| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 08.10.2015 | Број: Уж-1750/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „ПроЦредит Банк“ а.д. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. октобра 2015. године , донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба „ПроЦредит Банк“ а.д. изјављена против решења Основног суда у Новом Саду ИПВ(И). 1309/12 од 30. новембра 2012. године.
1. Акционарско друштво "ПроЦредит Банк“ из Београда поднело је, 28. фебруара 2013. године, преко пуномоћника Ивана Роксандића из Београда, Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Новом Саду ИПВ(И). 1309/12 од 30. новембра 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац уставне жалбе закључио уговор о кредиту са корисником Д.Ш. и да је ради обезбеђења новчаног потраживања из наведеног уговора, корисник Д.Ш. да о заложну изјаву која је уписана у одговарајући регистар непокретности, у смислу члана 15. Закона о хипотеци, чиме је конституисана извршна вансудска хипотека; да како корисник к редита није извршавао своје обавезе из уговора о кредиту, подносилац уставне жалбе је, на основу извршне вансудске хипотеке, тражио принудно намирење обезбеђеног новчаног потраживања; да је извршни суд делимично усвојио и делимично одбио предлог за извршење, при чему је тај суд истакао да део новчане обавезе, чије је извршење одбијено, није био утврђен у извршној исправи; да извршни суд није имао у виду специфичност извршне вансудске хипотеке као извршне исправе, као и то да није узео у обзир план отплате који је наведен у предметној извршној исправи; да веће извршног суда у оспореном решењу није на јасан и аргументован начин образложило своје правно становиште.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права и поништи оспорено решење већа извршног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
„ПроЦредит Банк“ а.д, овде подносилац уставне жалбе, и корисник кредита Д.Ш. су закључили уговор о кредиту. Ради обезбеђ ења новчаног потраживања из наведеног уговора о кредиту , корисник кредита Д.Ш. дао је заложну изјаву која је уписана у одговарајући регистар непокретности, у смислу члана 15. Закона о хипотеци, чиме је конституисана извршна вансудска хипотека која представља извршну исправу. У предметној извршној исправи је наведено да се заложном изјавом обезбеђује потраживање из предметног уговора о кредиту у износу од 25.000,00 евра, у динарској противвредности на дан исплате, са каматном стопом од 1,2% месечно на период од 84 месеца , а износ месечне рате и доспеће регулише се у целости у складу са планом отплате.
Акционарско друштво „ПроЦредит Банк“, овде подносилац уставне жалбе, поднело је предлог за извршење, на основу наведене извршне вансудске хипотеке, Основном суду у Новом Саду – Судска јединица Жабаљ, против извршног дужника Д.Ш, ради намирења нов чаног потраживања у износу од 27.577,76 е вра, са каматом на износ главног дуга по стопи од 1,2%, као и ради наплате трошкова извршног пос тупка, и то пописом, проценом и продајом непокретности залогодавца.
Основни суд у Новом Саду – Судска јединица Жабаљ је решењем И. 5697/12 од 5. новембра 2012. године делимично дозволио намирење потраживањ а у новчаном износу од 25.000 ,00 евра са номиналном каматном стопом од 1,2% на месечном нивоу у динарској противвредности , као и трошкова извршења, и то продајом непокретности залогодавца, док је у преосталом делу преко дозвољеног износа од 25.000,00 евра па до предложеног износа од 27.577,76 евра, предлог за извршење одбијен. У образложењу решења наведено је: да је заложном изјавом обезбеђено потраживање по уговору о кредиту у износу од 25.000,00 евра у динарској противвредности, са каматном стопом од 1,2% месечно на период од 84 месеца ; да је извршни поверилац предлогом за извршење тражио, између осталог, намирење износа главног дуга од 27.577,76 евра; да је судија појединац несумњиво утврдио да, супротно начелу формалног легалитета, постоји неусклађеност предлога за извршење са извршном исправом, односно да износ главнице потраживања превазилази износ главнице потраживања из извршне исправе; да би обавеза била подобна за извршење, морају бити испуњени услови из одредбе чл ана 46 . ст ав 1 . Закона о облигационим односима, односно обавеза мора бит и могућа, допуштена и одређена, односно одредива ; да је на основу изложеног, предлог за извршење основан у делу у коме се тражи наплата износа главнице од 25.000 ,00 евра у динарској противвредности, а није основан у делу наплате износа од 2.577,76 е вра који износ није одређен извршном исправом.
Судско веће Основног суда у Новом Саду је оспореним решењем ИПВ(И). 1309/12 од 30. новембра 2012. године одбило као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе и потврдило решење о извршењу од 5. новембра 2012. године , прихватајући у потпуности образложење судије појединца.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 13. став 1. тачка 4) Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано да се под извршном исправом подразумева уговор о хипотеци, односно заложна изјава, сачињена сагласно прописима којима се уређује хипотека.
Одредбама члана 15. Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да је у говор о хипотеци, односно заложна изјава сачињена у складу са овим законом извршна исправа, под условом да садржи и одредбе из става 3. овог члана (став 1.); да се хипотека заснована на основу извршног уговора или извршне заложне изјаве, уписује у регистре непокретности као "извршна вансудска хипотека", а вансудски поступак намирења се спроводи у складу са одредбама овог закона (став 2.); да извршни уговор о хипотеци, односно извршна заложна изјава мора да садржи и овде прописане, тачно одређене одредбе (став 3.) .
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрарна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људск а права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Кхамидов против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, тај суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Уставни суд најпре указује да је подносилац уставне жалбе као извршни поверилац поднео предлог за извршење на основу извршне исправе - извршне вансудске хипотеке из члана 15. Закона о хипотеци. Предметна извршна вансудска хипотека, као извршна исправа је, по својој садржини и форми сачињена у складу са одредбама наведеног члана Закона о хипотеци, што у решењима извршног суда није доведено у питање. Оно што је доведе но у питање јесте намирење једног дела новчаног потраживања тражено г у предлогу за извршење. У вези са тим, Уставни суд указује да извршна вансудска хипотека, као и све остале извршне исправе, подлеже одређеним условима и захтевима прописаним ЗИО. Један од тих законских услова јесте да између извршне исправе и поднетог предлога за извршење мора да постоји материјалноправни идентитет (садржина извршне исправе мора да одговара садржини предлога за извршење). Уколико извршни поверилац поднетим предлогом захтева извршење материјалне обавезе која није утврђена у извршној исправи, тиме се ствара несклад између извршне исправе и поднетог предлога за извршење, а што доводи у сумњу правичност извршног поступка у целини (видети Одлуку Уставног суда Уж-1581/2010 од 17. марта 2011. године, на интернет страници: www.уставни.суд.рс). Имајући у виду наведено, Уставни оцењује да је извршни суд поступио на уставноправно прихватљив начин када је правноснажно делимично усвојио предлог за извршење главног потраживања у износу од 25.000,00 евра, а која материјална обавеза је утврђена у извршној вансудској хипотеци, а делимично одбио за износ од 2. 577,76 евра који није био утврђен у наведеној извршној исправи.
У вези са тврдњом подносиоца уставне жалбе да извршни суд није узео у обзир план отплате обезбеђеног новчаног потраживања који је наведен у извршној вансудској хипотеци, Уставни суд указује да је у предметној извршној исправи наведено и то да ће се износ месечне рате и доспеће регулисати у целости у складу са планом отплате. Наведено, по оцени Уставног суда, несумњиво указује на начин извршења обезбеђеног новчаног потраживања, а то спада у домен интерног односа између подносиоца, као банке кредитора , и извршног дужника, као клијента. Такође, сам подносилац уставне жалбе није навео који конкретни елемент садржи план отплате који је одређивао висину обезбеђеног новчаног потраживања.
Подносилац уставне жалбе се истовремено позвао и на необразложеност оспореног решења већа извршног суда. Уставни суд указује на свој став да је за оцену да ли су испуњени стандарди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (видети , поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године и пресуду ЕСЉП у предмету Хелле против Финске, 157/1996/776/ 1977, од 19. децембра 1997. године, став 60 .). Обавеза другостепеног суда је да се у образложењу своје одлуке осврне на аргументе и наводе жалиоца који су од одлучног и суштинског значаја за решавање конкретне правне ствари. Нижи суд заузврат мора дати такве разлоге који ће странкама омогућити делотворно коришћење постојећег права на правно средство (видети пресуд е ЕСЉП Хадјианастассиоу против Грчке , број 12945/97, од 16. децембра 1992, став 33; Хирвисаари против Финске , број 49684/99, од 27. септембра 2001. године, ст. 31-32.). Подносилац уставне жалбе није истакао на које конкретне аргументе и наводе из приговора другостепено веће није одговорило, а што је било од значаја за решавање конкретне правне ствари.
6. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Основног суда у Новом Саду ИПВ(И). 1309/12 од 30. новембра 2012. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , те је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11 и 18/13- Одлука УС) .
Како подносилац уставне жалбе наводе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. и права на имовину из члана 58. став 1. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде наведен их уставн их права.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић