| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 15.03.2012 | Број: ИУз-141/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. марта 2012. године, донео је
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 32. став 1. тачка 6, члана 33. став 2, члана 53. став 1, члана 87. став 1. тач. 1. и 2. и члана 89. став 1. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености ( “Службени гласник РС”, бр. 36/09 и 88/10).
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 32. став 1. тачка 6, члана 33. став 2, члана 53. став 1, члана 87. став 1. тач. 1. и 2. и члана 89. став 1. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености (“Службени гласник РС”, бр. 36/09 и 88/10). Подносилац иницијативе наводи да су оспорене одредбе наведеног Закона неуставне, из разлога што Закон предвиђа обавезу незапосленог да се лично јавља Националној служби за запошљавање најмање једном у три месеца, иако му та служба није нашла посао, па се незапослени због нејављања у том року брише са евиденције према одредби члана 87. Закона, а према одредби члана 89. став 1. „нема приступ служби за запошљавање у наредних шест месеци“. Такође, по мишљењу иницијатора, одредбе Закона које предвиђају да је, по истеку рока од 12 месеци, одговарајуће запослење за незапосленог и запослење на пословима на нижем нивоу у оквиру исте или сродне врсте стеченог образовања, као и обавезу незапосленог да прихвати додатно школовање и обуку, иако је то ствар воље незапосленог и не може бити његова дужност, су несагласне са одредбом члана 60. став 3. Устава о доступности свима свих радних места, под једнаким условима.
У спроведеном предходном поступку, Уставни суд је утврдио да је оспореним и са њима повезаним одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености (“Службени гласник РС”, бр. 36/09 и 88/10) прописано: да је незапослени, у смислу овог закона, лице од 15 година живота до испуњавања услова за пензију, односно најкасније до 65 година живота, способно и одмах спремно да ради, које није засновало радни однос или на други начин остварило право на рад, а које се води на евиденцији незапослених и активно тражи запослење и да незапослени активно тражи запослење ако уредно испуњава обавезе које има по закону и индивидуалном плану запошљавања (члан 2. ст. 1. и 2.); да су послови запошљавања, у смислу овог закона, поред осталог, обавештавање о могућностима и условима за запошљавање, посредовање у запошљавању у земљи и иностранству, професионална оријентација и саветовање о планирању каријере, спровођење мера активне политике запошљавања (члан 6.); да незапослени, у складу са одредбама овог закона, има обавезу да се лично јавља Националној служби ради обавештавања о могућностима и условима запослења и посредовања у запошљавању, у складу са индивидуалним планом запошљавања, а најмање једном у три месеца, као и на сваки позив Националне службе (члан 32. став 1. тачка 6.); да током првих 12 месеци од увођења у евиденцију Националне службе одговарајуће запослење за незапосленог, у смислу овог закона, јесте запослење у оквиру стеченог нивоа и врсте образовања, да по истеку рока од 12 месеци, одговарајуће запослење за незапосленог јесте и запослење на пословима на нижем нивоу у оквиру исте или сродне врсте стеченог образовања, у складу са индивидуалним планом запошљавања, узимајући у обзир радно искуство и стање на тржишту рада (члан 33.); да је незапослени дужан да прихвати одговарајуће додатно образовање и обуку на коју га Национална служба упути у циљу запошљавања или повећања могућности за запошљавање, у складу са индивидуалним планом запошљавања (члан 53. став 1.); да се незапослени брише са евиденције ако без оправданог разлога не извршава своје обавезе према Националној служби, односно ако се не јави Националној служби у роковима из овог закона и ако на захтев Националне службе не достави доказ о активном тражењу запослења (члан 67. став 1. тач. 1. и 2.); да лице које тражи запослење брисано са евиденције има право поново да се уведе у евиденцију Националне службе по истеку рока од шест месеци од дана престанка вођења евиденције (члан 89. став 1.).
Разматрајући оспорене одредбе Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, Уставни суд је имао у виду да је, према одредбама члана 2. ст. 1. и 2. оспореног Закона, незапослени - лице од 15 година живота до испуњавања услова за пензију, односно најкасније до 65 година живота, способно и одмах спремно да ради, које није засновало радни однос или на други начин остварило право на рад, а које се води на евиденцији незапослених и активно тражи запослење, као и да се сматра да незапослени активно тражи запослење ако уредно испуњава обавезе које има по закону и индивидуалном плану запошљавања. С друге стране, Национална служба за запошљавање и агенција за запошљавање, обављају послове запошљавања, у које, поред осталог, спадају обавештавање о могућностима и условима за запошљавање. Из наведеног произлази да је однос незапосленог лица и Националне службе за запошљавање двострани однос, који се заснива на међусобној сарадњи и активној улози самог незапосленог у тражењу запослења и запошљавању. У остваривању Уставом зајемченог права на рад, у складу са законом и начелом о доступности свима, под једнаким условима, свих радних места, из члана 60. ст. 1. и 3. Устава, незапослени има не само права, него и активну улогу у запошљавању, а самим тим и одређене обавезе, предвиђене законом. Неке од тих обавеза су предвиђене и оспореним одредбама Закона, а то су, пре свега, обавеза личног јављања Националној служби ради обавештавања о могућностима и условима запослења и посредовања у запошљавању, на сваки позив Службе, а најмање једном у три месеца, обавеза прихватања запослења на пословима на нижем нивоу у оквиру исте или сродне врсте стеченог образовања, уколико у току првих 12 месеци од увођења у евиденцију Националне службе није дошло до запослења у оквиру стеченог нивоа и врсте образовања, као и обавеза прихватања одговарајућег додатног образовања и обуке на коју га Национална служба упути у циљу запошљавања или повећања могућности за запошљавање. Из тога произлази да запослени који не извршава своје обавезе у циљу сарадње са Националном службом, која треба да доведе до његовог запошљавања и остваривања права на рад, трпи и одређене последице, а које се огледају у брисању из евиденције незапосленог који без оправданог разлога не извршава своје обавезе према Националној служби, односно ако се не јави Националној служби у роковима из овог закона или није активан у тражењу запослења, с тим што незапослени, који је брисан из евиденције, има право поново да се уведе у евиденцију Националне службе по истеку рока од шест месеци од дана престанка вођења евиденције.
Из напред наведених разлога, Уставни суд сматра да, управо оспорене одредбе Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености имају за циљ да омогуће незапосленом лицу запошљавање и остваривање права на рад. Стога је Суд нашао да изнетим разлозима у иницијативама није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 32. став 1. тачка 6, члана 33. став 2, члана 53. став 1, члана 87. став1. тач. 1. и 2. и члана 89. став 1. предметног Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, па је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), решио да поднету иницијативу одбаци.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић