| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 01.03.2012 | Број: Уж-1330/2009 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће , у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Холдинг корпорације „Комграп“ а.д. Београд, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. марта 2012. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Холдинг корпорације „Комграп“ а.д. Београд изјављена против пресуде Трговинског суда у Београду П. 4181/06 од 8. новембра 2007. године, пресуде Вишег трговинског суда Пж. 1074/08 од 24. јула 2008. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 542/08 од 8. децембра 2008. године.
1. Холдинг корпорација „Комграп“ а.д. Београд је 16. јула 2009. године, преко законског заступника Драшка Паш ића, изјавила Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи да су поступајући судови били обавезни да у оспореном поступку прихвате приговор недостатка пасивне легитимације на страни подносиоца уставне жалбе као туженог, имајући у виду да је тужилац предметни износ уплатио на рачун трећег лица, а не на рачун подносиоца. Самим тим није ни било правног основа да се оспореним пресудама обавеже подносилац уставне жалбе да плати одговарајући износ на име неоснованог обогаћења. Подносилац тврди да су поступајући судови прекорачили границе постављеног тужбеног захтева када су утврдили да је предметни уговор раскинут. Такође, подносилац указује и да образложења аката донетих у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе не садрже јасне и потпуне разлоге у погледу одлучних чињеница, нити у погледу његових жалбених и ревизионих навода. Имајући у виду наведено, подносилац сматра да му је оспореним пресудама повређено право на правично суђење, те предлаже да се те пресуде пониште.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трговинског суда у Београду П. 4181/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Трговинског суда у Београду П. 4181/06 од 8. новембра 2007. године усвојен је тужбени захтев тужилаца и обавезан је тужени, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу Акционарском друштву за грађевинарство и трговину „Неимар- В“ Београд исплати износ од 25 . 137. 656, 42 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 3. јула 2006. године па до исплате, те је обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Вишег трговинског суда Пж.1074/08 од 24. јула 2008. године у ставу првом изреке делимично је одбијена као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Трговинског суда у Београду П. 4181/06 од 8. новембра 2007. године у делу става првог изреке у коме је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу плати износ од 25. 137. 656, 42 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате на износ од 17.000.000,00 динара почев од 3. јула 2006. године па до исплате, као и у ставу другом изреке првостепене пресуде. Ставом другим изреке ове пресуде делимично је усвојена жалба туженог, па је наведена пресуда Трговинског суда у Београду преиначена у делу става првог изреке којом је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу плати камату по Закону о висини стопе затезне камате на износ од 8. 137. 656, 47 динара од 3. јула 2006. године па до исплате тако што је у том делу тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован, док су ставом трећим изреке одбијени захтеви тужиоца и туженог за накнаду трошкова поступка.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Прев. 542/08 од 8. децембра 2008. године је одбијена као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Вишег трговинског суда Пж.1074/08 од 24. јула 2008. године, као и захтев тужиоца за накнаду трошкова ревизијског поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, изнето: да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 . став 2 . тачка 9 ) ЗПП на коју це у ревизијском поступку пази по службеној дужности; да нису учињене ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 . став 2 . тач. 3 ), 5) и 12 ) ЗПП на које се ревизијом указује; да тужба због неоснованог обогаћењ а није ограничена преклузивним роком, те је неосновано позивање ревидента да је одлучено о захтеву по тужби која је подигнута после законом прописаног рока; да се разлозима у ревизији не указује на постојање недозвољеног располагања странака, већ се указује на прекорачење тужбеног захтева од стране првостепеног суда, јер је првостепени суд утврдио да је уговор раскинут, што није био предмет постављеног тужбеног захтева; да прекорачење тужбеног захтева може бити ревизијски разлог, у смислу члана 398 . став 1 . тачка 4 ) ЗПП, ако је та повреда учињена у поступку пред другостепеним судом; да без обзира на наведено, тиме што је првостепени суд у образложењу пресуде утврдио да је уговор између парничних странака раскинут вансудским путем, не представља прекорачење тужбеног захтева , већ одлуку првостепеног суда у погледу претходног питања везаног за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву; да н ижестепене пресуде немају недостатака због којих не би могле бити испитане; да изрека побијане пресуде није противречна и нејасна, јер из исте јасно произлази да је тужени у обавези да тужиоцу исплати износ од 25.137.656,42 динара, који износ се састоји од главног дуга у висини од 17.000.000,00 динара и обрачунате и прип исане камате за период од 21. августа 2003. године до 2. јула 2006. године, у укупном износу од 8.137.656,47 динара; да к ако главни дуг није плаћен, то тужиоцу припада камата од 3 . јула 2006. године до исплате само на износ главног дуга од 17.000.000,00 динара, док му на износ обрачунате а неисплаћене камате не припада камата, сагласно члану 279 . став 1 . Закона о облигационим односима, јер иста представља самостално потраживање, што је јасно образложено побијаном другостепеном пресудом; да је неоснован и навод ревизије о погрешној примени материјалног права; да су п рема утврђеном чињеничном стању, парничне странке биле у пословном односу по основу уговора о извођењу радова од 26. маја 2003. године, којим је предвиђено и авансно плаћање; да је по првој авансној ситуацији од 26. маја 2003. године на износ од 21.792.904,54 динара тужилац по налогу туженог извршио уплату трећем лицу, а уплата по другој авансној ситуацији од 17. маја 2003. године на износ од 3,000.000,00 динара реализована је кроз уговор о асигн ацији од 17. јула 2003. године; да к ако тужени није извршио радове у уговореном року, тужилац је дана 19. августа 2003. године једнострано рас кинуо уговор на основу члана 20 . предметног уговора; да је након раскида уговора извршен и обрачун извршених радова и уплаћеног аванса, којом прилико је констатован дуг туженог према тужиоцу у износу од 17.000.000,00 динара, који је потврђен п ротоколом закљученим између парничних странака као и з аписником о сравњењу и утврђењу стања дуга по предметном уговору о извођењу радова; да је тужилац принудно наплатио, путем менице, у периоду од 21. августа 2003. године до 20. фебруара 2006. године износ од 2.439.323,23 динара; да је наведени износ уплате применом правила о урачунавању из члана 313 . ЗОО одбијен од доспеле а неисплаћене камате, те је остао главни дуг туженог према тужиоцу од 17.000.000,00 динара са остатком обрачунате камате од 8.137.656,47 динара , за који укупан износ је тужбени захтев усвојен, да су супротно становишту ревидента, правилно нижестепени судови применом члана 210 . у вези са чланом 1 32. Закона о облигационим односима, усвојили тужбени захтев; да раскидом уговора због неиспуњења престаје да постоји правни основ обавезивања, као и да раскид у говора доводи до реституције уколико је иста могућа; да је тужилац, тужен ом по основу закљученог уговора уплатио аванс који није у целини покривен изведеним радовима; да д ео аванса који није покривен изведеним радовима тужени држи без правног основа, обзиром да су раскидом уговора странке ослобођене својих уговорених обавеза; да је неосновано позивање ревидента на одредбу члана 211 . Закона о облигационим односима, те да је тужилац извршио плаћање трећем лицу, а не туженом, будући да је утврђено да је трећем лицу плаћање извршено по налогу туженог, односно директно подизвођачу, који није био у облигационоправном односу са тужиоцем; да је авансне ситуације, по основу члана 6 . уговора, тужиоцу испоставио тужени и исте су исплаћене трећем лицу по налогу туженог што произилази из окончане ситуације за радове изведене до 21. августа 2003. године, п ротокола парничних странака и записника о сравњењу и утврђивању стања дуга након раскида уговора, којима је тужени прихватио авансне уплате тужиоца у складу са наведеном одредбом у говора и у складу са чланом 305 . Закона о облигационим односима, којим је прописано да се испуњење може извршити и трећем лицу одређено м законом, судском одлуком, уговором између повериоца и дужника или одређеног од самог повериоца, те да је испуњење пуноважно и када је извршено трећем лицу ако га је поверилац накнадно одобрио или ако се њиме користио; да наводима ревизије није доведена у сумњу правилност и законитост побијане одлуке, те како не стоје ни разлози на које ревизијски суд пази по службеној дужности, то је одлучено као у изреци.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да су стране у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење (члан 17. став 1.); да у двостраним уговорима, кад једна страна не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није што друго одређено, захтевати испуњење обавеза или, под условима предвиђеним у идућим члановима, раскинути уговор простом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете (члан 124.); да су р аскидом уговора обе стране ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете, ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала, ако обе стране имају право захтевати враћање датог, узајамна враћања врше се по правилима за извршење двостраних уговора, свака страна дугује другој накнаду за користи које је у међувремену имала од онога што је дужна вратити, односно накнадити, страна која враћа новац дужна је платити затезну камату од дана кад је исплату примила (члан 132.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.); да испуњење мора бити извршено повериоцу или лицу одређеном законом, судском одлуком, уговором између повериоца и дужника, или од стране самог повериоца, као и да је испуњење пуноважно и кад је извршено трећем лицу, ако га је поверилац накнадно одобрио или ако се њиме користио (члан 305.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време доношења оспорених пресуда, било је прописано: да ће у образложењу пресуде суд изложити захтеве странака и њихове наводе о чињеницама на којима се ти захтеви заснивају, доказе, као и прописе на којима је суд засновао пресуду, ако законом није друкчије одређено (члан 342. став 4.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако пресуда има недостатака због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама, или су ти разлози нејасни или противречни, или ако у битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или, записника или изведеним доказима (члан 361. став 2. тачка 12)); да се р евизија може изјавит због прекорачења тужбеног захтева само ако је та повреда учињена тек у поступку пред другостепеним судом (члан 398. став 1.тачка 4)); да ће се у поступку у привредним споровима примењива ти одредбе овог закона, ако у одредбама ове главе није што друго одређено (члан 479.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Пронина против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се оспорене пресуде донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснивају на чињеничном стању које је од значаја за доношењ е одговарајуће одлуке, као и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, односно да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Наиме, како је подносилац уставне жалбе био у уговорном односу са тужиоцем, то је, по оцени Уставног суда , за повраћај неосновано наплаћеног пасивно легитимисан био управо подносилац уставне жалбе, као уговорна страна из раскинутог уговора, без обзира што су средства на име предметног аванса уплаћена на рачун трећег лица. Ово из разлога што је , у смислу члана 305. Закона о облигационим односима, утврђено да је плаћање на рачун трећег лица извршен о по налогу подносиоца уставне жалбе. Пошто је због неиспуњења уговорне обавезе од стране подносиоца уставне жалбе предметни уговор раскинут, то је, по оцени Уставног суда, тужилац имао право да по основу неоснованог обогаћења тражи враћање оног дела уплаћених средстава на име аванса, који није покривен изведеним радовима од стране подносиоца уставне жалбе, јер је престао правни основ да подносилац држи спорни новчани износ. При томе, Уставни суд сматра да редовни судови нису могли да одлуче о основаности тужбеног захтева, а да истовремено не расправе и питање да ли је предметни уговор раскинут.
У вези навода уставне жалбе да образложења аката донетих у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе не садрже јасне и потпуне разлоге у погледу одлучних чињеница, нити у погледу жалбених и ревизионих навода подносиоца, Уставни суд указује да сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Поступајући суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (”Службени гласник РС”, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић