| Основ: | Zakon o parničnom postupku | ||
| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Србија: Виши привредни суд | Датум: 08.12.2003 | Број: Пж.5971/03 |
| Абстракт: | |||
Одлучујући као у ставу .03. изреке побијане пресуде првостепени суд је донео одлуку као да је постављен тужбени захтев да се изрекне раскид оба уговора о закупу а такав захтев не постоји. Напротив, постављени захтев је да се утврди да су оба уговора о закупу раскинута. На предње у жалби указује и тужилац.
Према томе, ради се о прекорачењу тужбеног захтева, нашта другостепени суд пази на захтев странке у смислу одредби члана 365. ст. 3. ЗПП.
Предње упућује на закључак да првостепени суд није направио јасну дистинкцију између тужбе за утврђене и преображење тужбе.
Према одредби члана 187. ЗПП тужилац може у тужби тражити да суд само утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, с тим да се оваква тужба може подићи када је то посебним прописима предвиђено, кад тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа или кад тужилац има неки други правни интерес за подизање овакве тужбе.
Према томе, правни интерес је претпоставка за тужбу за утврђење. Закон изрично ограничава могућност овакве тужбе на ситуацију на коју тужилац има правни интерес за правноснажно утврђење одређеног односа (члан 187. ст. 2. ЗПП).
Када је у питању преображајна тужба, за разумевање суштине преображене тужбе потребно је поћи од појма преображајних права. Такву природу има право које свог носиоца овлашћује на промену у једном односу. Постоје две основне врсте таквих права. У прву спадају она која њихов носилац остварује, просто, својом једностраном материјално- правном изјавом воље.
Да би изјава произвела правну промену, потребно је да буде другој страни стављена до знања. Као пример таквог права, може бити наведено право на раскид или отказ уговора и сл. Питање, да ли је у таквом случају постојао право на правну промену, расправља се у парници у којој давалац изјаве предлаже одлуку о последица промене или у којој друга страна изводи своје право из односа какав је постојао пре изјаве, сматрајући да ова није произвела дејство.
Другу врсту преображајних права чине она за чије остварење није довољна воља правног субјекта овлашћеног за правну промену. Значи, промена је таква да она може бити створена само правноснажном пресудом, јер само ова пружа пуну гаранцију да су испуњене претпоставке под којима право на промену настаје.