| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Врховни суд Србије* | Датум: 10.06.1991 | Број: У.572/92 |
| Абстракт: | |||
Суд је ценио и остале наводе тужиоца изнете у тужби, али је нашао да су ти наводи неосновани.Ово стога, што се под преосталим делом непокретности, у смислу члана 10. и 32. Закона о експропријацији, не сматра само део једне непокретности - једне катастарске парцеле, већ и она непокретност за коју сопственик нема привредног интереса да је користи ако му је на истој онемогућена и битно отежана егзистенција због изградње објеката ради којих се експропријација врши. То даље значи, да се у смислу наведених одредаба Закона, по захтеву власника непокретности може спровести не само експропријација преосталог дела непокретности, већ и друге непокретности истог власника. О таквом захтеву власника истакнутог у току првостепеног поступка има се одлучити истовремено са захтевом за експропријацију непокретности у смислу члана 32. став 3. Закона о експрорпијацији.Стога, уколико о захтеву није одлучено, стоји битна повреда поступка, те се има поништити и само решење о експропријацији. Наводи тужбе да се захтев за експропријацију преосталог дела непокретности може поднети у року од две године, од завршетка изградње објеката, су без значаја за другачију оцену Законитости оспореног решења, је у конкретном случају, према стању у списима предмета, првостепени орган није поступио у складу са одредбама члана 32. Закона о експропријацији.