. Уставни суд даље констатује да оваква тужба има превентивни карактер, јер се утврђењем да један правни однос постоји или не постоји, отклања неизвесност у погледу тог односа и унапред отклања или смањује могућност евентуалне повреде и неког тужиочевог права убудуће.
Имајући у виду изнето, цитиране одредбе раније и сада важећег Закона о парничном поступку, као и наведену праксу највиших судова у Републици Србији, Уставни суд закључује да у конкретном случају, заузимањем правног става Врховног касационог суда од 21. маја 2012. године, није измењена дотадашња судска пракса тог суда, јер предмет тужбе за утврђење није могло бити утврђивање застарелости потраживања и захтев за усклађивање евиденције туженог са том чињеницом, већ само утврђивање постојања или непостојања неког права или правног односа.
Уставни суд даље указује да развој судске праксе, сам по себи, не противречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе, обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (види Одлуку: Европског суда за људска права од 14. јануара 2010. године, у случају ''Атанасовски против `Бивше Југословенске Републике Македоније`'', § 38.).
Међутим, након извршене анализе судске праксе која се односи на допуштеност тужбе за утврђење поводом дуга за испоруку електричне енергије, Уставни суд закључује да у конкретном случају није ни постојало одступање од дотадашње судске праксе Врховног суда Србије, те да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, услед наводно погрешне примене процесног права, очигледно неосновани.
7. Испитујући постојање процесних претоставки за оцену основаности навода о повреди права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе као доказ тврдњи о повреди овог права доставио две пресуде, које су постале правноснажне пре заузимања правног става Врховног касационог суда од 21. маја 2012. године. Наиме, у односу на пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1523/12 од 23. маја 2012. године, Уставни суд констатује да је иста постала правноснажна, такође, пре заузимања правног става Врховног касационог суда од 21. маја 2012. године, с обзиром да је утврђени правни став, верификован потписима судија 26. јуна 2012. године, те да је од тада постао обавезујући за нижестепене судове.
Имајући у виду напред наведено, као и чињеницу да су достављене пресуде постале правноснажне пре заузимања правног става Врховног касационог суда од 21. маја 2012. године, Уставни суд оцењује да се наведене пресуде не могу сматрати доказом о различитом поступању судова у истој чињеничној и правној ситуацији, те да нису испуњене претпоставке да цени основаност навода о повреди права из члана 36. став 1. Устава. Ово првенствено из разлога што Уставом и законом предвиђена обавеза нижестепених судова да пресуђују у складу са правних ставовима Врховног касационог суда свакако постоји након заузимања таквог правног става.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против решења Основног суда у Крагујевцу - Судска јединица Рача П. 1659/11 од 14. новембра 2012. године, које је искористио, и на основу кога је донето оспорено решење Вишег суда у Крагујевцу Гж. 65/13 од 15. јануара 2013. године.
Уставни суд даље констатује да се наведеним правом у парничном поступку даје могућност свакој од страна у поступку да изјави жалбу против првостепене одлуке суда, ради преиспитивања како утврђених чињеница, тако и примењеног права, у ситуацији када је таква жалба допуштена.
С тим у вези, Уставни суд је указао да се уставно право на жалбу или друго правно средство не исцрпљује у строго формалном смислу у (не)могућности изјављивања жалбе, односно другог правног средства, већ подразумева могућност остваривања делотворне правне заштите путем изјављене жалбе, односно другог правног средства. Право на правно средство, у конкретном случају право на жалбу, се, по оцени Уставног суда, првенствено може делотворно остварити ако надлежни вишестепени суд оцени све релевантне жалбене наводе, а што, с друге стране, не значи да коришћење жалбе мора резултирати позитивним исходом за лице које их је изјавило.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе изјавио жалбу против оспореног првостепеног решења, те да је о жалби одлучивао надлежни Виши суд у Крагујевцу који је жалбу подносиоца одбио као неосновану, ценећи при томе све битне жалбене наводе и дајући довољно и јасно образложене разлоге за своју оцену.
Стога Уставни суд констатује да су очигледно неосновани наводи о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
8. С обзиром да нису испуњене претпоставке за оцену претходно означиних уставних права, Суд је оценио да нису испуњене претпоставке за оцену основаности навода о повреди начела забране дискриминације. Наиме, одредбом члана 21. Устава не јемчи се ниједно посебно (самостално) људско право, већ је утврђено начело забране дискриминације на коме, сагласно Уставу, почива остварење свих субјективних људских и мањинских права и слобода. Стога је повреда начела забране дискриминације акцесорне природе, јер може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног права или слободе. У том смислу, да би Уставни суд у поступку по уставној жалби ценио да ли је оспореним појединачним актом повређено начело забране дискриминације, наводи о учињеној дискриминацији морају бити у вези са учињеном повредом или ускраћивањем конкретно означеног људског или мањинског права или слободе.
9. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).
10. С обзиром на изнето, Суд је, на основу одредаба члана 42в став 1. тачка 1) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Катарина Манојловић Андрић