| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 23.05.2013 | Број: ИУз-68/2013 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. маја 2013. године, донео је
1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 103. став 1. и чл. 105. и 106. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10-УС, 24/11 и 121/12).
2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 100. до 102, члана 103. ст. 2. до 6, чл. 104, 106а, 107. и 108. Закона из тачке 1.
3. Обуставља се извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу одредаба члана 103. став 1. и чл. 105. и 106. Закона из тачке 1.
4. Решење из тачке 1. доставити Народној скупштини ради давања одговора.
5. Рок за давање одговора је 30 дана од дана пријема Решења.
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 100. до 108. Закона наведеног у изреци, којима се регулише конверзија права коришћења у право својине на грађевинском земљишту. Иницијатор истиче: да се оспореним Законом, с обзиром на предмет његовог уређивања, не може регулисати стицање права својине, као и конверзија права коришћења у право својине; да су стицање права својине и промет непокретности уређени одредбама Закона о основама својинскоправних односа („Службени гласник РС“, број 115/05), Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“, бр. 42/98 и 111/09) и Закона о јавној својини („Службени гласник РС“, број 72/11) који не предвиђају „промет својине конверзијом права коришћења у право својине“; да су оспорене одредбе Закона у супротности са уставним начелом по коме се отуђење државне својине врши по тачно одређеном поступку и условима (надметање и прикупљање јавних понуда), из чега произлази да се својина не може стицати конверзијом; да неуставност нарочито постоји у поступцима приватизације с обзиром на то да купци капитала субјеката приватизације, који су били носиоци права коришћења на земљишту, нису на име стицања овог права коришћења „плаћали никакав износ“, из разлога што у вредност продаваног капитала није улазила и вредност земљишта, као и да је на овај начин омогућено купцима капитала да без накнаде конвертују право коришћења на земљишту у право својине; да је одредба члана 106. Закона која прописује да се конверзија врши на основу потврде да је исплаћена купопродајна цена капитала субјекта приватизације, независно од тога да ли је у ову цену урачуната и цена земљишта, „неодржива“, јер се на овај начин стиче својина на земљишту без накнаде што је противно начелу да се „државно земљиште отуђује уз плаћање тржишне цене која се утврђује у поступку јавног надметања или у поступку јавног прикупљања понуда“; да се на овај начин привилегују купци друштвеног капитала „на штету општег интереса друштва, с обзиром на то да државно земљиште спада у природно богатство земље“.
Уставни суд је актом од 20. марта 2013. године доставио иницијативу Народној скупштини на мишљење. Како Народна скуштина у остављеном року није доставила мишљење, Уставни суд је, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС), наставио поступак.
Полазећи од садржине иницијативе и оспореног Закона, Уставни суд је утврдио да су предмет оспоравања иницијативом одредбе чл. 100. до 108. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10-УС, 24/11 и 121/12), са аспекта уставног овлашћења законодавца да пропише конверзију као основ за превођење права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини у право својине, као и уставност одредбе члана 103. став 1. Закона у делу којим је прописано шта обухватају трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта када су носиоци овог права била приватизована привредна друштва, и то у односу на одредбе члана 86. Устава Републике Србије. Уставни суд је, такође, утврдио да је уставност одредбе члана 106. Закона иницијатор довео у питање само у делу у коме ова одредба, у погледу услова и поступка конверзије након извршене приватизације, упућује на члан 103. став 1. Закона и из разлога из којих је оспорио наведену одредбу члана 103. Закона.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је оспореним одредбама чл. 100. до 106. Закона установљена конверзија права коришћења грађевинског земљишта у државној, односно јавној својини у приватну својину, у два облика и то као конверзија без накнаде (чл. 100. до 102.) и као конверзија уз накнаду (чл. 103. до 106.). Одредбама оспореног члана 100. Закона уређен је престанак права коришћења на неизграђеном и изграђеном грађевинском земљишту у државној својини Републици Србији, аутономној покрајини и јединици локалне самоуправе и прелазак тог права у право јавне својине у корист Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе (став 1.), престанак права коришћења на неизграђеном и изграђеном грађевинском земљишту у државној својини правним лицима чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе и прелазак тог права у право јавне својине оснивача, без накнаде (став 2.), те правила поступка и рокови уписа права јавне својине (ст. 3. до 6.). Одредбама оспорених чл. 101. и 101а Закона утврђено је да право на конверзију права коришћења у право својине без накнаде имају: лица која су уписана као носиоци права коришћења на изграђеном грађевинском земљишту, власници посебних физичких делова у стамбеним зградама са више станова и пословним и пословно-стамбеним зградама и власници објеката изграђених на грађевинском земљишту за које је закључен уговор о закупу ради изградње у складу са Законом о планирању и изградњи из 2003. године, ако је у целости исплаћен износ закупнине за период на који гласи уговор о закупу, а све са изузетком за лица која по одредбама овог закона остварују право на конверзију уз накнаду и лица из чл. 105, 106. и 106а овог закона (члан 101. ст. 1, 2, 3. и 4.), као и лица која су уписана као носиоци права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, изузев лица која по одредбама овог закона имају право на конверзију уз накнаду и лица из чл. 105, 106 и 106а овог закона (члан 101а ст. 1. и 2.). Одредбе оспореног члана 102. Закона прописују случајеве у којима постоји обавеза да се утврди земљиште за редовну употребу објекта (став 1.), одређују да се лицима из чл. 101. и 101а овог закона, у поступку конверзије права коришћења у право својине без накнаде, не утврђује земљиште за редовну употребу објекта (став 2.) и прописују могућност стицања права својине на грађевинском земљишту и правила располагања овим земљиштем у поступку утврђивања земљишта за редовну употребу објекта (ст. 3. до 6.).
Право на конверзију права коришћења уз накнаду уређено је одредбама чл. 103. до 106. Закона. Тако је оспореним чланом 103. Закона уређена конверзија права коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, на коме су носиоци права коришћења била или јесу привредна друштва и друга правна лица на која су се примењивале одредбе закона којима се уређује приватизација, стечајни и извршни поступак, као и њихови правни следбеници, утврђен је начин обрачуна накнаде за конверзију и трошкови прибављања права коришћења (став 1.); одређена су лица на која се не односе одредбе става 1. овог члана Закона, односно лица која остварују право на конверзију без накнаде (став 2.); утврђено је да се конверзија остварује на појединачним катастарским парцелама или на више катастарских парцела (став 3.); одређен је орган надлежан да донесе решење по захтеву за конверзију и прописана могућност изјављивања жалбе на наведено решење, орган коме се жалба изјављује и рок за њено изјављивање (ст. 4. и 5.); одређено је земљиште које не може бити предмет конверзије (став 6.). Одредбама оспореног члана 104. Закона уређена је конверзија права коришћења неизграђеног грађевинског земљишта у државној својини које је стечено ради изградње у складу са раније важећим законима којима је било уређено грађевинско земљиште до 13. маја 2003. године или на основу одлуке надлежног органа, прописан је начин обрачуна накнаде за конверзију и начин утврђивања стварних трошкова прибављања права коришћења (став 1.); одређен је орган надлежан да донесе решење по захтеву за конверзију и прописана могућност изјављивања жалбе на наведено решење, орган коме се жалба изјављује и рок за њено изјављивање (ст. 2. и 3.); предвиђени су услови под којима лицима из става 1. овог члана престаје право коришћења на земљишту, а утврђује се право својине у корист јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази предметно земљиште (став 4.); утврђени су услови и начин под којима лица која су стекла право дугорочног закупа на неизграђеном осталом грађевинском земљишту у државној својини, у складу са одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03, 34/06 и 39/09), а земљиште нису привела намени, могу да остваре право својине на том земљишту (став 5.). Одредбама оспорених чл. 105. и 106. Закона уређени су услови за задржавање статуса носиоца права коришћења до спровођења поступка приватизације за лица чији је положај одређен законом којим се уређује спорт, удружења грађана, као и за друштвена предузећа, те услови и поступак конверзије након извршене приватизације. Оспореним чланом 106а Закона уређена је конверзија права коришћења на земљишту у државној својини на коме су носиоци права коришћења привредна друштва и друга правна лица на која се примењују одредбе прописа Републике Србије и билатералних међународних уговора којима се уређује спровођење Анекса Г Споразума о питањима сукцесије („Службени лист СРЈ-Међународни уговори“, број 6/02). Оспореним чланом 107. Закона прописано је: да се новчана средства остварена по основу конверзије права коришћења у право својине по овом закону уплаћују у износу од 50% у посебан фонд за реституцију и у износу од 50% у буџет јединице локалне самоуправе (став 1.); да се средства која се уплаћују у буџет јединице локалне самоуправе користе у складу са чланом 92. став 3. овог закона (тј. за уређивање грађевинског земљишта, прибављање грађевинског земљишта и изградњу и одржавање објеката комуналне инфраструктуре) (став 2.); да се средства која се уплаћују у фонд за реституцију не могу користити до доношења закона којим се уређује реституција (став 3.) и да се Фонд за реституцију оснива као буџетски фонд, у складу са законом (став 4.). Оспореним чланом 108. Закона уређено је овлашћење Владе да пропише начин одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висине накнаде по основу конверзије права коришћења у право својине уз накнаду, услове, критеријуме и начин остваривања права на конверзију (став 1.), као и да, изузетно, јединица локалне самоуправе може својим актом према урбанистичким зонама утврдити тржишну вредност грађевинског земљишта на својој територији и да до доношења овог акта, корисници земљишта који имају право на конверзију уз накнаду, могу то право да остваре у складу са овим законом и подзаконским актом из става 1. овог члана (ст. 2. и 3.).
Разматрајући оспорене одредбе чл. 100. до 108. Закона, Уставни суд је утврдио да је њихову уставност оцењивао у предмету ИУз-233/2009, када је на седници одржаној 26. септембра 2012. године донео Решење којим је у тачки 2. изреке одбацио иницијативе за покретање поступка за оцену уставности, између осталог, и одредаба чл. 100, 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107. и 108. Закона. Наведене одредбе Закона иницијатори су оспорили, поред осталог, са аспекта уставности законског уређивања превођења права коришћења у право својине на земљишту, а одредбе чл. 103, 105. и 106. Закона су оспорили и зато што сматрају да се њима осујећује или отежава реституција одузетог земљишта његовим „ранијим сопственицима“ и из разлога прописивања могућности конверзије уз накнаду и без накнаде, чиме се ствара правна неједнакост међу корисницима грађевинског земљишта.
У вези са питањем уставне заснованости законског прописивања могућности и услова за превођење права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини у право јавне својине, односно у право приватне својине затечених носилаца права коришћења, Уставни суд је у образложењу Решења ИУз-233/2009 истакао, између осталог „да се таква промена имовинских односа темељи на одредбама Устава које установљавају облике својине, дефинишу категорију јавне својине, утврђују да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом, односно да Република Србија уређује и обезбеђује својинске и облигационе односе, економске и социјалне односе од општег интереса (члан 86. ст. 1. и 3. и члан 97. тач. 7. и 8.)“, те „да Суд налази неспорним овлашћење законодавног органа да руковођен сагледаним општим развојним интересима и економским и социјалним разлозима државе и друштва, на шта га овлашћују и обавезују одредбе члана 97. тач. 8, 12. и 17. Устава, одлучи да ће, под условима које законом пропише, установити основ за претварање једног имовинског права - права коришћења, у друго имовинско право - право својине“. У образложењу наведеног решења се такође наводи да „законско установљење правног основа за престанак права државне својине на земљишту оптерећеном правом коришћења другог лица, не искључује да се као услов за ту промену својинских овлашћења захтева накнада која одговара вредности преосталог дела права које се преноси, али не искључује ни могућност одрицања државе од захтева за сразмерну накнаду“, те „да како је прописивање погодности“ у виду стицања права својине без накнаде за конверзију, „предузето у границама уставних овлашћења законодавног органа која се тичу располагања стварима и правима у државној, односно јавној својини, Суд сматра да“ су основи за прописивање погодности предвиђени „у вези са различитим правним ситуацијама, а по основу различитих услова и начина стицања права коришћења земљишта, што Уставни суд сматра уставноправно допустивим основом разликовања мере јавног интереса при одлучивању законодавног органа за које ће правне ситуације предвидети бестеретни пренос преосталог дела права на земљишту, односно за које ће правне ситуације оценити да општи интерес обавезује на захтевање одговарајуће накнаде.“ С тим у вези, Уставни суд налази да иако је у оквиру наведеног уставног овлашћења садржано и овлашћење законодавца да уређујући могућности и услове за конверзију права коришћења на земљишту у право својине, има одређену слободу уређивања, али не и апсолутно право, већ је законодавац ограничен Уставом, односно уставним принципима на којима се темељи правни поредак.
Будући да је о уставности оспорених чл. 100, 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107. и 108. Закона Уставни суд већ одлучивао са аспекта уставног овлашћења законодавца да пропише конверзију као основ за превођење права коришћења на грађевинском земљишту у државној својини у право својине, као и да утврди услове под којима се она може остварити, а да из навода, разлога и поднетих доказа у иницијативи не произлази да има основа за поновно одлучивање о овом питању, као и да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 101а и 106а Закона, које су, из истих разлога, такође оспорене иницијативом, Суд је, на основу одредаба члана 46. тачка 8) и члана 53. став 2. Закона о Уставном суду, иницијативу у овом делу одбацио и решио као у тачки 2. изреке.
Разматрајући одредбу члана 103. став 1. Закона Уставни суд констатује да је овом одредбом Закона предвиђено да се на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, на коме су носиоци права коришћења била или јесу привредна друштва и друга правна лица на која су се примењивале одредбе закона којима се уређује приватизација, стечајни и извршни поступак, као и њихови правни следбеници, право коришћења може конвертовати у право својине, уз накнаду тржишне вредности тог грађевинског земљишта у моменту конверзије права, умањену за трошкове прибављања права коришћења на том грађевинском земљишту. Одредба става 1. истог члана Закона у оспореном делу предвиђа да трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта обухватају, у смислу овог закона, укупну ревалоризовану цену капитала, односно имовине исплаћену у поступку приватизације, односно укупну ревалоризовану цену исплаћену за имовину или део имовине привредног друштва или другог правног лица у стечајном или извршном поступку, као и друге стварне трошкове. Чланом 106. Закона прописано је да друштвена предузећа као носиоци права коришћења на грађевинском земљишту, остају носиоци права коришћења, осим ако се на њих могу применити друге одредбе овог закона које се односе на престанак права коришћења или поништај решења о изузимању земљишта, до окончања поступка, док је у оспореном делу овог члана Закона одређено да се по уплати купопродајне цене након приватизације, а на основу потврде Агенције за приватизацију, може извршити конверзија права коришћења у право својине на том земљишту у корист приватизованог предузећа, у складу са овим законом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да су за сагледавање одредаба члана 103. став 1. и члана 106. Закона, у делу у коме је оспорена њихова уставност, од значаја одредбе Устава којима се утврђује: да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да се гарантује равноправност свих облика својине и јемчи приватна, задружна и јавна својина, да је јавна својина државна својина, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе, да сви облици својине имају једнаку правну заштиту и да се средства из јавне својине отуђују на начин и под условима утврђеним законом (члан 86. ст. 1. и 3.); да Република Србија уређује и обезбеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине (члан 97. тачка 7.); да је правни поредак Републике Србије јединствен и да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. ст. 1. и 3.).
У разматрању уставности оспорених одредаба Закона, Уставни суд је такође имао у виду и одговарајуће одредбе следећих закона:
- Закона о јавној својини („Службени гласник РС“, број 72/11), којим је уређен институт јавне својине у погледу облика и предмета те својине, као и стицање, вршење, заштита и престанак права јавне својине, уз одређење да се правни режим грађевинског земљишта у јавној својини уређује посебним законом, односно да се конституисање права јавне својине на грађевинском земљишту у државној својини уређује посебним законом (чл. 8. и 75.);
- Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11 и 121/12), којим су као титулари права јавне својине на грађевинском земљишту у јавној својини одређени Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе и прописано је да је грађевинско земљиште у јавној својини у промету, под условима прописаним овим и другим законом (члан 83. ст. 3. и 4.);
- Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС“, бр. 36/11 и 99/11), којим је одређено да имовину друштва, у смислу овог закона, чине ствари и права у власништву друштва, као и друга права друштва, да нето имовина (капитал) друштва у смислу овог закона јесте разлика између вредности имовине и обавеза друштва, а да је основни (регистровани) капитал друштва новчана вредност уписаних улога чланова друштва у друштво која је регистрована у складу са законом о регистрацији (члан 44.) и
- Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-др.закон, 30/10-др. закон и 93/12), којим је прописано да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал у предузећима и другим правним лицима (у даљем тексту: субјекти приватизације), ако посебним прописима није другачије одређено, да је предмет приватизације и државни капитал који је исказан у акцијама или уделима, ако услови и поступак продаје тог капитала нису другачије уређени посебним прописом и да се у поступку приватизације може продати имовина или део имовине субјекта приватизације, односно поједини делови субјекта приватизације (члан 3. ст. 1. до 3.), да је један од модела приватизације и продаја капитала, односно имовине субјекта приватизације која се спроводи путем јавног тендера или јавне аукције (члан 9. тачка 1) и члан 10.), те да уговор о продаји капитала, односно имовине садржи, између осталог и одредбе о коришћењу земљишта (члан 41. став 1.).
Из наведеног, по налажењу Уставног суда, произлази да је предмет приватизације друштвени, односно државни капитал, без обзира да ли је исказан у акцијама или уделима, у предузећима и другим правним лицима, тј. субјектима приватизације. Приватизација не подразумева продају непокретности, односно земљишта субјеката приватизације, без обзира на обим, врсту и титулара права на земљишту, већ промену власништва над друштвеним, односно државним капиталом у овим субјектима. С тим у вези, када се приватизује предузеће које у саставу своје имовине има право коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, не мења се титулар права над тим земљиштем. Наиме, права приватизованог предузећа над таквим земљиштем не прелазе на купца друштвеног или државног капитала, с обзиром на то да нису ни била предмет продаје, већ приватизовано предузеће и даље остаје само корисник овог земљишта чији је власник неки од титулара права јавне својине (Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе). Такође, и када је у поступку приватизације вршена продаја имовине или дела имовине, односно објеката предузећа на грађевинском земљишту у државној својини, предмет продаје могли су бити само објекти у власништву овог предузећа, али не и земљиште на коме су се ови објекти налазили. Наведено из разлога што је на овом земљишту предузеће имало само право коришћења, а власник земљишта је, и након продаје објеката, остајао неки од титулара јавне својине. С тим у вези, Уставни суд указује да је одредбама Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом (''Службени гласник РС'', бр. 52/05, 91/07, 96/08 и 98/09) одређено да програм приватизације садржи и податке о стању средстава и обавеза субјекта приватизације (члан 54. тачка 2)), а да подаци о стању средстава и обавеза садрже, поред осталог, и преглед непокретности, тј. врсту, намену и површину објеката, намену и површину земљишта субјекта приватизације (члан 56. тачка 2)). Полазећи од наведеног, системски утврђеног концепта приватизације према коме продајна цена капитала, односно имовине исплаћена у поступку приватизације представља противвредност на име стицања капитала или имовине субјекта приватизације, Уставни суд сматра да се основано може поставити, као спорно, уставноправно питање да ли је оспореним начином обрачуна накнаде за конверзију, у коме продајна цена капитала или имовине субјекта приватизације представља противвредност и на име стицања права коришћења грађевинског земљишта, одступљено од наведеног концепта приватизације и тиме нарушено начело јединства правног поретка утврђено одредбама члана 4. став 1. и члана 194. ст. 1. и 3. Устава.
Уставни суд констатује да је одређујући трошкове прибављања права коришћења на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини, на начин како је то прописано оспореном одредбом члана 103. став 1. Закона, законодавац предвидео одређене погодности под којима приватизована предузећа могу да остваре право на конверзију земљишта. У зависности од тога да ли је тржишна вредност земљишта, на коме приватизована предузећа имају право коришћења, већа или мања од продајне цене њиховог капитала или имовине, погодности оспореног начина обрачуна накнаде за конверзију земљишта стварају могућност да се право на конверзију овог земљишта оствари уз нижу накнаду или без накнаде.
Разматрајући уставну заснованост прописане погодности у начину обрачуна накнаде за конверзију земљишта, Уставни суд је пошао од става који је заузео у Решењу ИУз-233/2009 од 26. септембра 2012. године, према коме „прописивање погодности“, у виду стицања права својине без накнаде за конверзију, „јесте предузето у границама уставних овлашћења законодавног органа која се тичу располагања стварима и правима у државној, односно јавној својини, и да су основи за прописивање погодности предвиђени у вези са различитим правним ситуацијама, а по основу различитих услова и начина стицања права коришћења земљишта, што Уставни суд сматра уставноправно допустивим основом разликовања мере јавног интереса при одлучивању законодавног органа за које ће правне ситуације предвидети бестеретни пренос преосталог дела права на земљишту, односно за које ће правне ситуације оценити да општи интерес обавезује на захтевање одговарајуће накнаде“. С тим у вези, Уставни суд указује да је прописујући Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", број 24/11) оспорени начин обрачуна накнаде за конверзију земљишта у државној својини, законодавац истакао јавни интерес за давање описаних погодности приватизованим друштвима приликом обрачуна накнаде за конверзију. Законодавац је овај јавни интерес засновао на генералној процени да доношењем наведеног Закона треба да се створи основ, између осталог, за проширење круга лица која могу остварити право на конверзију права коришћења у право својине без накнаде, чиме се омогућава привођење грађевинског земљишта намени изградњом објеката у складу са планским документом и истовремено доприноси рационалном коришћењу грађевинског земљишта. Међутим, јавни интерес мора бити заснован на објективном и разумном основу, односно објективним показатељима на основу којих је законодавац проценио да ситуација у којој се налазе приватизована привредна друштва захтева и чини оправданим давање погодности у виду прописаног начина обрачуна накнаде код конверзије земљишта. Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да се основано може поставити, као спорно, питање да ли се оспорене погодности из члана 103. став 1. Закона могу оправдати јавним интересом за изградњу објеката на овом земљишту и његовим рационалним коришћењем, као и да ли ове погодности представљају прекомерни терет за друштвену заједницу у целини. Такође, у циљу целовитог сагледавања наведеног спорног питања, нарочито треба имати у виду и одредбе члана 107. Закона којима је утврђена намена новчаних средстава која се остварују конверзијом земљишта у државној својини. Наиме, сагласно наведеној законској одредби, новчана средства остварена по основу конверзије права коришћења у право својине се, у једнаком проценту, уплаћују у посебан фонд за реституцију и у буџет јединице локалне самоуправе ради коришћења за уређивање и прибављање грађевинског земљишта, изградњу и одржавање објеката комуналне инфраструктуре.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да су се стекли услови да Суд, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, донесе решење о покретању поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 103. став 1. и члана 106. оспореног Закона о планирању и изградњи.
Разматрајући оспорени члан 106. Закона, Уставни суд је утврдио да, у погледу одређивања услова и поступка конверзије права коришћења након приватизације, члан 105. Закона, који регулише положај носилаца права коришћења на земљишту на које се примењују закони којима се уређује спорт, као и удружења грађана, садржи истоветно решење као и одредба члана 106. Закона у оспореном делу. Наиме, чланом 105. Закона прописано је: да лица чији је положај одређен законом којим се уређује спорт, као и удружења грађана, као носиоци права коришћења на грађевинском земљишту, остају носиоци права коришћења, осим ако се на њих могу применити друге одредбе овог закона које се односе на престанак права коришћења или поништај решења о изузимању земљишта, до окончања поступка приватизације, као и да се по уплати купопродајне цене након приватизације, а на основу потврде Агенције за приватизацију, може извршити конверзија права коришћења у право својине на том земљишту у корист приватизованог лица, у складу са овим законом. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се основано може поставити питање сагласности одредбе члана 105. Закона са Уставом, те да су се стога стекли услови да Суд, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, донесе решење о покретању поступка за утврђивање неуставности и овог члана Закона.
Истовремено, Суд је одлучио да решење о покретању поступка достави доносиоцу оспореног акта на одговор, сагласно одредби члана 33. став 1. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је одредбом члана 168. став 4. Устава утврђено да Уставни суд може, до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом, обуставити извршење појединачног акта или радње предузете на основу закона или другог општег аката чију уставност или законитост оцењује. Такође, одредбом члана 56. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да Уставни суд може у току поступка, до доношења коначне одлуке, обуставити извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице.
Полазећи од анализе оспорених одредаба Закона и значаја спорних уставноправних питања која се у вези са њима постављају, као и чињенице да је нејасно шта чини продајну цену капитала, односно имовине субјекта приватизације која, према формулацији оспореног члана 103. став 1. Закона, представља трошак на име прибављања права коришћења грађевинског земљишта у државној својини, Уставни суд је оценио да би применом оспорених одредаба Закона могле наступити неотклоњиве штетне последице по имовинска права приватизованих предузећа, носилаца права коришћења на наведеном земљишту. Наиме, будући да се, сагласно правном ставу Уставног суда из Решења ИУз-233/2009 од 26. септембра 2012. године, „превођењем права коришћења у право својине једно имовинско право претвара у право својине, што подразумева да се, уз право коришћења стиче и право располагања, без икаквих законских ограничења која су ранијим прописима била установљена у погледу промета права коришћења“, и да се наведена промена имовинских односа на грађевинском земљишту у државној својини темељи на одредбама члана 86. Устава које установљавају и јемче, као уставно признате облике својине - приватну, задружну и јавну својину, Уставни суд сматра да се последице утврђивања евентуалне неуставности оспорених одредаба Закона по имовинска права приватизованих предузећа и других правних лица на грађевинском земљишту, не би могле накнадно отклонити, те да је стога привремена обустава извршења појединачног акта или радње који би били предузети на основу оспорених одредаба Закона наведених у тачки 3. изреке, неопходна. Сагласно изнетом, Суд је, на основу одредбе члана 56. став 1. Закона, решио као у тачки 3. изреке.
Имајући у виду да су питања о којима је решавано у овом предмету од ширег значаја за заштиту уставности, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да се Решење објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 46. тач. 1), 3) и 5) и члана 107. став 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић