| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 05.05.2011 | Број: Уж-1432/2008 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љиљане Предић Јоксић из Сиднеја, Аустралија, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. маја 2011. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Љиљане Предић Јоксић и утврђује се да је у парничном поступку који се водио пред Трећим општинским судом у Беораду у предмету П. 3860/02 (нови број П. 5427/08) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Вишем суду у Београду и Првом основном суду у Београду да у предмету из тачке 1. предузму мере како би се парнични поступак што пре окончао.
3. Одбацује се уставна жалба Љиљане Предић Јоксић изјављена против решења Окружног суда у Београду Гж. 13886/07 од 6. августа 2008. године.
4. Одлуку објавити у "Службеном гласнику Републике Србије".
1. Љиљана Предић Јоксић из Сиднеја, Аустралија, преко пуномоћника Татјане Тодоровић, адвоката из Крагујевца, је поднесцима од 4. и 27. децембра 2008. године и поднеском од 19. маја 2009. године, изјавила Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио пред Трећим општинским судом у Београду под бројем П. 3860/02 (нови број П. 5427/08), као и против решења Окружног суда у Београду Гж. 13886/07 од 6. августа 2008. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
У поднеску од 4. децембра 2008. године се, поред осталог, наводи: да је подноситељка уставне жалбе 17. јануара 1997. године поднела тужбу за поништење уговора о уступању и расподели имовине за живота, који је био закључен пред Општинским судом у Шапцу 26. јула 1989. године, у предмету Р. 840/89, између мајке и сестара подноситељке; да је пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 3860/02 од 20. априла 2007. године усвојен тужбени захтев подноситељке и у ставу првом изреке пресуде поништен оспорени уговор, а у ставу другом изреке усвојена привремена мера којом је туженима забрањено отуђење и оптерећење непокретности које су биле предмет поништеног уговора; да је писмени отправак ове пресуде уручен пуномоћнику тужиље 5. септембра 2007. године; да су списи предмета достављени Окружном суду у Београду, ради одлучивања о жалби тужених од 17. августа 2007. године, тек 19. октобра 2007. године, а да Окружни суд све до изјављивања уставне жалбе 4. децембра 2008. године, упркос више ургенција и притужби подноситељке, није одлучио о жалби, те да је у поступку пред Окружним судом у Београду повређено право подноситељке на суђење у разумном року. У поднеску од 27. децембра 2008. године се наводи да је Окружни суд у Београду одлучио о жалби тужених решењем Гж. 13886/07 од 6. августа 2008. године, које је достављено пуномоћнику тужиље 12. децембра 2008. године, тако што је укинуо првостепену пресуду и предмет вратио на поновно одлучивање, те да се уставна жалба изјављује против овог решења у делу којим се укида привремена мера забране туженима отуђења и оптерећења предметних непокретности, због повреде права подноситељке на правично суђење. У поднеску од 19. маја 2009. године се износи ток поступка пред Трећим општинским судом након укидања пресуде П. 3860/02 од 20. априла 2007. године и наводи да укупно трајање парнице представља флагрантно кршење права на суђење у разумном року. Предлаже се да Уставни суд утврди да су у поступку пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П. 3860/02 повређена Уставом зајемчена права подноситељке.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава, а ставом 2. је прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе, приложене документације и списа предмета Трећег општинског суда у Београду П. 3860/02, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 15. јануара 1997. године, преко адвоката Михајла Бакрача из Београда, поднела тужбу Трећем општинском суду у Београду, ради поништаја уговора о уступању и расподели имовине за живота против тужених: своје мајке - Катарине Предић из Шапца и сестара - Јасмине Предић из Београда и Душице Клингел са пребивалиштем у Нојенхофу, Швајцарска. Након припремног рочишта заказаног за 28. март 1997. године, које је отказано, Трећи општински суд у Београду је следеће припремно рочиште заказао за 30. јуни 1998. године. Како тужене, које су биле уредно позване, нису приступиле рочишту, суд је донео пресуду због изостанка П. 87/07, којом је усвојио тужбени захтев и поништио оспорени уговор.
У жалби тужене Душице Клингел против пресуде због изостанка се, поред осталог, наводи да је првотужена Катарина Предић преминула 23. маја 1998. године, а Трећи општински суд је, сматрајући ту жалбу предлогом за повраћај у пређашње стање, на рочишту одржаном 19. априла 1999. године донео решење П. 1273/99 о прекиду парничног поступка, јер пок. првотужена није имала пуномоћника.
Решавајући о жалби тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, изјављеној 4. маја 1999. године, против решења о прекиду поступка од 19. априла 1999. године, Окружни суд у Београду је, решењем Гж. 5019/2000 од 8. јуна 2000. године, усвојио жалбу тужиље, укинуо решење и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.
Пуномоћник тужиље је 24. јула 2000. године први пут предложио поступајућем суду да туженој Д. Клингел, са боравиштем у Швајцарској, постави пуномоћника за примање писмена, у смислу члана 146. Закона о парничном поступку, али се тужена није сагласила са постављањем пуномоћника и суд није донео такву одлуку.
На следеће рочиште заказано за 20. децембар 2001. године пуномоћник тужиље, иако уредно позван, није приступио, те је првостепени суд донео решење П. 1884/2000 о мировању поступка. Пуномоћник тужиље је поднео предлог за наставак парничног поступка 19. априла 2002. године, а Трећи општински суд је 30. априла 2002. године донео ванрасправно решење П. 1884/2000 да се поступак прекида.
Решавајући о жалби тужиље против решења о прекиду поступка од 30. априла 2002. године, Окружни суд у Београду је, решењем Гж. 11458/02 од 14. новембра 2002. године, усвојио жалбу, укинуо ожалбено решење Трећег општинског суда у Београду и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак.
Након поновног предлога тужиље од 20. фебруара 2004. године за одређивање пуномоћника за пријем писмена, тужена Д. Клингел је одредила свог пуномоћника, који је доставио пуномоћје поступајућем суду 14. септембра 2004. године.
Пуномоћник тужиље је 27. јуна 2005. године доставио поднесак којим преиначава тужбу и тражи одређивање привремене мере. С обзиром на противљење пуномоћника тужених, суд није прихватио објективно преиначење тужбе.
У даљем току поступка заказано је девет рочишта (5. јула, 14. октобра и 4. новембра 2005. године, 16. јануара, 30. маја и 12. септембра 2006. године, те 10. јануара, 23. фебруара и 20. априла 2007. године), а одржано седам, при чему је због промена у саставу већа расправа три пута почињала изнова. На рочишту 20. априла 2007. године Трећи општински суд у Београду је донео пресуду П. 3860/02, којом је поништио уговор о уступању и расподели имовине за живота, усвојио привремену меру забране туженима да отуђују и оптерећују предметне непокретности и обавезао тужене да накнаде тужиљи трошкове парничног поступка. Ова пресуда је достављена пуномоћнику тужених 8. августа 2007. године, а пуномоћнику тужиље 5. септембра 2007. године.
Против ове пресуде тужене су изјавиле жалбу 17. августа 2007. године, која је након достављања на одговор тужиљи и достављања одговора тужиље пуномоћнику тужених, достављена Окружном суду у Београду 27. октобра 2007. године. Окружни суд у Београду је о жалби одлучио оспореним решењем Гж. 13886/07 од 6. августа 2008. године, тако што је усвојио жалбу, укинуо ожалбену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. Списи предмета су враћени Трећем општинском суду у Београду 1. децембра 2008. године, а решење је достављено пуномоћнику тужиље 11. децембра 2008. године.
У периоду након подношења уставне жалбе, поднесцима од 4. и 27. децембра 2008. године, Трећи општински суд је заказао рочишта за 6. фебруар и 4. март 2009. године, која су одложена и на рочишту 23. марта 2009. године донео решење П. 5427/08, којим је усвојио предложену привремену меру. Тужени су против овог решења изјавили жалбу 2. априла 2009. године, а поднеском Уставном суду од 19. маја 2009. године подноситељка уставне жалбе се жалила на дуго трајање оспореног парничног поступка у целини. О жалби тужених изјављеној 2. априла 2009. године против решења П. 5427/08 од 23. марта 2009. године до данас није одлучено.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о постојању повреде Уставом зајемчених права на које подноситељка уставне жалбе указује од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је био на снази у време покретања парничног поступка, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09), који се у оспореном поступку примењује од 22. фебруара 2005. године, је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
5. Оцењујући наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је констатовао да је оспорени парнични поступак отпочео подношењем тужбе Трећем општинском суду у Београду 15. јануара 1997. године, да је до подношења уставне жалбе (19. маја 2009. године) донета првостепена пресуда која ја укинута, а затим поново одлучено само о предлогу за одређивање привремене мере у првом степену, те да је предметни парнични поступак још увек у току.
Са друге стране, оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Уставни суд је констатовао да трајање оспореног парничног поступка од подношења тужбе првостепеном суду 15. јануара 1997. године до подношења уставне жалбе од 12 година, четири месеца и четири дана очигледно знатно премашује стандарде разумног трајања судског поступка усвојене, како у пракси овог суда, тако и међународних судова за заштиту људских права. Међутим, Уставни суд полази од тога да је разумна дужина трајања поступка релативна категорија, која зависи од низа чинилаца који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних органа који воде, односно који су водили поступак, као и значај постављеног захтева за подносиоца уставне жалбе, су критеријуми који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
По оцени Уставног суда, у овом парничном поступку није било посебно сложених чињеничних и правних питања на која је суд требало да одговори и питања која су расправљана у овом поступку не могу представљати оправдане разлоге за тако дуго трајање парничног поступка.
С обзиром да је у оспореном поступку требало решити спор од значаја за утврђивање наследног права подноситељке по основу кога она полаже право на стицање права својине на непокретности, Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе несумњиво имала оправдани интерес за ефикасно одвијање поступка и решавање спора.
Уставни суд је, такође, утврдио да је подноситељка уставне жалбе, у одређеној мери, допринела трајању оспореног парничног поступка. Овде се има у виду да је на припремном рочишту 30. јуна 1998. године пуномоћник подноситељке пропустио да обавести суд да је првотужена Катарина Предић преминула, те је донета правно неперфектна пресуда због изостанка, а због недоласка пуномоћника тужиље на рочиште 20. децембра 2001. године је дошло до мировања поступка, што је продужило трајање судског поступка за четири месеца.
Међутим, без обзира на овај допринос подноситељке дужини трајања поступка, оцењујући понашање суда у овом поступку Уставни суд је нашао да је неразумно дуго трајање парничног поступка у предмету П. 3860/02 (сада П. 5427/08) узроковано првенствено поступањем надлежног суда, а нарочито неефикасним и неделотворним поступањем Трећег општинског суда у Београду. Неефикасност и неделотворност поступања првостепеног суда у оспореном поступку се испољила у више наврата, па је нпр. од подношења тужбе суду до заказивања припремног рочишта прошло скоро пуних годину и по дана; затим, првостепени суд је пропустио да искористи овлашћење из члана 146. Закона о парничном поступку, чак и кад је пуномоћник подноситељке 24. јула 2000. године ставио одговарајући предлог, иако је одсуство пуномоћника тужене са боравиштем у Швајцарској несумњиво знатно допринело дужини трајања поступка, с обзиром да је у просеку достављање писмена у Швајцарску трајало од три и по до седам месеци (тужена је именовала свог пуномоћника тек 14. септембра 2004. године). Такође, првостепени суд је два пута, и то априла 1999, а затим поново априла 2002. године, доносио истоветна решење о прекиду парничног поступка, која је другостепени суд укидао као незаконита и др. Укупно поступање првостепеног суда је као последицу имало то да је првостепена пресуда, која је касније укинута, донета и достављена подноситељки уставне жалбе после десет година, седам месеци и 20 дана од подношења тужбе. Трајање другостепених поступака по жалбама поднетим у току овог парничног поступка до подношења уставне жалбе се, по оцени Уставног суда, кретало се у оквиру стандарда разумног трајања поступка по редовном правном леку. Међутим, увидом у списе предмета Уставни суд утврдио да о жалби тужених против првостепеног решења о привременој мери, поднетој 2. априла 2009. године, која му је достављена 5. маја 2009. године, другостепени суд до сада није одлучио, што по налажењу Уставног суда, представља неприхватљиво дуго трајање поступка по жалби.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је у предмету Трећег општинског суда у Београду П. 3860/02 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
Крећући се у границама постављеног захтева, Уставни суд је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке наложио поступајућим судовима - Вишем суду у Београду, као и Првом основном суду у Београду, да предузму све мере како би се овај парнични поступак окончао у најкраћем року. С обзиром на то да подноситељка уставне жалбе није тражила да јој се због непримерено дугог трајања парничног поступка утврди право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се штетне последице повреде подноситељкиног права отклоне објављивањем Одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", као у тачки 4. изреке.
6. У вези са делом уставне жалбе против решења Окружног суда у Београду Гж. 13886/07 од 6. августа 2008. године, Уставни суд указује да из одредбе члана 170. Устава, као и члана 82. став 1. Закона о Уставном суду, произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су исцрпљена или да нису предвиђена друга правна средства за заштиту повређених или ускраћених права зајемчених Уставом. С обиром да оспореним решењем није коначно одлучено о правима подноситељке, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, због тога што нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка (тачка 3. изреке).
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и одредбе члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић