| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Датум: 27.05.2004 | Број: Рев.457/02 | |
| Абстракт: | |||
Тужилац захтијева пресуду којом би се утврдило да је ништав уговор о преносу права коришћења неизграђеног грађевинског земљишта ради изградње занатског центра „3. п.“ у 3. кога су 10. јануара 2000. године закључили Извршни одбор СО-е 3. и тужени „19. д.“ из 3.На основу ове тужбе спроведено је расправљање пред првостепеним судом, па је суд, позивајући се на резултате доказивања и поступка у цјелини, изрекао пресуду којом је уважио тужбени захтјев.Одлучујући о жалби тужених, Окружни суд у Б., као другостепени, донио је рјешење којим преиначава првостепену пресуду и тужбу одбацује.Из образложења другостепеног рјешења произилази становиште другостепеног суда да је тужба по свом садржају тужба за утврђење ништавости уговора и да тужилац нема правни интерес за њено подношење зато што је „обавеза дужника доспјела“, већ само на тужбу на „осуду туженог на чинидбу“.Ово су у битном разлози на којима је засновано другостепено рјешење. Другостепени суд није изнио правну оцјену ових разлога као разлога за побијање првостепене пресуде.Тачно је да се с обзиром на члан 187. Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77 до 35/91, те „Службени гласник Републике Српске“, бр. 13/93, 14/94 и 32/94 - даље: ЗПП), који се има примијенити на конкретан случај, а сада с обзиром на члан 54. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 58/03 и 85/03 - даље ЗПП РС), не може тужбом тражити само утврђење кад је доспио захтјев на чинидбу из оног правног односа који се наводи као основ тужбе. Другачије се може поступати само уколико закон то посебно одређује или уколико тужилац иначе има правни интерес да захтијева само утврђење. Постојање правног интереса да се тражи само утврђење постојања односно непостојања неког права или правног односа, има значај процесне претпоставке, те у недостатку правног интереса, као процесне претпоставке, предсједник вијећа може на припремном рочишту донијети рјешење којим се тужба одбацује (члан 288. став 2. ЗПП, сада члан 67. став 1. тачка 7. ЗПП РС). Ч закону је, дакле, одређено да о овој правној претпоставци суд првог степена води рачуна и по службеној дужности, али не и да о њој води рачуна у сваком стадију поступка. Кад је на основу тужбе за утврђење проведен поступак пред првостепеним судом и изречена пресуда. као што је учињено у конкретном случају, онда питање да ли је постојала таква процесна претпоставка и да ли је првостепени суд правилном примјеном закона био дужан да тужбу одбаци, а не да о њој пресуђује, јесте уствари питање оцјене правилности и законитости пресуде која се жалбом побија и питање разлога због којих се пресуда може побијати. Пошто је ријеч о правилности примјене одредаба парничног поступка, онда је то питање постојања битних повреда одредаба парничног поступка. Другостепени суд, према томе, може да испитује правилност првостепене пресуде у границама у којима се уопште испитује правилност пресуде побијане жалбом (члан 353. до 356. и члан 365. ЗПП).Другостепени суд није у образложењу свога рјешења навео из којих је разлога, предвиђених у закону као разлога жалбе, преиначио првостепену пресуду и одбацио тужбу. То што је првостепени суд пресудио о тужби ради утврђења, а тужилац није у првостепеном поступку доказао правни интерес да тражи само утврђење, не представља апсолутно битну повреду одредаба парничног поступка ако је ствар материјално - правно законито ријешена. Могла би да постоји повреда закона означена у члану 354. став 2. тачка 13. ЗПП кад недостатак правног интереса чини пресуду неразумљивом у питању о коме је правном односу, о ком праву спор и о чему је у пресуди одлучено. Уколико пресуда нема такву ману. онда то што је првостепени суд пресудио о тужби за утврђење, а није претходно утврдио постоји ли правни интерес за такву тужбу, може да представља релативну повреду одредаба парничног поступка означену у члану 354. став 1. ЗПП. И у једном и у другом случају другостепени суд може само укинути првостепену пресуду и предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење, а не може поред тога одлучити да се преиначује првостепена пресуда, и тужба одбацује позивом на одредбу из члана 373. ЗПП, како је то учинио другостепени суд. Тужба се, наиме, не може одбацити преиначавајућом, већ само укидајућом одлуком. То јасно слиједи на основу члана 369. и 370. ЗПП.Према томе, другостепени суд је одлучујући о жалби тужених морао одбити жалбе и потврдити првостепену пресуду ако је о ствари у суштини правилно ријешено или укинути првостепену пресуду и вратити ствар првостепеном суду на поновно суђење једно или друго према разлозима који су законом предвиђени (члан 369, 370, 354. и 373. ЗПП).