| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Уставни суд | Датум: 22.02.2018 | Број: Уж-2876/2016 |
| Абстракт: | |||
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. А . из Хоргоша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. фебруара 2018. године, донео је
Усваја се уставна жалба Б. А . и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 12944/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 2151/08) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
1. Б. А . из Хоргоша поднео је Уставном суду, 8. априла 2016. године, преко пуномоћника В. М, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуда Првог основног суда у Београду П. 12944/10 од 6. марта 2015. године и Апелационог суда у Београду Гж. 4701/15 од 27. јануара 2016. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у парничном поступку који ј е вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 12944/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 2151/08) .
Подносилац је у уставној жалби, поред осталог, навео да је првостепени суд оспорену пресуду донео на основу вештачења која садрже опречне налазе и мишљења и приликом одлучивања није узео у обзир вештачења која иду у прилог њему као тужиоцу, а да другостепени суд није отклонио недостатке првостепене пресуде , друга вештачења није ценио, а није одредио ни ново вештачење по службеној дужности; да је оспорени парнични поступак трајао седам година. Подносилац је истакао захтев да Уставни суд одлучи о накнади штете „проузроковане пресудом Првог основног суда у Београду 43П- 12944/10 од 6. 3. 2015. године, као и пресудом Апелационог суда у Београду Гж- 4701/15 од 27. 1. 2016. године, у новчаном износу од 1.000.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 12944/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 2151/08) , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе поднео је, 18. априла 2008 . године, Другом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство одбране, ради накнаде штете. По тужби је формиран предмет П. 2151/08.
Тужена је одговор на тужбу поднела 4. јуна 2008. године.
Прво рочиште одржано је 18. новембра 2008. године.
У току 2009. године одржана су два рочишта – 11. марта и 14. маја, када је одређено извођење доказа медицинским вештачењ има, преко судских вештака психијатра и хирурга. Рочиште заказано за 5. октобар 2009. године није одржано због тога што су се списи предмета налазили код вештака неуропсихијатра Х. Б.
Након 1. јануара 2010. године и формирања нове мреже судова у Републици Србији, поступак је настављен пред Првим основним судом у Београду (у даљем тексту: суд) у предмету П. 12944/10.
Дописом суда од 10. фебруара 2010. године наложено је вештаку Х. Б. да врати списе предмета, с обзиром на то да је истекао рок од месец дана одређен за спровођење вештачења. Тужилац је дописима од 22. јуна и 15. септембра 2010. године ургирао да суд затражи списе предмета од вештака Х. Б, те да одреди ново вештачење преко вештака максилофацијалног хирурга . Суд је дописима од 16. септембра и 12. новембра 2010. године наложио вештаку Х. Б. враћање списа , под претњом новчаног кажњавања, а решење о новчаном кажњавању вештака је донео 19. новембра исте године. Вештак Х. Б. је списе предмета, заједно са налазом и мишљењем, вратио 22. новембра 2010. године.
Налаз и мишљење вештака хирурга Р. Ј. достављено је суду 23. новембра 2010. године.
Наредно рочиште одржано је 30. децембра 2010. године . Суд је решењем од 4. фебруара 2011. године одредио вештачење преко судског вештака максилофацијалног хирурга. Налаз и мишљење вештак је доставио 10. марта исте године. Након тога, у току 2011. године одржана су три рочишта, док три рочишта нису одржана (два због тога што вештаци нису оставили налаз и мишљење, а једно зато што је налаз са мишљење м достављен парничним странкама уочи рочишта ). Изведен је доказ и поновним вештачењем преко вештака неуропсихијатра, а одређено је и вештачење преко вештака васкуларног хирурга.
Вештак васкуларни хирург је доставио налаз и мишљење 23. јануара 2012. године.
Решењем суда П. 12944/10 од 25. априла 2012. године прекинут је парнични поступак до окончања управног поступка ради утврђивања личне инвалиднине. Против наведеног решења тужена је изјавила жалбу 15. маја исте године. Виши суд у Београду је решењем Гж. 5802/12 од 13. марта 2013. године укинуо првостепено решење о прекиду поступка.
Суд је решењем П. 12944/10 од 27. септембра 2013. године одредио спровођење вештачења од стране вештака медицине рада на околност постојања губитка радне способности. Тужена је доказ о уплаћеном предујму за трошкове вештачења доставила 18. децембра 2013. године. Налаз и мишљење вештак је доставио 25. марта 2014. године. Следеће рочиште заказано за 10. новембар 2014. године није одржано због штрајка адвоката.
Оспореном првостепеном пресудом П. 12944/10 од 6. марта 2015. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе. Против наведене пресуде тужилац је изјавио жалбу.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4701/15 од 27. јануара 2016. године потврђена је наведена првостепена пресуда.
4. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак трајао седам година и девет месеци (покренут подношењем тужбе Другом општинском суду у Београду 18. априла 2008. године, а правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4701/15 од 27. јануара 2016. године).
Разумна дужина трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, а најважнији су: сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца.
По оцени Уставног суда, сложености предметног поступка допринела је чињеница да је у поступку спроведено чак шест вештачења – два неуропсихијатријска, три преко вештака хирурга и једно преко вештака медицине рада.
Уставни суд је оценио да је овај спор био од значаја за подносиоца уставне жалбе, као тужиоца, јер се радило о тужбеном захтеву којим је тражена накнада материјалне штете. Подносилац није допринео дужем трајању поступка.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд налази да је дугом трајању поступка допринело неефикасно поступање првостепеног суда. Наиме, прво рочиште одржано је 18. новембра 2008. године, чак седам месеци од подношења тужбе. Списи предмета су се од маја 2009. године, па до новембра 2010. године налазили код вештака Х. Б, који је исте вратио тек након две ургенције тужиоца и три налога поступајућег суда, односно решења о новчаном кажњавању. Након што је решењем Вишег суд а у Београду Гж. 5802/12 од 13. марта 2013. године укинуто првостепено решење о прекиду поступка, првостепени суд је тек решењем од 27. септембра 2013. године одредио спровођење вештачења од стране вештака медицине рада на околност постојања губитка радне способности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у предмету П. 12944/10 (раније предмет Другог општинског суда у Београду П. 2151/08) повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), и одлучио као у првом делу изреке.
5. Испитујући уставну жалбу у делу којим су оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 12944/10 од 6. марта 2015. године и Апелационог суда у Београду Гж. 4701/15 од 27. јануара 2016. године, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд констатује да уставна жалба, у конкретном случају, не садржи разлоге који су такве природе да очигледно доводе у сумњу правичност спроведеног поступка. Наиме, Уставни суд је оценио да су надлежни судови дали јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје одлуке, са образложењем да на основу спроведених вештачења у конкретно м случају није утврђена узрочно-последична веза између штете коју је претрпео тужилац и радњи органа тужене, те да штета није настала у вези са војном обуком, већ приликом стоматолошке интервенције у односу на коју није утврђена узрочно-последична веза са настанком штете. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означеног уставног права, већ он незадовољан исходом парничног поступка, од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд оцени законитост оспорених пресуда.
Испитујући уставну жалбу у делу којим се истиче повреда права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није доставио доказе за различито поступање судова у истим чињеничним и правним ситуацијама.
Што се тиче истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, сама чињеница да се оспорава акт којим је мериторно одлучено о изјављеном правном средству искључује позивање на повреду тог уставног права.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те решио као у другом делу изреке.
6. У погледу захтева подносиоца да Уставни суд одлучи о накнади штете, Суд констатује да је подносилац овај захтев изричито и искључиво везао за штету проузроковану оспореним пресудама, којима је његов тужбени захтев правноснажно одбијен. С обзиром на то да је Уставни суд одбацио уставну жалбу у делу којим су оспорене означене пресуде, није ни било основа за разматрање захтева за накнаду штете. Ово тим пре што он у захтеву уставне жалбе не тражи утврђивање повреде права на суђење у разумном року.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.