| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 26.05.2016 | Број: Уж-4812/2014 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. В . из Новог Сада, на основу члана 167. тачка 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. маја 2016 . године, донео је
1. Усваја се уставна жалба З. В . и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 427/14 од 2. априла 2014. године подноси тељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж. 427/14 од 2. априла 2014. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о жалби тужене Републике Србије изјављеној против против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 3206/13 од 7. новембра 2013. године.
1. З. В . из Новог Сада поднела је, 28. маја 2014. године, преко пуномоћника П. З, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Н овом Саду Гж. 427/14 од 2. априла 2014. године, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка истиче да јој је означено право повређено арбитрерном применом материјалног права на њену штету и неједнаким поступањем судова у идентичној чињеничној и правној ситуацији. Према мишљењу подноситељке, другостепени суд је на конкретан случај требало да примени одредбу члана 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа јер је, како сматра, ступањем на снагу Закона о изменама и допунама поменутог закона из 1996. године, државина њених правних претходника постала законита. Као доказ за тврдњу о повреди права на правну сигурност доставља правноснажне пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 10153/92 од 12. септембра 1994. године и П. 6872/96 од 24. новембра 1997. године. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Основног суда у Новом Саду П. 3206/13 од 7. новембра 2013. године утврђено је да је тужиља З. В, овде подноситељка уставне жалбе, власник ближе описане гараже број 49, изграђене на катастарским парцелама бр. ... и ..., у КО Нови Сад 1 и уписане у катастру непокретности као 2/112 идеалних делова скупне гараже, те је овлашћена да на основу ове пресуде у јавним евиденцијама о непокретностима изврши пренос права сусвојине са СРЈ –Министарства одбране као правног претходника тужене Републике Србије. Првостепени суд је у образложењу пресуде навео да је по спроведеном доказном поступку утврдио: да је предметна гаража, део скупне гараже, изграђена на катастарским парцелама бр. ... и ..., у КО Нови Сад 1, које су у власништву Републике Србије – Министарство одбране; да је у изградњи спорне гараже својим средствима учествовао отац туженог С. М . – С . М, који је тиме постао власник 2/112 делова изграђене скупне гараже; да предметну гаражу породица М . несметано користи од 1969. године и да ју је тужени С . М, као ванкњижно власништво, наследио иза смрти свога оца на основу решења оставинског суда од 2. априла 1987. године; да је тужени С . М . путем уговора о поклону, који је оверен пред судом 15. октобра 2003. године, предметном гаражом располагао у корист своје сестре, тужене Љ . Г; да су 15. јуна 2004. године тужиља и тужена Љ . Г . закључиле уговор о купопродаји предметне гараже, који је оверен пред судом; да је тужиља исплатила купопродајну цену и ступила у посед гараже. Позивајући се на одредбе члана 28. ст. 4. и 5. Закона о основама својинскоправних односа, првостепени суд је прво извео правни закључак да су на страни туженог С . М . испуњени услови за стицање права својине одржајем с обзиром на то да је тужени у тренутку стицања заоставштине веровао да је његов отац власник гараже јер се иста налазила у његовој несметаној државини од 1969. године, а затим и закључак да је тужиља, сагласно члану 20. поменутог закона, својину на гаражи стекла на основу пуноважног правног посла.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 427/14 од 2. априла 2014. године преиначена је наведена ожалбена првостепена одлука, тако што је тужиљин захтев одбијен као неоснован. Наводећи да је тужиља као доказ на околност права својине на спорној гаражи доставила преписе листа непокретности бр. ... и ... КО Нови Сад 1 у којима правни претходник тужених – С . М, није уписан као корисник спорних парцела и носилац права својине, као и захтев за пренос права коришћења земљишта и права коришћења спорне гараже у корист С . М, упућен Команди војног округа Нови Сад, који је потписао потпуковник П . Т . као председник Иницијативног Одбора за градњу гаража, другостепени суд је истакао да се из наведених доказа не може закључити да је С . М . имао право својине на спорној гаражи, иако се његово име налази на списку лица која су у поменутом захтеву означена као власници гаража, те да је стога неоснована теза тужбе да је тужиља право својине стекла на основу купопродајног уговора јер деривативни начин стицања овог права подразумева да се оно изводи из права претходника. По налажењу другостепеног суда, тужиља не испуњава ни услове за стицање права својине одржајем из разлога што рок за ванредни одржај, прописан чланом 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, који се има рачунати од 4. јула 1996. године - од када је могуће стицање права својине одржајем на стварима у друштвеној својини, до подношења тужбе 28. фебруара 2013. године није протекао. Другостепени суд је такође закључио да правни претходник тужених право својине не би могао стећи ни по основу грађења на туђем земљишту због тога што се у време изградње гараже, сагласно поменутом закону, право својине није могло стећи на друштвеној својини. По схватању суда, тужиља је у циљу позитивног исхода спора морала доказати да је постојао неки други правни основ по коме је С . М . стекао право власништва на предметној гаражи „... евентуално постојање неког уговора или пак одлуке о преносу овог права...“.
Пресудама Општинског суда у Новом Саду П. 10153/92 од 12. септембра 1994. године и П. 6872/96 од 24. новембра 1997. године, које су достављене као доказ за тврдњу о повреди права на правну сигурност, утврђено је да су тужиоци (њих укупно девет, односно седам) по основу грађења сувласници у ближе опредељеним уделима скупне гараже саграђене на к. п. бр. ... и ..., у КО Нови Сад 1, те је обавезана тужена Држава СРЈ – Савезно министарство за одбрану да трпи да се тужиоци на основу ових одлука укњиже у земљишне књиге. У оба поступка је утврђено: да су изградњу гаража финансирали тужиоци (активна и пензионисана војна лица); да је решењем надлежног управног органа од 19. маја 1969. године одобрење за изградњу гаража дато Команди војног округа Нови Сад; да се потпуковник П. Т, као председник Иницијативног одбора за изградњу гаража, 5. августа 1969. године обратио Команди војног округа Нови Сад писменим захтевом за пренос права коришћења земљишта ради уписа права својине инвеститора на гаражама. Пресуде су донете применом одредаба чл. 20, 21, 22. и 24. Закона о основним својинско-правним односима тј. Закона о основама својинскоправних односа.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава на чију повреду се подноситељка у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 29. Закона о основним својинско-правним односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90 ) било је прописано да се на ствари у друштвеној својини право својине не може стећи одржајем.
Наведена законска одредба је брисан а чланом 16. Закона о изменама и допунама Закона о основним својинско -правним однос има („Службени лист СРЈ“, број 29/96), који је ступио на снагу 4. јула 1996. године.
Законом о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90 , "Службени лист СРЈ", бр ој 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05 – др.закон ) прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем, као и да се право својине стиче и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.); да се по самом закону право својине стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима одређеним законом (члан 21.); да савестан и законит држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година и да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст. 2. и 4.); да време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај (члан 30. став 1.); да је државина законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, и да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова (члан 72. ст. 1. и 2.).
5. Како се наводима уставне жалбе, поред указивања на неједнако поступање судова, истиче да је до повреде права на правично суђење дошло због арбитрерне примене материјалног права на штету подноситељке уставне жалбе, конкретно примене услова за ванредан, уместо услова прописаних за редован одржај, Уставни суд, пре свега, истиче да је одржај начин стицања права својине на основу државине која има одређене квалитете и која је трајала законом прописано време. Будући да се ради о оригинерном начину стицања права својине, стицалац своје право не изводи из права претходника, већ својину стиче на основу скупа законских чињеница. Имајући у виду чињенице и околности конкретног случаја, Уставни суд сматра неопходним да истакне да битна карактеристика овог института јесте и да се, с обзиром на то да се заснива на идеји невршења права, њиме отклања несклад између правне и фактичке ситуације јер постојеће фактичко стање, које је трајало одређено време, преводи у режим законом признатог права . Даље, за стицање права својине на непокретностима редовним одржајем неопходна је законита својинска, савесна и права државина као и протек рока од десет година, док се код ванредног одржаја захтева дужи рок – 20 година, али мања квалификованост државине - она мора да буде само савесна. Према Закону о основама својинскоправних односа, државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу - правном послу и уопште правном акту, који је подобан за стицање права својине, дакле на основу који би, да је претходник власник, довео до стицања права својине уписом у јавне евиденције о непокретностима без протека времена, односно без позивања на стицање права својине путем одржаја. Такође, према одредбама поменутог закона, државина је савесна када држалац не зна, нити према околностима може да зна да ствар коју држи није његова, с тим што држалац мора бити савестан све време трајања одржаја. Наследник, што се тиче савесности, нема исту државину као декујус. Наследник је савестан ако није знао нити могао знати да је оставилац био несавестан држалац ствари.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је првостепени суд из чињенице да је пок. С. М . финансирао изградњу спорне гараже, извео правни закључак да је именовани тиме постао њен сувласник у одређеном уделу, те да је, и поред оваквог закључка, на спорни однос прво применио законске одредбе којима је уређен институт одржаја, закључивши да је његов син, тужени С . М, ванредним одржајем стекао право својине на гаражи, а затим је, позивајући се на члан 20. Закона о основама својинскоправних односа, закључио да је подноситељка својину на неокретности стекла на основу купопродајног уговора закљученог са туженом Љ . Г. С друге стране, другостепени суд је извео другачији правни закључак – да пок. С . М, и поред тога што је учествовао у изградњи гараже, није постао њен власник, те да се стога подноситељка не може позивати на стицање права деривативним путем. Такође, другостепени суд је закључио да подноситељка није стекла право својине ни одржајем из разлога што до подношења тужбе 28. фебруара 2013. године није протекао законом прописани рок за ванредан одржај који се рачуна од 4. јула 1996. године - од када је могуће стицање права својине путем овог института на стварима у друштвеној својини. Дакле, другостепени суд је искључиво ценио испуњеност услова за стицање права својине путем ванредног одржаја, не размотривши уопште да ли су испуњени услови за стицање права својине редовним одржајем, и то у ситуацији када, према одредбама важећег процесног закона, странке нису имале могућност да изјаве правни лек против преиначујуће одлуке жалбеног суда. Стога, по налажењу Уставног суда, околност да се другостепени суд ниједном речју није изјаснио о томе да ли и какав значај за примену института одржаја на коме је засновао своју преиначујућу одлуку имају оставинско решење, уговор о поклону и купопродајни уговор, већ се искључиво и једино бавио питањем протека рока за ванредни одржај, указује на произвољну примену материјалног права на штету подноситељке уставне жалбе. Приликом извођења овог закључка, Уставни суд је посебно имао у виду да је појединим корисницима гаража, које су саграђене на истим катастарским парцелама, још 1994. и 1997. године у поступцима који су вођени пред Општинским судом у Новом Саду утврђено право сусвојине на тим гаражама, и то у идентичној чињеничној ситуацији с позивом на одредбе чл. 20, 21, 22. и 24. Закона о основним својинско-правним односима тј. Закона о основама својинскоправних односа, дакле и у време када због члана 29. Закона о основним својинско-правним односима није постојала могућност стицања права својине одржајем на стварима у друштвеној својини.
Полазећи од изнетог, Уставни суд оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Н овом Саду Гж. 427/14 од 2. априла 2014. године повређено право поднос итељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15 ), усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепен е пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Новом Саду поново одлучи о жалби тужене Републике Србије изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 3206/13 од 7. новембра 2013. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на правну сигурност као елемента права на правично суђење јер је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе услед произвољне примене материјалног права оспореном пресудом повређено право на правично суђење.
8. Полазећи од свега изложеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.