| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 05.11.2015 | Број: Уж-6447/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико већ е, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радинке Марковић из села Сеништа, општина Нова Варош, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. новембра 2015. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Радинке Марковић и утврђује да је у управном поступку који се води пред Републичким фондом за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала у Ужицу у предмету број Д-87425 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
3. Налаже се надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се управни поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
1. Радинка Марковић из села Сеништа, општина Нова Варош, преко пуномоћника Мирослава Тешића, адвоката из Ужица, поднела је, 7. августа 2013. године, Уставном суду ус тавну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у управном спору који се водио пред Управним судом – Одељење у Крагујевцу у предмету У. 3022/11, „који је проистекао из предмета Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала у Ужицу број Д-87425“.
Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подноситељка у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је 7. августа 2009. године надлежној филијали Републичког фонд а пензијског и инвалидског осигурања поднела захтев за призна вање прав а на породичну пензију, након смрти њеног сина ; да је решењем првостепеног органа од 6. августа 2010. године њен захтев одбијен, а након тога и жалба коју је изјавила другостепеном органу; да је 16. марта 2011. године покренула управни спор пред Управним судом, који је одобрио прекоредно решавање предмета; да је тек 18. септембра 2012. године примила пресуду Управног суда – Одељење у Крагујевцу , којом је тужба уважена, побијано решење поништено , а предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање.
Подноситељка уставне жалбе даље наводи: да је другостепени орган у извршењу наведене пресуде поништио решење првостепеног орган а, али да је и у поновном поступку донето решење којим се њен захтев одбија, као и њена жалба против тог решења; да се поново обратила тужбом Управном суду, тражећи прекоредно решавање и „здруживање са списима Управног суда У. 3022/11 , јер је о истом захтеву Управни суд већ одлучивао“; да је непоступање управног органа по налогу из пресуде Управног суда донете у наведеном управном спору у великој мери допринело повред и права на суђење у разумном року.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду истакнутог права, те права на накнаду нематеријалне штете, као и да наложи Управном суду, Републичком фонду П ИО – Филијала Ужице и Дирекцији Фонда ПИО да предузму све мере како би се оспорени поступак окончао у најкраћем року.
У допуни уставне жалбе од 9. октобра 2015. године подноситељка је навела да је Управни суд – Одељење у Крагујевцу донео пресуду У. 11023/13 од 30. јула 2015. године, којом је њена тужба уважена и побијано решење поништено, а предмет враћен другостепеном органу на поновно одлучивање. Подноситељка указује да је од подношења њеног захтева за остваривање права на породичну пензију протекло више од шест година, те да још није правноснажно одлучено о праву које је за њу од егзистенцијалног значаја.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС ), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у уставну жалбу и сву достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Радинка Марковић, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 7. августа 2009. године Републичком фонд у за пензијско и инвалидско осигурање – Ф илијала Ужице захтев за призна вање прав а на породичну пензију, након смрти њеног сина . Предметни захтев је одбијен решењем Д-87425 број 181.2.1-209/2012 од 6. августа 2010. године, јер нису испуњени законски услови.
Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање –Дирекција 02/1 П. број 201465 од 25. јануара 2011. године одбијена је жалба подноситељке изјављена 10. септембра 2010. године против наведеног првостепеног решења, али је Управни суд – Одељење у Крагујевцу уважио тужбу подноситељке поднету 16. марта 2011. године и п ресудом У . 3022/11 од 21. јуна 2012. године поништио побијано другостепено решење. Тај суд је нашао да се из образложења решења првостепеног органа не може утврдити да ли је подноситељка лице које има право на издржавање у складу са законом, те да решење не садржи прописе којима је уређена обавеза издржавања и пропис на основу кога је првостепени орган урачунао проценат примања (најмање 15%) супруга у месечни приход подноситељке. Пуномоћник подноситељке уставне жалбе је наведену пресуду примио 18. септембра 2012. године.
Дирекција Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање је решењем од 22. октобра 2012. године поништила решење првостепеног органа о д 6. августа 2010. године и наложила том органу да отклони учињене повреде поступка.
Првостепени орган је решењем од 24. јануара 2013. године поново одбио захтев подноситељке, а њена жалба изјављена против тог решења 13. фебруара 2013. године одбијена је решењем другостепеног органа од 13. маја 2013. године.
Подноситељка уставне жалбе је тужбом поднетом 3. јула 2013. године оспорила и ново решење другостепеног органа, а Управни суд – Одељење у Крагујевцу је пресудом У. 11023/13 од 30. јула 2015. године уважио тужбу подноситељке, поништио другостепено решење од 13. маја 2013. године и предмет вратио истом органу на поновно одлучивање. Управни суд је наведену одлуку образложио тиме што ни у поновном поступку нису отклоњене повреде правила поступка на које је указано у пресуди од 21. јуна 2012. године. Тај суд је, такође, истакао да је тужени орган одлучивао о жалби против решења првостепеног органа број 181.2.1-209/2012 од 25. јануара 2013. године, иако се у списима предмета налази решење под истим бројем, које је донето 24. јануара 2013. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду уставном жалбом указује, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од одред бе члана 32. став 1 . Устава, којима се гарантује право на правично суђење, због чега Уставни суд постојање повреде означеног права цени у односу на одредбе Устава.
За одлучивање Уставног суда по предметној уставној жалби од значаја су и следеће одредбе Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10), којима је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.) ; да је орган дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок, као и да у осталим случајевима, када се поступак покреће по захтеву странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок, као и да ако орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (члан 208.).
Сагласно одредбама члана 70. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), ако надлежни орган после поништења управног акта донесе управни акт противно правном схватању суда или противно примедбама суда у погледу поступка, па тужилац поднесе нову тужбу, суд ће поништити оспорени акт и сам решити управну ствар пресудом, осим ако то није могуће због природе те ствари или је иначе пуна јурисдикција законом искључена (став 1.), а а ко суд сматра да због природе ствари не може да сам реши управну ствар, дужан је да то посебно образложи (став 3.) .
5. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подноситељка повреду права на суђење у разумном року везује за поступање управних органа и судова који су одлучивали у поступку који се води по њеном захтеву за признавање права на породичну пензију.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта означеног права зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да је оспорени управни поступак, који се води у предмету Д-87425 Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених – Филијала у Ужицу, започео 7. августа 2009. године, подношењем захтева подноситељке за остваривање права на породичну пензију и да још није правноснажно окончан.
Уставни суд констатује да чињеница да наведени управни поступак траје дуже од шест година може указивати на повреду означеног уставног права. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање предметних поступака.
У том смислу, Уставни суд је оценио да у оспореном поступку није било сложених чињеничних и правних питања, јер је надлежни орган био дужан да утврди да ли су испуњени услови за признавање права подноситељке уставне жалбе на породичну пензију након смрти њеног сина.
Испитујући поступање управних и судских органа у овој правној ствари, Уставни суд је нашао да су првостепени и другостепени орган превасходно одговорни за неоправдано и неразумно дуго трајање оспореног поступка, јер нису поступали у складу са примедбама Управног суда, изнетим у пресуди којом је оцењивана законитост вођеног управног поступка. Уставни суд констатује да је другостепени орган решењем од 24. јануара 2013. године одбио жалбу подноситељке, иако ни ново решење првостепеног органа није садржало одредбе меродавног права на основу којих је утврђено да укупни приходи подноситељке прелазе најнижи износ пензије у смислу одредаба члана 76. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, из чега следи да је и наведено другостепено решење у суштини донето противно примедбама суда из пресуде Управног суда У . 3022/11 од 21. јуна 2012. године. Због тога су, по оцени овога суда, последице таквог поступања управног органа по тужби поднетој 3. јула 2013. године могле бити отклоњене одлучивањем у спору пуне јурисдикције у смислу члана 70. Закона о управним споровима, будући да су се, као спорна, поставила питања оцене изведених доказа, односно примене материјалног права. Уставни суд, такође, налази да је предуго трајало одлучивање Управног суда о наведеној тужби подноситељке, јер је пресуда донета након две године од подношења тужбе, при чему суд није одлучивао у спору пуне јурисдикције.
По оцени Уставног суда, подноситељка уставне жалбе је својим радњама делимично допринела дугом трајању оспореног поступка, јер није искористила право да поднесе жалбу другостепеном органу због „ћутања администрације“, иако је првостепени орган о њеном захтеву одлучивао годину дана.
Уставни суд налази да одлука у предметном поступку има егзистенцијалан значај за подноситељку уставне жалбе, имајући у виду природу права и чињеницу да је висина пензије коју је сама остварила испод најнижег износа пензије.
Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој управноправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и пракси и критеријумима Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, због чега је Уставни суд усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, а да се накнада исплат и на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпе ла подноситељка уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за одлучивање, а посебно трајање оспореног поступка и допринос подноси тељке уставне жалбе . Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну компензацију за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрп ела због не делотворног поступања надлежних управних органа и судова . Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, такође, имао у виду праксу овога суда и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење.
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке наложио надлежним органима да предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић