| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Савезни суд | Датум: 09.02.1995 | Број: Гзс.33/94 |
| Абстракт: | |||
Судови утврђују да се спорна просторија (склониште) налази у стамбеној згради у којој тужени имају своје етажне станове, и да просторија служи као "јавно склониште". За ту намену тужени су чували и одржавали склониште, као и због тога што се у тој просторији налазе цеви за парно грејање, водовод и канализацију, али у њој нису ништа држали. Кључ од склоништа, поред тужених, имала је раније цивилна заштита, а потом Јавно предузеће за склоништа. Из ових чињеница судови преурањено и једнострано изводе закључак да су тужени у државини спорног склоништа, што би значило - у искључивој непосредној државини, да ли је Јавно предузеће за склоништа у државини - искључивој државини, у судржавини са туженим или су тужени само својеврсни детентори (чл. 71. Закона о основним своинскоправним односима). Стога су судови одбили тужбени захтев тужиоца због сметања државине склоништа, кога је Јавно предузеће за склоништа по уговору о закупу предало тужиоцу.Државина ствари је фактичка власт на ствари и није потребна воља држаоца да ствар држи као своју (члан 70. Закона о основним својинско-правним односима). Ипак, државина се састоји у остваривању неког интереса, економског или другог, па је стога за државину ствари потребна општа природна воља држаоца да ствар држи ради остваривања тог интереса. Ако се фактички однос тужених према склоништу као јавном састојао само у томе што су га "чували и одржавали за намену за коју је било и формирано" дакле, у намени јавног склоништа и због тога што се у њему налазе цеви за парно грејање, водовод и канализацију, онда није поуздан закључак судова да су тужени у државини склоништа.Првостепени суд утврђује да су тужени одржавали и располагали склоништем, а другостепени суд истиче да су тужени користили склониште, али су пропустили да образложе у чему се то одржавање и располагање, односно коришћење састоји. Судови су пропустили да цене зашто Јавно предузеће за склоништа није у државини спорног склоништа и зашто тужилац као закупац на основу уговору о закупу с тим предузећем није могао стећи непосредну државину (члан 70. став 2. Закона о основним својинско-правним односима). Судови првог и другог степена су се супротно члану 78. став 1. Закона о основним својинско-правним односима упустили у утврђивање својинског права тужених на државину, утврдивши као чињеницу да су инвеститори етажних станова тужених инвестирали своја средства и за склониште.Међутим, пошто су се у то упустили, онда ваља истаћи да је овакав правни закључак на основу ове чињенице непоуздан, с обзиром да је по намени ово "јавно склониште" и да су инвеститори станова, укључујући и оне у чијим зграда ма није прављено склониште, имали јавну обавезу да плаћају удео за изградњу јавних склоништа. Право на самопомоћ има само држалац, и то када је неовлашћено сметан у државини (члан 76. Закона о основним својинско правним односима). Пролаз тужиоца кроз улазна врата зграде до склоништа зависи од тога да ли су тужени били у искључивој државини склоништа или нису. Из изложеног следи, да су у поступцима судова почињене битне повреде одредаба процесног права из чл. 354. став 2. тачка 13. Закона о парничном поступку, као и да је материјално право погрешно примењено.Стога је према члану 394. став 1, 395. став 2. и члану 415. Закона о парничном поступку захтев за заштиту Законитости усвојен и одлучено као у изреци овог решења.