| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 04.09.1990 | Број: пРев.120/90 |
| Абстракт: | |||
Врховни суд Србије, размотривши предмет спора са становишта ревизијских навода, налази да су привредни судови на утврђено чињенично стање погрешно применили материјално право, када су туженог обавезали да тужиоцу плати одређени износ на име накнаде за преузети шодер. Неспорно је да се власник земљишта, односно корисника може тужбом због сметања поседа или тужбом за повраћај поседа ствари заштити против сваког бесправног задирања у његова власничка, односно државинска права, па да се, према томе, може заштити и против бесправне експлоатације минералних сировина у земљишту у простору његовог власништва, односно државине.Међутим, посматрано са становишта имовинско-правних последица и каква узајамна права и обавезе настају између власника, односно држаоца одређеног земљишта и предузећа које без правног основа копа и узима шодер, мора се водити рачуна о одредбама Закона о рударству, по коме и шљунак спада у рудно благо, које је опште добро, а Република, у оквиру права и дужности утврђених тим Законом, стара се преко одговарајућих органа да се то рудно благо користи у општем интересу.Право вађења шљунка стиче се на основу одобрења оптинског органа управе надлежног за рударство, осим у случајевима када сопственик, односно плодоуживалац шљунка користи за сопствене потребе, ако скупштина не пропише пријављивање или издавање одобрења и за те случајеве. Шљунак је опште добро а не имовина власника, односно корисника земљишта, што значи да извађени шљунак није губитак у његовој имовини.Уколико се бесправним поступањем оштети само земљиште, тј. његова употребна вредност као земљишта према економској намени, онда је то случај када неко другоме причини штету за коју одговара.