| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 12.03.2014 | Број: ИУо-184/2011 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. марта 2014. године, донео је
1. Покреће се поступак за оцену уставности и законитости одредаба члана 97. тач. 17, 18. и 20. Правилника о раду код послодавца Акционарског друштва "Крушик - акумулатори" Ваљево, број 961 од 20. маја 2011. године.
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба чл. 62. и 82, члана 96. тач. 7, 8, 11, 12, 16. и 17. Правилника из тачке 1. изреке.
3. Решење доставити доносиоцу акта ради давања одговора.
4. Рок за давање одговора је 30 дана од дана пријема овог решења.
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба члана 62, члана 82, члана 96. тач. 7, 8, 11, 12, 16. и 17, члана 97. тач. 17, 18, 20, 24. и 25, члана 99. и чл. 115. до 118. Правилника о раду код послодавца Акционарског друштва "Крушик – акумулатори" Ваљево, број 961 од 20. маја 2011. године. У иницијативи се наводи да је одредба члана 62. Правилника, према којој ће послодавац, приликом обрачуна зарада, применити последњу исплаћену основну цену рада, увећану за месечни коефицијент раста цена на мало, у случају немогућности споразумног утврђења основне цене рада, супротна одредби члана 111. Закона о раду, према којој запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време. Одредба члана 82. Правилника, којом је предвиђено да је зарада запосленог пословна тајна, по мишљењу подносиоца иницијативе, супротна је члану 46. Устава Републике Србије. Одредбе члана 96. тач. 7, 8, 11, 12, 16. и 17. Правилника, према којима запосленом може престати радних однос, ако запослени својом кривицом учини повреду радних обавеза, односно изврши или покуша крађу или проневеру средстава послодавца; нецелисходно, недговорно или ненаменски користи средства за рад, одаје пословну, службену, војну или другу тајну утврђену законом или општим актима; немарно извршава послове и радне задатке што може довести до повреде пословне, службене или друге тајне утврђене законом или општим актима послодавца, покуша да проузрокује материјалну штету послодавцу, као и фалсификује, уништи, односно покуша фалсификовање записника, одлука или друге документације која се води код послодавца, у супротности су са оснивачким актом и Статутом Друштва из разлога што се под пословном тајном подразумевају исправе и подаци утврђени одлуком управног одбора Друштва, која се доноси на основу Одлуке Скупштине Друштва. У иницијативи су, такође, оспорене одредбе члана 97. тач. 17, 18. и 20. којима је предвиђено да запосленом може престати радни однос у случају саопштавања и преношења како неистинитих, тако и полуистинитих тврдњи о пословању послодавца, са становишта члана 46. Устава Републике Србије. Оспоравајући одредбе члана 99. (забрана отказа уговора о раду представницима запослених за време обављања функције и годину дана по престанку функције), као и одредбе чл. 115. до 118. Правилника (поступање запослених у погледу коришћења и давања поверљивих података) подносилац иницијативе није навео одредбе Устава и закона у односу на које тражи оцену оспорених одредаба, као и уставно – правне разлоге њиховог оспоравања. Предложено је Уставном суду да, до доношења коначне одлуке, донесе привремену меру обуставе извршења свих појединачних аката и радњи предузетих на основу оспореног акта.
У одговору доносиоца акта наводи се, поред осталог, да је одредбом члана 62. Правилника о раду предвиђен начин утврђивања цене рада код послодавца, при чему је била предвиђена обавеза синдиката да учествује у одређивању цене рада, као и да је изменама и допунама правилника учешће синдиката у одређивању цене рада утврђено само као могућност. У одговору се посебно указује да је утврђена цена рада у правилнику била знатно виша у односу на минималну зараду утврђену законом, тако да друштво, због лошег пословања више није било у могућности да исплаћује зараду утврђену на тај начин, па је одлуком одбора директора као привремена мера уведена минимална зарада за све запослене, која је и даље на снази. У погледу оспоравања уставности и законитости одредаба Правилника које се односе на утврђивање података који представљају пословну тајну, у одговору је истакнуто да је свако привредно друштво овлашћено да у својим општим актима одреди који ће се подаци сматрати пословном тајном, изузев ако за неки податак постоји законско ограничење да се не може прогласити за пословну тајну. Такође је, по мишљењу даваоца одговора, неспорно да акционари имају право увида у сву документацију коју прописује Закон о привредним друштвима, што не важи и за све запослене. Везано за одредбе правилника, којима је предвиђен основ за отказ уговора о раду, у одговору је истакнуто да је Законом о раду прописан поступак за отказ уговора о раду тако што поступак покрећу надлежни органи друштва, који су дужни да, пре доношења решења о отказу уговора о раду, прибаве мишљење синдиката чији је запослени члан.
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је утврдио да је Правилник о раду донео Управни одбор привредног друштва "Крушик – акумулатори" а.д. Ваљево 20. маја 2011. године, а на основу члана 1. став 2. и члана 3. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09). Овим правилником уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа код послодавца – Крушик – акумулатори а.д. Ваљево, као привремени начин регулисања, до закључења колективног уговора код послодавца којим ће послодавац споразумно са репрезентативним синдикатима уредити предметну материју (члан 1.). Правилник је мењан и допуњаван одлукама Управног одбора и Одбора директора Акционарског друштва које су донете на седницима од 7. јула и 8. септембра 2011. и 1. фебруара 2013. године.
Одредбом члана 62. основног текста Правилника било је предвиђено да се под основном ценом рада код послодавца, по радном часу, у смислу одредбе члана 61. став 2. тачка а) овог правилника подразумева основна цена рада који уговорне стране (послодавац и репрезентативни синдикат) утврде за најједноставније послове за које се не захтева стручност (став 1.). Основну цену рада, односно основну зараду за најједноставнији рад утврђују, послодавац и репрезентативни синдикат тромесечно, за сваки месец појединачно (став 2.). Преговори за утврђивање основне цене рада за најједноставнији рад између послодавца и репрезнтативних синдиката почињу између 1-ог и 5-ог у задњем месецу претходног полугодишта за наредни тромесечни период (став 3.). При утврђивању основне цене рада полази се од законом утврђене минималне зараде по радном часу као и од: износа основне цене рада у претходном периоду; учешћа зарада у трошковима пословања послодавца; оствареног финансијског-пословног резултата послодавца у претходном периоду; планираног финансијског-пословног резултата за наредни период; раста трошкова живота (став 4.). У случају немогућности споразумног утврђења основне цене рада, послодавац ће приликом обрачуна применити последњу исплаћену основну цену рада, увећану за месечни коефицијент раста цена на мало (став 5.).
Одлуком Управног одобра од 7. јула 2011. године измењена је одредба члана 62. Правилника тако што је предвиђено да се под основном ценом рада код послодавца, по радном часу, у смислу одредбе члана 61. став 2. тачка а) овог правилника подразумева основна цена реда која се утврђује за најједноставније послове за које се не захтева стручност (став 1.). Послодавац ће тромесечно упућивати позив репрезентативним синдикатима ради утврђења основне цене рада и у случају прихватања позива за преговоре, послодавац и синдикат ће споразумно утврдити цену рада за наредно тромесечје, за сваки месец појединачно (став 2.). У случају преговора, а немогућности споразумног утврђења основне цене рада, послодавац ће приликом обрачуна применити последњу исплаћену основну цену рада, увећану за месечни коефицијент раста цена на мало (став 3). У случају неприхватања позива за преговоре или неодазива репрезентативних синдиката позиву за преговоре, послодавац ће основну цену рада сам утврдити, с тим што иста не може бити мања од последње исплаћене основне цене рада, увећане за месечни коефицијент раста цена на мало (став 4.). При утврђивању основне цене рада, полази се од: износа основне цене рада у претходном периоду; учешћа зарада у трошковима пословања послодавца; оствареног финансијско-пословног резултата послодавца у претходном периоду; планираног финансијско-пословног резултата за наредни период; раста трошкова живота (став 5.).
Законом о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13) прописано је: да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе, којима се запосленима дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, те да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (члан 8.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106); да се основна зарада одређује на основу услова утврђених правилником потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и време проведено на раду (члан 107. став 1.); да се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка, а уговором о раду може да се утврди основна зарада у већем износу од основне зараде утврђене на основу елемената из општег акта (члан 107. ст. 3. и 4.).
Оцењујући основаност навода подносиоца иницијативе, Уставни суд указује да из одредаба Закона о раду следи да се права, обавезе и одговорности запослених из радног односа и по основу рада не уређују само овим законом, већ и колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду, при чему закон оставља широк простор да се општим актом код послодавца уреди низ питања везаних за права, обавезе и одговорности запослених, уз ограничење да општи акт не може да садржи одредбе којима се запосленима дају мања права и утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, односно да се запосленом могу дати и већа права и повољнији услови рада од оних који су утврђени законом, осим ако законом није друкчије одређено.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је у односу на одредбу члана 62. Правилника, којом је утврђен начин обрачуна основне цене рада у ситуацији немогућности споразумног утврђења основне цене рада од стране синдиката и послодавца, констатовао да је оспорена одредба сагласна одредбама Закона о раду у делу у коме је регулисан начин обрачуна основне цене рада.
Одредбама члана 82. Правилника предвиђено је да је зарада запосленог пословна тајна, као и да саопштавање података о сопственој заради или саопштавање, односно чињене доступним, података о заради неког другог запосленог, без обзира на начин доласка у посед тих података, односно без обзира на начин сазнања за те податке, представља повреду радне обавезе и оправдани разлог за отказ уговора о раду, осим уколико се саопштавање врши по захтеву надлежних државних органа или у редовној службеној комуникацији, сагласно опису посла лица које податке саопштава.
Према одредбама члана 179. Закона о раду, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то: 1) ако запослени не остварује резултате рада, односно нема потребна сазнања и способности за обављање послова на којима ради; 2) ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду; 3) ако запослени не поштује радну дисциплину утврђену актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца; 4) ако запослени учини кривично дело на раду или у вези са радом; 5) ако се запослени не врати на рад код послодавца у року од 15 дана од дана истека рока за неплаћено одсуство или мировање радног односа у смислу овог закона; 6) ако запослени злоупотреби право на одсуство због привремене спречености за рад; 7) ако запослени одбије закључење анекса уговора о раду у смислу члана 171. став 1. тач. 1)-4) овог закона; 8) ако запослени одбије закључење анекса уговора о раду у вези са чланом 33. став 1. тачка 10) овог закона; 9) ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.
Из одредбе члана 179. Закона о раду, а посебно одредбе тачке 2) овог члана закона, произлази да се општим актом послодавца (колективним уговором или правилником о раду ако колективни уговор није закључен) утврђује шта се све може сматрати повредом радне обавезе због које послодавац може запосленом да откаже уговор о раду. Предвиђајући у оспореној одредби да саопштавање података о сопственој заради или заради неког другог запосленог представља повреду радне обавезе и оправдани разлог за отказ уговора о раду, доносилац акта је поступио сагласно својим законским овлашћењима. Осим тога, Уставни суд налази да одредба оспореног акта, којом је предвиђено да зарада запосленог предтавља пословну тајну, није предмет законског уређивања, јер питање да ли ће се зарада, тачније подаци о заради запосленог сматрати пословном тајном или не, не представља право запосленог из радног односа, већ спада у домен пословне политике послодавца, о чему, према одредбама члана 167. Устава Републике Србије, није надлежан да одлучује Уставни суд.
Одредбама члана 96. тач. 7, 8, 11, 12, 16. и 17. Правилника предвиђено је да запосленом може престати радни однос отказом уговора о раду од стране послодавца, ако запослени својом кривицом учини повреде радних обавеза и то: украде или проневери, или покуша крађу или проневеру средстава послодавца (тачка 7); нецелисходно или неодговорно или ненаменски користи средства за рад (тачка 8.); одаје пословну, службену, војну или другу тајну, утврђену законом или општим актом (тачка 11.); немарно врши послове и радне задатке које може довести до повреде пословне, службене или друге тајне утврђене законом или општим актом послодавца (тачка 12.); проузрокује или покуша проузроковање материјалне штете послодавцу (тачка 16.) и фалсификује, уништи, прикрије или покуша фалсификовање, уништавање записника, одлука, исправа и друге документације која се води код послодавца, као и употреби фалсификована документа (тачка 17.).
Полазећи од одредбе члана 179. тачка 2) Закона о раду, Уставни суд је констатовао да су оспорене одредбе Правилника донете у границама законских овлашћења доносиоца акта да својим општим актом утврди повреде радних обавеза садржане у оспореним одредбама Правилника, тако да је поднета иницијатива и у овом делу неприхватљива.
Према одредбама члана 97. тач. 17, 18. и 20. Правилника, запосленом може престати радни однос отказом уговора о раду од стране послодавца ако запослени не поштује радну дисциплину, односно, ако је његово понашање такво да не може наставити рад код послодавца због повреде радне дисциплине, у случајевима: усменог, писменог или електронског саопштавања или преношења неистинитих, полуистинитих тврдњи о пословању послодавца (тачка 17.); иступања у средствима јавног информисања у име послодавца или у својству запосленог код послодавца, без писменог одобрења послодавца (тачка 18.); саопштавање података о сопственој заради оствареној код послодавца или података о заради других запослених, односно сваки приватни разговор и саопштавање на тему зарада, изузев званичне службене комуникације у пословању послодавца, односно изузев у случајевима доставе података државним органима (тачка 20.).
У вези са оспоравањем одредабама члана 97. тач. 17, 18. и 20. Правилника, као спорно, може се поставити питање да ли се понашања запослених предвиђена оспореним одредбама могу уподобити оправданим разлозима за отказ уговора о раду од стране послодавца у контексту члана 179. тачка 3) Закона о раду. Ово из разлога што овлашћење послодавца да утврди понашања која ће се сматрати повредом радне дисциплине, а која ће резултирати отказом уговора о раду као најтеже санкције за запослене, подразумева да постоји узрочно-последична веза између забрањеног понашања и штетне последице које оно може проузроковати.
Осим тога, када је у питању одредба члана 97. тачка 17. Правилника, којом је као тежа повреда радне дисциплине предвиђено усмено, писмено или електронско саопштавање или преношење неистинитих, полуистинитих тврдњи о пословању послодавца, присутна је одређена поднормираност у том смислу што су радње описане у оспореној одредби Правилника утврђене паушално без њиховог ближег дефинисања и објективизације са становишта успостављања узрочно – последичне везе између понашања запослених и штетних последица које такво понашање може проузроковати.
По оцени Уставног суда, такође се, поставља питање да ли се одредбом члана 97. тачка 18, у делу у коме је предвиђено да повреду радне дисциплине представља иступање у средствима јавног информисања у својству запосленог код послодавца, без писменог одобрења послодавца, ограничава слобода мишљења и изражавања гарантована одредбама члана 46. Устава.
Са становишта одредаба члана 46. Устава, поставља се и питање уставности одредбе члана 97. тачка 20. Правилника, којом је санкционисан сваки приватни разговор и саопштавање на тему зарада, односно да ли се на овај начин ограничава слобода говора зајемчена Уставом и ван граница које су објективно нужне и неопходне ради заштите података који представљају пословну тајну.
У погледу навода у иницијативи да су оспорне одредбе у директној колицији са оснивачким актом и Статутом друштва, Уставни суд, према одредбама члана 167. Устава, није надлежан да оцењује међусобну сагласност општих аката исте правне снаге, као у конкретном случају.
Када су у питању одредбе чл. 99. и 115. до 118. Правилника којима је предвиђена радно-правна заштита представника запослених, као и који подаци се сматрају поверљивим подацима, подносилац није означио одредбе Устава и закона у односу на које оспорава уставност и законитост оспорених одредаба Правилника, тако да се Уставни суд није упуштао у њихову оцену.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да се основано поставља питање уставности и законитости одредаба члана 97. тач. 17, 18. и 20. Правилника, те је сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), покренуо поступак за оцену уставности и законитости оспорених одредаба Правилника.
Како је Уставни суд нашао да је иницијатива у преосталом делу неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и законитости, иницијативу је одбацио сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд се у овој фази уставно-судског поступка није посебно изјашњавао о захтеву за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу оспореног акта, јер није донео коначну одлуку сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 1) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић