| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Апелациони суд у Новом Саду | Датум: 05.02.2013 | Број: Пословни број: Рехж.2/13 |
| Абстракт: | |||
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Пословни број: Рехж.2/13
Дана 05.02.2013. године
НОВИ САД
Апелациони суд у Новом Саду, у већу судија Милице Богдан-Личен председника већа, Мирјане Андријашевић и Бранке Маљковић, чланова већа, у ванпарничном поступку предлагача С. М. из Б. Г., улица ....., кога заступа Б. С., адвокат из Н. С., против противника предлагача Р.С., коју заступа В. М., заменик Вишег јавног тужиоца у Н. С., ради рехабилитације покојног П. Г., одлучујући о жалби противника предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Новом Саду посл.бр. Рех.16/12 од 24.10.2012. године у нејавној седници већа одржаној дана 05.02.2013. године, донео је
Жалба противника предлагача се УСВАЈА и решење Вишег суда у Новом Саду посл.бр. Рех.16/12 од 24.10.2012. године УКИДА у делу у којем је сада пок. П. Г. рехабилитован за кривично дело из чл. 5. тач. 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже (“Службени лист ДФЈ“бр.26/45 и ФНРЈ бр.56/46) за које је осуђен правноснажном пресудом Среског суда у Бечеју, посл.бр.К.223/1949/5 од 05.10.1949. год., те у делу у којем је утврђено да је пресуда Среског суда у Бечеју, посл.бр.К.223/1949/5 од 05.10.1949. год. којом је исти оглашен кривим за кривично дело из чл. 5. тач. 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже, ништава у том делу од њеног доношења и да су ништаве све правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, те да се сада пок. Г. П. има сматрати неосуђиваним за кривично дело из ч. 5. тач. 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже и предмет у том делу ВРАЋА првостепеном суду на поновно поступање.
Побијаним решењем усвојен је захтев за рехабилитацију пок. П. Г. из Б. Г., па је утврђено да је пок. П. Г. од оца С., рођен ......... год. у Б. Г., преминуо ...... год., регабилитован по сили закона за кривично дело привредне саботаже из чл. 6. тач. 4. закона о сузбијању недопуштене трговине, недозвољене шпекулације и привредне саботаже „Службени лист ДФЈ“ бр. 26/45 ФНРЈ бр. 56/46) за које је осуђен правноснажном пресудом Среског суда у Бечеју, посл.бр.К.223/1949 од 05.10.1949. год., те је исти рехабилитован и за к. дело из чл. 5. тач. 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже („Службени лист ДФЈ“ број 26/45 и ФНРЈ бр. 56/46) за које је осуђен правноснажном пресудом Среског суда у Бечеју, посл.бр. К.223/1949/5 од 05.10.1949. год. па је утврђено да је правноснажна пресуда Среског суда у Бечеју, пословни број К.223/1949/5 од 05.10.1949.године ништава од њеног доношења и да су ништаве све правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а Г. П. рођен ....... у Б. Г., бивши из Б. Г., држављанин ФНРЈ, преминуо ......., као рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним.
Против наведеног решења противник предлагача је благовремено изјавио жалбу, побијајући га из свих законом предвиђених разлога, у делу у којем је одређена судска рехабилитација П. Г., те утврђено да се исти има сматрати неосуђиваним, као и у делу у којем је утврђено да је пресуда за поменуто кривично дело из члана 5. тачка 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже, ништава и да су ништаве све правне последице.
Жалба је основана.
Испитујући побијано решење у границама жалбених разлога, пазећи при том по службеној дужности на битне повреде одредаба о парничном поступку из члана 374. став 2. тачка 1., 2., 3., 5., 7. и 9. ЗПП-а, као и на правилну примену материјалног права, сходно члану 402. ЗПП-а, у вези са чланом 386. став 3. ЗПП-а, те у вези са чланом 30. Закона о ванпарничном поступку, суд је установио да ожалбено решење у делу који се побија жалбом, садржи недостатке због којих се не може испитати, те да је услед погрешне примене материјалног права, чињенично стање остало непотпуно утврђено.
У првостепеном поступку, поред осталог је утврђено, да је пресудом Среског суда у Бечеју пословни број К.233/1949/5 од 05.10.1949.године, П. Г., оглашен кривим за кривично дело саботаже из члана 5. тачка 4. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже и то зато што на више позива МНО-а Б. Г., крајем августа и септембра месеца 1949.године, није испоручио обавезну количину пшенице у смислу Уредбе о откупу житарица за ек. 1949/50 годину у количини од 9508 кг, већ је у циљу оштећења интереса народне привреде и угрожавања државне привредне политике, уклонио жетвени принос на свом пољопривредном газдинству. Наведеном пресудом П. Г. оглашен је кривим и за кривично дело привредне саботаже из члана 5. тачка 8. истог закона и то из разлога што је у јесен 1948.године у Б. Г. у време пријављивања сетвеног плана на свом пољопривредном газдинству пријавио да ће засејати пшеницом 11 јутара, а стварно је засејао 9 јутара, на који начин је свесно извршио пољопривредне радове у противности са прописаним планом, а у циљу оштећења народне привреде и угрожавања државне привредне политике. За оба дела П. Г. је на основу одредбе члана 66. КЗ осуђен на једну казну од две године и 10 месеци лишења слободе принудим радом, као главну казну, у коју му је урачунато и време проведено у истражном затвору, тако да му се казна има рачунати од 01.10.1949.године, те конфискацијом целокупне покретне и непокретне имовине пољопривредног значаја и две године губитка бирачког права као споредним казнама. Обавезан је да плати трошкове кривичног поступка у износу од 25 динара, док је паушалан износ мимоиђен. Образложење ове пресуде је као непотребно изостављено. П. је у кривичном поступку, имао адвоката, користио се правом изјављивања жалбе, те је путем адвоката изјавио жалбу на првостепену пресуду, која је жалба одбијена пресудом Окружног суда у Новом Саду пословни број Кж.861/1949 од 15.10.1949.године.
Конфискација имовине, покретне и непокретне, која је одређена наведеним пресудама, извршена је од стране Среског суда у Бечеју у поступку који је вођен под бројем И.588/1949 Дн.1616/1949, у ком поступку је донето решење којим је утврђено да су конфисковане све покретне ствари наведене у записнику од 14.10.1949 године у спису тог суда б рој И. 582/1949, који је саставни део тог решења, као и некретнине које се налазе у к.о. Б. Г. и то наведене у зкњ. ул. бр. 4069 парцела број 4953 ораница и Коштаницама од 2ј. 1185 квхв, зкњ.ул. бр. 4215 парц.бр. 4323/12 ораница у Великом Јарошу од 5 јутара и 1479 кв хв, зкњ.ул. бр. 4449 парц. бр. 4323/1 ораница, а остале одузете парцеле, њихова површине и зкњ.ул. где су уписани, су у решењу нечитки. Истим решењем одређено је да преостала покретна имовина, као и некретнине наведене у зкњ.ул. бр. 3296 к.о. Б. Г. парцела број 1867/4 виноград у доњем риту од 573 квхв, представља егзистенцијални минимум и власништво на равне делове у корист и на име П. Г. и супруге му Љ., П. Ђ., М. и С., сви из Б. Г., чланова уже породице конфисканта. У образложењу тог решења наведено је конфискација целокупне покретне и непокретне имовине пољопривредног значаја конфисканта П. Г. и да је на име егзистенцијалног минимума остављено конфисканту и члановима његове уже породице наведене покретнине и некретнине сматрајући да ће исти бити довољни за њихово издржавање, односно за изсхрану за време од 4 месеца. На основу тог решења, извршена је конфискација непокретности у земљишним књигама, а конфискована покретнина је стављена под секвестар.
Дана 12.01.1946. године Месни Народни одбор Б. Г. је у предмету П. С. и П. Г. из Б. Г. ради утврђивања објекта аграрне реформе донео одлуку о утврђивању објекта аграрне реформе на поседу П. С. и П. Г. налазећи да су власници поседа земљорадници и да њихов посед пада под удар аграрне реформе, да је породица власника поседа инокосна земљорадничка породица, којој припада један минимум од 20 хектара земље, да на одузетом земљишту средњи принос износи по 1 кат. Јутру 5 мц кукуруза у клипу или 3 мц жита, те да се власницима поседа оставља на име минимума 2 јутра и 1202 квхв необрадивог земљишта и 31 јутра и 1060 квхв обрадивог земљишта, односно укупно 34 јутра и 662 кв.
При овако утврђеном чињеничном стању, када је у питању захтев за рехабилитацију због кривичног дела из члана 5. тачка 8. Закона о сузбијајњу недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже („Службени лист ДФЈ“ број 26/45 и ФНРЈ број 56/46), који је предмет жалбе противника предлагача, првостепени суд је нашао да је исти основан. Наиме, суд је нашао да је сада пок. П. Г. осуђен јединственом казном затвора за оба кривична дела у идеалном стицају, и да му је за оба кривчна дела изречена јединствена казна затвора, на основу које му је конфискована имовина. Такође, суд је нашао да током поступка није било предлаганих доказа на основу којих би суд могао извести закључак да је сада пок. П. Г. „свесно извршавао пољопривредне радове у противности са прописаним планом или у противности са наредбама надлежних власти или није извршавао те радове без оправданих разлога „ што све представља обележја кривичног дела за које је осуђен. На основу наведеног, суд је нашао да је за кривично дело из члана 5. тачке 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже, кажњен и осуђен као жртва политичких и идеолошких разлога, у ком смислу га је суд рехабилитовао.
Основано се жалбом противника предлагача истиче да ожалбено решење, у делу који предмет жалбених навода, садржи недостатке због којих се не може испитати, као и да је услед погрешне примене материјалног права, чињенично стање у том делу остало непотпуно утврђено. Наиме, током поступка је на несумњив начин утврђено да је сада пок. П. Г., оглашен кривим за кривично дело из члана 5. тачке 8. Закона о сузбијању недопуштене трговине, недопуштене шпекулације и привредне саботаже, зато што је у јесен 1948. године у Б. Г. у време пријављивања сетвеног плана на свом пољопривредном газдинству пријавио да ће засејати пшеницом 11 јутара, а стварно је засејао 9 јутара, на који начин је свесно извршио пољопривредне радове у противности са прописаним планом, а у циљу оштећења народне привреде и угрожавања државне привредне политике. С тим у вези, разлози које првостепени суд наводи у прилог закључку да је поменута пресуда Среског суда у Бечеју донета из политичких или идеолошких разлога, нису убедљиви и прихватљиви за овај суд. Наиме, чињеница да је П. Г. осуђен на јединствену казну затвора за оба кривична дела, ни на који начин, по мишљењу овог суда не указује да је иста донета искључиво из политичких или идеолошких разлога, без обзира на чињеницу да ли се ради о кривичним делима учињеним у идеалном или у реалном стицају. Такође, казна конфискације имовине, иако типична за послератни период, сама по себи не повлачи аутоматски закључак да је иста мотивисана политичким или идеолошким прогоном.
У том смислу, иако задатак суда у поступку рехабилитације није оцена законитости и правилности одлука чији се поништај захтева, првостепени суд је ипак морао водити рачуна о томе да ли је одлука Среског суда у Бечеју пословни број К. 223/1949/5 од 05.10.21949. године, донета у складу са начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, у смислу члана 1. става 2. Закона о рехабилитацији. С тим у вези, суд утврђује да је образложење ове пресуде изостављено као непотребно, да је П. Г. имао адвоката, да се користио правом изјављивања жалбе, те да је путем адвоката изјавио жалбу на првостепену пресуду, која је жалба одбијена од стране другостепеног суда. Међутим, суд није ценио да ли је изречена казна сразмерна и пропорционална степену неправа које је утврдио Срески суд у Бечеју, те да ли у том смислу, иста донета у складу са начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода. Као што је речено, задатак суда у поступку рехабилитације није да улази у мериторно испитивање административних или судских одлука које се настоје огласити ништавим, али је његова дужност да на поуздан и несумњив начин, поред осталог, испита да ли је доношење тих одлука било мотивисано политичким, односно идеолошким разлозима. О томе се закључује на посредан начин, кроз испитивање поштовања процесних права у поступку ( право на правни лек, право на одбрану, право на образложену пресуду, итд.), али и кроз испитивање сразмерности изречене санкције,са понашањем појединца које је суд огласио за кривично дело. У ту сврху, Законом о рехабилитацији је прописано истражно начелно, па је у члану 13. истог Закона прописано да суд прибавља доказе и податке од надлежних државних органа и организација, који су дужни да их на захтев суда доставе у року од 60 дана од дана пријема захтева (став 1.), односно да суд може и самостално истраживати чињенице које странка није изнела (став 2.). С тим у вези, не стоји закључак суда према којем током поступка није било предлаганих доказа на основу којих би суд могао извести закључак да је сада пок. П. Г. „свесно извршавао пољопривредне радове у противности са прописаним планом или у противности са наредбама надлежних власти или није извршавао те радове без оправданих разлога“. О томе непосредно сведочи поменута пресуда Среског суда у Бечеју, али суд се није користио поменутим истражним овлашћењима, па није утврдио да ли је ова одлука донета у складу са начелима правне државе или општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, у смислу члана 1. става 2. Закона о рехабилитацији.
Из наведених разлога, преурањен је закључак првостепеног суда у ожалбеном делу одлуке, те се иста не може поуздано испитати. Имајући у виду све наведено, у поновљеном поступку, првостепени суд ће правилном оценом доказа, а сходно истражном начелу којим располаже, утврдити све релевантне чињенице и на основу тако потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, суд ће донети одлуку о преосталом делу захтева предлагача.
Због свега изнетог, суд је применом члана 401. тачка 3. ЗПП-а, у вези са чланом 30. Закона о ванпарничном поступку, одлучио као у изреци решења.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Милица Богдан Личен,с.р.
з.т.о.