| Основ: | Zakon o obligacionim odnosima | ||
| Врста: | Судска пракса | ||
| Sud: | Савезни суд | Датум: 06.12.2002 | Број: ПсГ.0/89 |
| Абстракт: | |||
Наше право усваја начело неформалности уговора, а одступање може прописати само закон (члан 67. став 1. ЗОО). Саопштење повјериоца из члана 273. став 5. ЗОО по научној класификацији спада у обавјештајне радње (нотификације) које карактерише изјава воље, а за ову изјаву вазе правила која се примјењују код правних послова.
Будући да Закон о облигационим односима за то саопштење не прописује форму, произилази да се може правоваљано изјавити и неформално.
Саопштење повјериоца о задржавању права на уговорну казну се не смије мијешати са одредбама уговора о тој казни.
Уговорна одредба је извор субјективног права повјериоца да му дужник плати одређени новчани износ или прибави неку другу материјалну корист ако не испуни своју обавезу или ако задоцни са њеним испуњењем (члан 270. став 1. Закона о облигационим односима), а саопштење претпоставка за његову реализацију.
Зато се из законске одредбе да уговором казна "мора бити уговорена у форми прописаној за уговор из кога је настала обавеза на чије се испуњење односи" (члан 271. став 2. ЗОО), не произилази закључак да се у истој форми мора дати и саопштење повјериоца о задржавању права на уговорну казну.
Управо због разнородности "саопштења" и клаузуле о уговорној казни није могућа ни аналогна примјена правила о форми те клаузуле.
Претпоставка за аналогију, уосталом, је да постоји правна празнина.
Овде, међутим, не постоји правна празнина.
Законодавац који је унутар истог института "везао" форму уговорне казне за форму уговора због њене акцесорности (члан 272. став 2. ЗОО), није то учинио у члану (273. став 5.) - у погледу "саопштења".
Правна сигурност, наиме, се постиже и неформалним саопштењем о задржавању права на уговорну казну, да би се постигла извјесност довољно је да "саопштење" буде изричито и одређено.
Будући да саопштење не креира субјективно право које већ постоји, већ је само претпоставка за његову реализацију, а та претпоставка је нужан услов да би дужник био свјестан да ће га погодити ова санкција, није било потребно да се за "саопштење" прописе иста форма као и за уговорну казну.
Принцип неформалности "саопштења" важи и у случају кад се једна или обје уговорне стране друштвена правна лица, јер посебне одредбе о форми самоуправног споразума, односно уговора о располагању друштвеним средствима из члана 204. Закона о удруженом раду се не могу аналогно примјенити због тога што "саопштење" нема карактер акта располагања.
Према томе ЗОО не прописује форму за саопштење о задржавању права на уговорну казну, па се то саопштење може дати и усмено, осим у случају кад су се уговорне стране споразумјеле да посебна форма буде услов пуноважности саопштења ( члан 69. став 1. ЗОО)."
Начелан став 15. Заједничке седнице Савезног суд, републичких и покрајинских врховних судова и Врховни војни суд од 23. и 24.05.
| Дескриптори: | ЗОО273 Уговорна казна - Повериочева права ЗОО067 Неформалност уговора ЗОО270 Уговорна казна - Општа правила ЗОО272 Уговорна казна - Акцесорност; Неиспуњење; Задоцњење; ЗУР204 Форми самоуправног споразума |